Inspiracija
Dok na plavoj morskoj obali sedi pesnik,i kao sto je to godinama radio,doziva svoju izgubljenu ljubav,snivam te leptirovim krilima boje duge i cekam kraj uha valova...
14 Komentari |
0 Trekbekovi
Njoj,drugi put,i jos milion ako treba...
Sedim danima i pokusavam da,posle celih godinu dana,sumiram nase prijateljstvo i napisem ti nesto lepo i posebno.Cini mi se da ti je to sada najpotrebnije.
U nekoliko kratkih crta,upoznale smo se na blogu,zblizile se,upoznale,i nekako si uspela da mi "upadnes" u srce i zauzmes jedno od najvaznijih mesta u njemu...A tu privilegiju zaista imaju samo posebne osobe...
Pokusah da nadjem onaj prvi komentar(da,smejale smo se kad smo se setile da je u pitanju bio ljubimac za blog,ona moja sasava Sonja),ali se namucih i nista...Nije mnogo ni bitno...
Oduvek sam se pitala(spomenuh to negde),i pitam se jos uvek-odakle crpis toliko strpljenja i neznosti za sve moje nebuloze,odakle vremena i snage,nerava...
A znala sam od prvog dana,ti si osoba koja moze samo jednom recju da me oraspolozi,ali isto tako i da me rastuzi...
Nesto se,ipak,cini mi se,promenilo.
Koliko je u pocetku bilo rezervisano i slatko(Secas se kako sam ja bila tvoje pilence a ti moja starija seka,i kako sam se uvek smejala jer bih te "iznenadila" svojim izlivima neznosti...),toliko je sad udaljeno,i...ne znam.
Poznajes me vise nego bilo koji prijatelj,i,da,znas da ja uvek trazim greske u sebi...
Tako sam se nedeljama mucila i razmisljala,uvidela da mozda i nemamo vise zajednickih tema,ipak sam ja klinka,jel'te...I da ti mozda i dosadjujem,i da smo se i ja i ti promenile...
Ali mi opet sve to pada u vodu kad pomislim na to da smo jedna drugoj uvek obecavale iskrenost,posebno sam je ja trazila u ovakvim situacijama...
A mnogo mi znaci nase prijateljstvo...Cak vise od bilo cega na svetu...
I mnogo mi znace oni nasi kilometarski razgovori i bezuslovno poverenje...
Samo se bojim toga da sam u pravu...Ispravi me ako gresim...
Voli te puno tvoje zuto:*
5 Komentari |
0 Trekbekovi
Stid
Kad me ti gledaš postajem sva lijepa
kao trava koju umiva rosa
i kad siđem na rijeku, visoke trske
neće prepoznati moje slavno lice.
Stidim se svojih žalosnih usta,
svog razbita glasa, svojih grubih koljena.
Sada kad si došao i kad si me vidio
osjetih da sam jadna i da sam posve gola.
Nijednu stijenu na putu nisi sreo
tako golu pred jutarnjo svjetlošću,
kao što je ova žena koju si pogledao,
kad si začuo njeno vedro pjevanje.
Ušutjet ću zbog ljudi što prolaze,
da ne bi možda primjetili moju sreću
po sjaju što izbija iz mog visokog čela
ili po nemirnom drhtanju mojih ruku.
Noć je i na travu se spušta rosa,
gledaj me otvoreno i govori blago,
jer već ujutro silazeć na rijeku,
ona koju si ljubio odnijet će ljepotu.
GABRIELA MISTRAL (1889-1957)
ČILE
kao trava koju umiva rosa
i kad siđem na rijeku, visoke trske
neće prepoznati moje slavno lice.
Stidim se svojih žalosnih usta,
svog razbita glasa, svojih grubih koljena.
Sada kad si došao i kad si me vidio
osjetih da sam jadna i da sam posve gola.
Nijednu stijenu na putu nisi sreo
tako golu pred jutarnjo svjetlošću,
kao što je ova žena koju si pogledao,
kad si začuo njeno vedro pjevanje.
Ušutjet ću zbog ljudi što prolaze,
da ne bi možda primjetili moju sreću
po sjaju što izbija iz mog visokog čela
ili po nemirnom drhtanju mojih ruku.
Noć je i na travu se spušta rosa,
gledaj me otvoreno i govori blago,
jer već ujutro silazeć na rijeku,
ona koju si ljubio odnijet će ljepotu.
GABRIELA MISTRAL (1889-1957)
ČILE
13 Komentari |
0 Trekbekovi
Uzalud...
-Ehej,sta radis?
Evo,sedim...
-Devojko,pa ti sedis vec danima!
Pa,sedim...
-Sta ti je?!
Nista,trenutno sam gladna,ajde cucemo se posle...
Covek se navikne na sve, pa tako i na samocu. No, moram priznati da me samoca iz dana u dan sve vise muci. Zapravo tada pozelim nekoga ko bi razumeo osobu poput mene, sto uopste nije lako.
Sedim,kao neko ko ceka lose vesti.Kad bi mi Nova godina ponudila ispunjenje samo jedne zelje,trenutno bi to bilo-da ne pricam ni sa kim.
I sedim i dalje,piljim u jednu tacku,razmisljam,prebrojavam,sumiram...
Sreca u ovome zivotu zavisi manje od toga sta vam se dogadja, a vise od nacina na koji to prihvatate.
Nikako da se potrudim da ovaj zivot sebi ucinim lepsim.Kao da vise nemam ni snage za to.
Napolju je hladno,a eto bas mi sad treba da izadjem do onog mog izletista,istrcim se i nadisem svezeg vazduha.
I bas mi sad treba onaj zagrljaj koji ce me sakriti od celog sveta,onaj koga ocajnicki trazim godinama i koji mi svakog dana sve vise izmice...
Ljubav je kao senka, ako je pratis, nikad je neces stici a ako joj okrenes ledja,pratice ona tebe.
Pre neki dan ssam odlucila da se pokrenem,sredim i lepo obucem,sebi u cast.
I nasmejah se,posle dugo vremena...
Mozda ce to pomoci.
20 Komentari |
0 Trekbekovi
Sve će to mila moja...
Sve će to, to mila moja,
prekriti ružmarin, snjegovi i šaš
i dvije će pokisle ptice
sa tvoga oka prhnuti na jug.
Ni jedna suza, ni malo volje
ni jedna slutnja, ni glas,
a moglo je bolje
Reći ćes malo je tužno
on je bio kopile i jad
i staćemo goli i sami
pod ovo ledeno nebo i mrak.
Miriše pelin i pusto polje
procvale ruže i med,
a moglo je bolje
Gdje? Pokaži mi!
Gdje? Kad tužne sudba ne voli.
I čime od svijeta da se branis?
Kao ruža?
Sa dva smiješna trna? Ili snom?
Uzalud, uzalud,
sve je protiv nas.
prekriti ružmarin, snjegovi i šaš
i dvije će pokisle ptice
sa tvoga oka prhnuti na jug.
Ni jedna suza, ni malo volje
ni jedna slutnja, ni glas,
a moglo je bolje
Reći ćes malo je tužno
on je bio kopile i jad
i staćemo goli i sami
pod ovo ledeno nebo i mrak.
Miriše pelin i pusto polje
procvale ruže i med,
a moglo je bolje
Gdje? Pokaži mi!
Gdje? Kad tužne sudba ne voli.
I čime od svijeta da se branis?
Kao ruža?
Sa dva smiješna trna? Ili snom?
Uzalud, uzalud,
sve je protiv nas.
Bijelo Dugme
13 Komentari |
0 Trekbekovi
Romeo...:)
Znam da nije trebalo da dopustim sebi da se zaljubim u tebe,jer mi sad nedostajes...
Znam da nije trebalo da se sretnemo,jer je Ona zgodnija i lepsa od mene,jedna od tatinih devojcica,Novosadjanka...
Dok sam ja samo jedna obicna,koja ti je dozvolila da joj se nasmesis onako posebno,i da je zoves svojom Julijom...
Ne,nemoj mi prici...Po prvi put mi pesma Desanke Maksimovic ne zvuci smesno.Cini mi se da bi se mehur raspuknuo kad bi ga dodirnuli...
Zato mi je lepo ovako,izdaleka...Da mastam i nazivam te svojim iako sam sigurna da to nikada neces biti.
A Ona nek te cuva...iako sumnjam da ume.
(mojih ruku delo)
19 Komentari |
0 Trekbekovi
Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota
Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu...
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na "sedamsto devetnaest", uglavnom, bio sam tačno naspram "Carigrada", niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen...
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal...
Ako zazvoni i treći put, prekidam...
- Halo?
Ipak se javila...
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene...
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop...
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka...
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po čitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu...
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na "sedamsto devetnaest", uglavnom, bio sam tačno naspram "Carigrada", niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen...
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal...
Ako zazvoni i treći put, prekidam...
- Halo?
Ipak se javila...
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene...
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop...
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka...
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po čitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...
22 Komentari |
0 Trekbekovi
A mozda ipak jesam...
Sest meseci nisam pisala o Njemu,i nekako sam bas sad izazvala sudbinu..
Videla sam ga na rodjendanu,i opet se prica pokrenula...
Danas cu mu reci samo:
"Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gde topline ima,
Ne vraćaj se starim ljubavima..."
14 Komentari |
0 Trekbekovi
Nisam tuzna!
Dragi moji,ne znam ko vas je to slagao,ali tuzna je odaaavno jako srecna...
Opametila se i ne dozvoljava vise malim stvarima da joj unistavaju zdravlje i detinjstvo...
Huh,rekla bih milion stvari,ali zurim(ipak,raspust je)zato vam samo ostavljam kratki video da prica umesto mene:
12 Komentari |
0 Trekbekovi
Svima koji su tuzni,ili nervozni,ili...
...su sami na ovom svetu...Meni je pomoglo...
Ljubi vas i voli Tuzic...
10 Komentari |
0 Trekbekovi