Sreća je u malim stvarima

...sta da radim.A i ne sto mi se ne prica o bilo cemu(da se primetiti).

Danas hocu ovako

Nocas hocu ovako

Milion razlicitih srca jednu istinu moze razumeti na milijardu nacina... 

Jos uvek u srcu tinja bol,sluti tragediju...

Posle jednog "Hvala za sve",Osoba je izjavila da ce opet...

Zagrli me,nemam vise snage....

Milion puta mi je u zivotu na pamet palo da mi zivot ne treba,da mi nista vise ne znaci i da je sve ravno....

Ali milion i jedan put sam odmah posle toga pomislila na svoju porodicu,prijatelje...Poznanike...

Danas sam se prvi put srela sa nekom vrstom izazova.Proverom jacine i ljudskosti.I,nekako sam prebrodila i to.

Srela sam se sa onim najgorim u ljudima-nesposobnoscu da saosecaju sa drugima...

Danas je jedna osoba sebi pokusala da oduzme zivot.Meni bliska.

Nije bitno kog je pola,ni zasto je to ucinio/la...

Bitan je osecaj koji se u meni javio dok se ta Osoba,lezeci mi u krilu,uvijala od bolova i molila me da joj pomognem...Stajala sam bledo i ponavljala "Izdrzi,mozes ti to",a u meni je sve pucalo...

I ljudi oko nas su se jednostavno smejali...Tada mi je doslo da ih sve pljunem,sa zadovoljstvom..

Sada je dobro.

I sve je proslo... 

A sta je sa mnom bilo?

Malopre odrzah sestri predavanje kad je lupila da hoce da se ubije.

Obasuh je gomilom reci(doduse,sa smislom),a sve to jer nije svejedno sresti se sa necim takvim...

A kad su Osobu odveli u hitnu pomoc,samo sam se spustila na pod i pocela da jecam...

(P.S.Oprostite sto iskljucujem opciju komentarisanja...Danas mi treba samo zagrljaj,i znam gde cu ga naci...) 

I ujedno pozdrav,do nekog decembra...Ljubi vas i voli,

Tuzic....

Pao je prvi sneg :)Mojoj sreci nigde kraja,ali dok mi ne pobegne misao,zelela bih da napisem pricu.Veceras,o ogledalu.

Da Vas nisam srela tog dana,dragi Gospodine,mozda nikad tako ne bih volela ulicne prodavce...

Mozda taj dan ne bi bio nista poseban,da me samo jednom recenicom niste zadivili.

I ne bi mi danas svaki pogled na ogledalo izmamio onaj magican osmeh... 

Stajali Ste tamo,kraj ruiniranog zida Niske tvrdjave,i umorni od cekanja oslanjali se dok sam Vam prilazila.

Nasmesili Ste se,i tim smeskom me cudesno podsetili na mog deku.

Ispred Vas nesto nalik na satorsko krilo,i po njemu poredjano dvadesetak ogledala.

Malih i velikih,svaki sa nekim posebnim i zanimljivim ramom.

Savijam se i gledam zadivljeno u njih.

"Lepi su",komentarisete,kao da mi citate misli.

"Ja tako,deko,sakupim ogledala od prijatelja pa se zanimam,pravim ramove i ukrasavam ih."

Smesim se.Odusevljava me to sto i pod stare dane ljudi imaju u dusi umetnost nalazenja smisla.U svemu.

"Koliko su?",pitam ocekujuci da mala remek-dela prodajete po ceni koja je srazmerna njihovoj lepoti.

"Evo,koliko das....Mogu i da ti poklonim to malo",govorite hvatajuci mi pogled ka najmanjem ogledalu,ukrasenom plavim papirom sa iscrtanim kruzicima.

Ostajem zamisljena,a Vi nastavljate:

"Znas,dete,covek nekad ide,recimo,umazan,i cudi se cemu se ljudi oko njega smeju,a nema odgledalo da to proveri.Zato ja uvek nosim jedno sa sobom",govorite iz srca(Boze,bas onako kako moj deka ume) i pokazujete mi malo crno ogledalo u dzepu starog somotskog kaputa.

Jos uvek nosim malo plavo ogledalo i pricam o Vama... I sad kad prodjem kroz Nis,i kad negde vidim ulicne prodavce ili samo u prolazu setnem deku koji me podseti,nasmesim se...

Bila sam puno puta u toj ulici,ali Vas vise nikad nisam srela...

I vama,dragi moji,poklanjam po jedno ogledalce...Nosite ga svuda sa sobom.Pronadjite neku magiju u njemu,ili mu se samo nasmesite svako jutro...Uzvratice istom merom.

Pada kisa.

Oprosti,odoh da se smestim pored prozora. 

Slika koju mi je posvetila blogerka drugog blog servisa,(zena koja slika najlepse na svetu ),i odusevila me... 

(ako je i kod vas cudnog oblika,idite na Open image,a mozda mene samo varaju vid ili monitor)