Sreća je u malim stvarima

...Pojam...

Svi nesto u poslednje vreme pisu o njoj(i to ne razumem,pa ima vremena...)

A ja...

Stan jos ne stizem da okitim,(pa me euforija samo sa slika i moze hvatati),ne stizem ni da dodjem do njega...

I sve mi je nekako preko glave u poslednjih,mozda,mesec dana...

Ne pitajte me zasto,ne znam ni sama...

Sve cesce pomislim kako se moje raspolozenje,kao poredjano u krug,vrti i opet mi,eto,nailaze neka setna jutra....

A zelim svim srcem da mi bude toplo,i ono moje:skakutavo...

No,da vam ne kvarim pink raspolozenje koje danima kruzi blogom...

Htedoh reci da cu ove godine pozeleti samo zdravlje,nista necu planirati i nista obecavati...

Pa kako se krug okrene...

Zar vas ne uhvati nesto skakutavo i veselo kad vidite slike poput ovih:

Mene bas uhvati i dobijem bozanstvene ideje o dekirosanju svoje kucice,ali tradicija je da ja i bata uvek zajedno kitimo,pa resih da sacekam da i on zavrsi sa svim kolokvijumima i da dodje kuci...Pa pripreme...

Jedva cekam...

I eto samo to htedoh da kazem,i da vam sa ovih bozanstvenih slika dunem prah euforije ka srcu...

(Upozorenje:ovo je jedan jako detinjast post,i ako planirate da se zaprepastite,zaprepascenje ostavite ispred vrata ovog saaaaarenog bloga i upadajte na zurku!!!)

Eheh....:))

I daa,djace se izborilo...

Sad cu malo detinjasto da pisem,merak mi je... 

Juce sam polagala poslednji ispit(harmonika),doduse nije bas najbolje proslo(2),ali je najvaznije da je PROSLO....

Jupiiiii,mnogo mnogo mnogo mnogo mnogo mnogo sam srecna.... 

Inace,odlicna u gimnaziji,u muzickoj vrd.,juce smo bas pravili zurku povodom kraja ispita i sva sam nekako bila skakutava i vesela,kao i danas...

A danas sredjivanje kucice,kicenje i degustacija kolaca("pomaganje" mami)   

E,da...Dok ne zaboravim,da kazem mojoj Endzi(hyperbloggerki) da cu biti prinudjena da ovih dana svratim u Zajecar,iako sam primetila da je jako ubedacena zbog toga  

Osmeh na lice!Ti si moj naaaaaaaaaaaaaaaajbolji prijatelj na celom svetu!Seti se:

Volim vas sveeeeee....... 

-postavljeno 21.12.-

...bih da dozvolim stvarnosti da mi lupi samar,najjace sto ume. 

I da se bacim na knjigu(a rano se setih!),pa se citamo kad prodje ova paklena nedelja...

Da zajedno slavimo i radujemo se,posle tmurne godine.

Puno vas volim! 

...iz vedra neba,strefio si me.

(da,slobodno se smejte...ja konacno nadjoh prave reci za stanje koje on izaziva u mojoj glavi.)

I kako dosao,tako i otisao...

Ovo u vezi tebe....Nije to bila ljubav,pa cak ni zaljubljenost.

Bila je navika da se svako jutro probudim ocekujuci tvoju poruku(prijateljsku,nazalost)  docrtavajuci mislima svaku tvoju boricu.

(iako nikad nisam uspela da ih prenesem na papir-tako su brzo iscezle...)

I tako vec,evo,sest meseci... 

(u stvari,kad malo bolje razmislim,proslo je i vise-to je bilo one noci koje ne zelim da se secam...)

Imala sam te na jedan dan(onaj koji je jos uvek najlepsi u mom zivotu),i volela te citavih 183 dana,tj. 4392 sati,tj. 263520 minuta,tj. ......

Eto,nekom si toliko znacio,a ti to nisi umeo da cenis...

I secam se da sam ti rekla da nisi skot i da ne pokusavas da postanes.

Bio si prvi(ali ne i poslednji) koji mi je rekao "Ja sam previse los za tebe".

(Uostalom,niko na ovom svetu nije dovoljno dobar za mene...Pa?!)

Jedino kod tebe mi je to zvucalo slatko.

Trudio si se da bas skot i ispadnes na kraju(a ja da sebe nabedim da to nisi ti),i tako se zavrsila jos jedna prica...

Tj prica i dalje traje,i titra mi u grudima,i setim je se tako ponekad,kad vidim tvoj lik u tudjim ocima...

(I jos uvek se nadam da je i tebi konacno naisla neka dovoljno losa...li si se,mozda,popravio...?)

...iskrenog druzenja,hvala do neba...

Ne dozvoli da nas ikad bilo sta rastavi..

Zato sto si uvek tu,zato sto i bez mnogo reci sve razumes,zato sto si ogromno hodajuce srce,zato sto zasluzujes divljenje i postovanje...Zato te volim!

 ...upropascen 18.decembar 2008.-me...

I nikad se nce vratiti,da u njemu promenim ovo ili ono...

Danas su Varvare(ili tako nesto),ima veze sa decom i boginjama...

Danas je dan kao i svaki drugi,a mogao je biti poseban.

Eto,sednem tako da pisem o obicnim stvarima i nadam se da ce neko citati.

Place mi se....

Jednostavno mi se place.

Nakupljalo se u meni mnogo blata i prasine,i sad se sve uskovitlalo,potrebno mi je da sperem sve...

Iako znam da mi suze nece pomoci,znam da je dovoljno samo da se sklupcam na krevetu i da zazmurim...

Nigde prijatelja,nigde iskrenog zagrljaja...A tako mi treba...

Bojim se...Mnogo se bojim...