Sreća je u malim stvarima

Mom tati.

od mame

a od mene

...se dogadja sa mnom dok mi soba bruji od Vesne Pisarovic,i svaka ljubav mi je nova i posebna,i svaki koji je secanja vredan ostao je kao savrsen...

Cudno nesto,kad tek odjednom ne primetim svaki oblacak cudnog oblika na nebu,kad ne osetim novi miris u vaduhu.

Cudno,kad mi ne prodje jeza kroz celo telo.

Cudno,kad vreme koje leti ja uzaludno trosim.

Neki neobjasnjivi osecaj kad,sto rece principessa78,"ni smijati se,ni plakati,cak ni odtugovati neke tuge.Ni misliti,ni pisati."

Zato,samo da poklonim Vesnu.

Jer je jedva nadjoh i sad se od nje ne odvajam.

Stizu pre neki dan vesti sa Vlasine.

Postala sam tetka.

Javlja Baba Rada,zena rodjenog brata moje bake.

Niska debeljuskasta zena rumenih obraza,sa obaveznom pundjom,puna zivota.

Kosa joj je do kolena,koliko sam uspela da vidim kad je jednom raspustila pundju.

I ima najtoplije smedje oci koje sam videla.

Po profesiji uciteljica,u maloj seoskoj skoli predavala je mom tati i svim mojim stricevima.

I ne krije da je bila stroga,a oni da su bili poslusni djaci.

I danas nam zajedno prepricavaju dogodovstine.

Udata za profesora,isto tako prijatnog coveka,cak je kao snajka bila bliza mojoj baki nego on.

I danas uz uzdah ume da kaze "Tvoja baka me je mnogo zaduzila,zato vas volim kao da ste moji unuci."

Zajedno su provele ceo zivot,zajedno cuvale decu i unuke.

Baba Rada isto tako pravi najbolji zeljanik na svetu.Provereno.

Mislim da cemo zauvek pamtiti veliku vrucu tepsiju na stolu kad god stignemo iz Negotina.

Ali i da joj spremamo slatkise,jer bez njih,kako kaze,ne moze da prezivi.

Kad mi je umro deda bila je u stanju da non-stop bude sa mojom bakom,sa svojih 50-ak godina.

Sad ima oko sedamdeset,i muz joj je umro.

Secam se da je tad,i kad je zatekla moju baku mrtvu,rekla da nece moci da prezivi.

A evo vec deceniju zivi tako,ima velike unuke i izgleda savrseno.

Malo se teze krece,pa mi cesce idemo kod nje.

U selu me je ucila da muzem kozu,zasmejavala me.

Kad ostanem sama uvek odem kod nje,a kuca joj je odmah ispod moje.

Kad joj kazem da savrseno zamenjuje moju baku,oci joj se zacakle i promeni temu.

I kad je ozbiljna,ona se smesi.Ocima,obrazima,pokretom.

Secam se da se mnogo plasila za taj porodjaj,nesto nije bilo u redu.

Kad sam je danas pozvala "Prababo?",pocela je da place.

Pisem o njoj jer je covek kakav se retko srece.

Prvo,hvaaaala cicilly sto se tri sata mucila da mi pomogne oko sredjivanja bloga... 

"Ceni svaki trenutak zivota,nikad ne znas koji ce ti biti poslednji"

Citam pre neki dan hrvatske blogove(pisu djene djene,ali zato postavljaju bogovske slike),i naidjem na jedan sa imenom "Sreca je jedini udarac koji me je promasio".Autor dvanaestogodisnja devojcica.

Pa pocnem da razmisljam.

Mozda sam se ja vama ipak predstavila u pogresnom svetlu.

Bila sam tuzna jer sam sebi dozvolila da me unisti osoba kojoj sad nista ne znacim.Da se razumemo,ne znaci ni ona meni.

Sve u svemu,moj zivot nije tuzan.Nikako!

Imam dve noge,dve ruke,par ociju i usiju.Glavu na ramenima i savrseno zdravlje.

Majku koja je isto tako ziva i zdrava.Oca,brata.I babu i dedu sa mamine strane,jer su drugi umrli dok jos nisam bila rodjena.S tim i dva andjela cuvara.

I kakve-takve prijatelje.

Ljude koji su se brinuli o meni celog zivota.

I ne mogu da razumem dete koje kaze da su je svi udarci pogodili.

Osim srece.

Koji udarci?Za mene velike zivotne udarce predstavljaju bolest,nemastina,neimanje krova nad glavom,smrt roditelja i slicno.

Ne bi se reklo da ju je sve to "strefilo" pa ima prava da izaziva sudbinu takvim recima.

Ali ljudi to ne shvate.

Mozda,kad bi se samo osmehnula novom danu,kada bi se potrudila da vidi sareni cvet i u oronuloj basti,otkrila bi sta je sreca-jedan osmeh,zagrljaj,dodir ruku...Imati prijatelje i preziveti svaki novi dan-neko tu mogucnost nema!

Neko zivi u zemlji koju svaki dan potresaju zemljotresi,saraju pozari i odnose poplave.

Neko nema struju,vodu ni kupatilo.

Neko ima zveri oko sebe,neko je silovan,neko zlostavljan...

Ostavio je decko-pa sta?

Od toga se ne umire.

Nisam takva,to je ono sto sam htela da kazem.

Da,jesam previse osetljiva;i da,placem zbog svake sitnice.

I dozvoljavam raznim ljudima da mi "upadnu" neovlasceno u zivot.

Ali ne i da mi ga uniste.

I ne dozvoljavam sebi da u teskim situacijama dignem ruke.

Ne dozvoljavam da izazivam sudbinu.

Davno sam procitala pricu Helen Keler i jedna od njenih recenica je ona koja me je odmah odusevila,i jedna od onih koje cu pamtiti celog zivota:

"Plakala sam sto nisam imala cipele dok nisam videla coveka koji nije imao noge."

Ne umem vise da bojim reci

Osmehom.

Ne umem da stvaram price koje mirisu na nanu i jorgovan.

Ne umem da mastam,kao da se onaj pauk koji plete snove izgubio iz moje duse.

Ne umem vise ni lose da pisem pesme,ne umem da sanjam,ne umem da zivim.

Ne umem da placem,da ocistim dusu.

Ne umem da se ne osecam prljavo

i da se ne krivim za male lazi.

To je ono sto svi rade!

Ne umem da cutim.

Ne umem,a silno bih zelela...

Da se pokaje ruka koja me je iscupala iz zagrljaja Tuge,

da se vratim u svoje carstvo.

Da placem,da osvezim morsku boju u ocima,

da osecam,

da zivim kroz rec,treptaj i melodiju...

Nije da nisam

I to nekada

Znala.

...ako me se neko seca.

Nije me bilo dugo iz dva razloga:

1)nije mi bio uplacen adsl

2)citala sam sve blogove,da vidim sta sam propustila

Ostalo mi je jos nekoliko,ali i to cu,polako.

A vi,sta mi radite?

Iskreno,osecam kao da pricam sa strancima.A stranac u celoj prici sam samo ja.

Nadam se da ponovo dobijam rasirene ruke od ove male porodice,jer trcim u zagrljaj...

Mnogo ste mi nedostajali.

...a ja,sklupcana pored prozora,pokusavam da smislim nesto.

Nesto,kao pre.

Moje.

Nedostajale su mi ove kise.

Nedostajalo mi je njihovo drustvo u tuznim nocima i osmesi u radosnim trenucima...

Bilo ih je puno i sve su me volele.

Svaka na svoj nacin.

I ja sam zavolela njih...

...i jednom mi se pruzila prilika da pustim sigurne ruke svojih kisa i podjem nekim drugim putevima.

Posla sam.

I pokajala se.

Jer su te kise postale sastavni deo mene,nesto bez cega dan ne moze da pocne ni da se zavrsi...

Zato mi je u srcu ostala velika praznina.

I krivica.

Sada je sve sivo i prazno.

Moje kise ponovo padaju,pruzaju mi ruke i zelim da ih uhvatim...

A sutra putujem.

Na putovanje od koga mnogo ocekujem.

Na mesto gde odlazim celog zivota,a osecam da ce ovog puta biti drugacije i posebno.

Ne,ja ipak ne mogu da pruzam ruke kao pre...

Samo se jos nadam da me kise nece napustiti...

Moje je srce tako prazno bez njih.

Blogeri,vi ste moje kise...

Vi ste moja navika,moja svakodnevnica,i,falite...

Beskrajno,mnogo.

,ali ja sam odavno jos rekla da me slike inspirisu i teraju na razmisljanje.

O ovoj slici bih mogla puno toga da napisem,ali,smislite sami svoju pricu.

Lepse je.

Ja cu samo reci da ona donekle predstavlja moja trenutna osecanja...