Sreća je u malim stvarima

Biljane Srbljanovic.

Procitala celu arhivu njenih tekstova i izdvajam jednu dramu neobjasnjivog zanra,tragikomedija,sta li je...Ako neko ima strpljenja neka procita,ja mogu samo da kazem da ce se istom strpljenje isplatiti.

BARBELO, O PSIMA I DECI





Biljana Srbljanović

2007.

Mojim drugaricama:

samoubicama

i ostalim.

LICA



Milica

Mila

Milena



Dragan

Drago



Zoran (ponekad Marko)

Marko (samo Marko)



Kučkarka

Jedan Doktor, dva puta

Dve Lutalice, samo jednom





Jedan pas,

Drugi pas,

Još četiri psa,

najmanje







Autor zahteva human tretman životinja u postavci komada.

Autor ne insistira na istom principu u odnosu prema ljudima.

Takodje ne očekuje nikakvo poštovanje didaskalija.



Radnja se dogadja danas, u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.








Jedna mlada žena sedi na zidiću. Puši i plače. (Pa šta onda? I ja stalno plačem).



Mislim da puši džoint. Niko ne zna koliko je tužna.

Druga mlada žena, šeta svoga psa. Plače, a ne zna zašto.

Jedna nema veze sa drugom. Valjda.



Neki ljudi promiču, svoju decu vraćaju od negde, svoje pse vraćaju iz šetnje. I niko ne plače.

A nije da nema zašto.



Fasade su oguljene, fasade i blistaju sjajem novih bogataša, olupane kuće uglavljene izmedju dve sa čuvarima, smeće na ulici, u i oko kontejnera, oko parkiranih skupih automobila sa probnim tablicama, djubretari štrajkuju već nedelju dana, psi su divlji, a ima i rasnih, svi žive zajedno u istoj ulici.



U kojoj ima jedna kuća, jedna klupa i groblje.

Šta nam više u životu treba?




I hiljadu zašto



Klupa kao svaka klupa. Samo što je ova na groblju.

Jedno dete, jedan mali dečko, svečano obučen, predebeo za svoje odelo, na silu očešljan, s knedlom u grlu dovučen na sahranu, sedi na klupi i ništa ne razume. Posebno ne da je upravo ukopao mamu.



Dete sedi mirno, gleda pred sebe, čak i ne klati nogama, samo čeka da se cirkus završi. Sedi kraj jednog mladjeg muškarca, čoveka pred kojim se mogućnosti već neko vreme ukazuju u neprekinutom nizu, jedna za drugom i svaka bolja od druge, a koji, zamislite, uvek želi - još.

To je dečakov otac.



Koji ne zna odakle da počne.


MARKO

Zozo...


ZORAN

Nisam Zoza. Mrzim to ime. Mama kaže da mi ne stoji.



MARKO

Dobro, sine. Kaži kako voliš?



ZORAN

Marko.



MARKO

Pa kako Marko? Ne može, sine. Marko sam ja.



ZORAN

Pa šta? Mama kaže da je to nekad isto.



MARKO

To se mama šalila.



ZORAN

Nije se šalila.



MARKO

Jeste, znam.



ZORAN

A ja znam da nije.

Uostalom, idi pa je pitaj.

I gde je mama uopšte?

I zašto smo ovde?

Ko je ona žena što me je obukla?

I ko je ona druga, što me je očešljala?

Zašto svi plaču?

Čemu tolike sveće?



Na hiljadu pitanja, Marko svakako ne moze imati odgovor. Nema ni na jedno. Ni pola. Ni polovinu jednog celog pitanja, Marko ne može da savlada.

Žena mu je umrla, ubila se, i sad to treba objasniti detetu.

To ne može niko.



MARKO

Zorane...



ZORAN

Marko.



MARKO

Molim te, uozbilji se.



ZORAN

Ozbiljan sam. Vidi na šta ličim. Hoću da se zovem Marko.



MARKO

Ali to je moje ime! Ti imaš svoje ime, ja imam svoje. Ti nisi ja!



ZORAN

Otkud znaš -

Da nisam?

Ko to može reći?

Ona žena, možda?



Marko tehnički, zapravo i nije udovac. On je već godinu dana razveden, iako ni on niti njegova bivša, sada pokojna žena, nisu našli načina da to objasne svom zajedničkom sinu. Zoranu, ne Marku.

Otac ćuti. Ćuti i sin.

MARKO

Da li si gladan?



ZORAN

Jesam, gladan sam. Ovde smo od jutros.

Mama ništa nije spremila. Mama nikad ne spremi ništa. Čitav dan samo sedi.

Tata, šta je njoj?


MARKO

Vidi-

Sine.



ZORAN

Mama je bolesna?



MARKO

Jeste, bolesna je.



ZORAN

Od čega?



MARKO

Od glave. Mamu često boli glava.



ZORAN

Nisam primetio. Da li je zarazno? Da li je nasledno? Da li će i mene sad da da boli? Koliko i kada? I kad će da počne?



MARKO

Zozo, sine, gde si to...?



ZORAN

Marko. Rekao sam, Marko.



MARKO

Dobro, Marko, gde si ti to čuo? Odakle ti to? “Nasledno”, “zarazno”, ne uče vas valjda to u školi?



ZORAN

U školi? Ne verujem.



MARKO

Pa odakle onda?



ZORAN

Šta ja znam...



Zoran slegne ramenima. Ne zna gde je to pokupio. Ili neće da kaže.

MARKO

Dobro, kad znaš to, onda možes i da razumes da mami nije dobro. Pala je i povredila se.



ZORAN

Kako je pala?



MARKO

Na glavu.

S prozora.



ZORAN

I povredila se?



MARKO

Mnogo.



ZORAN

Je l je boli?



MARKO

Sad više ne.



ZORAN

Zato što je u komi? Ljudi u komi ništa ne osećaju. Osim što možda osećaju, a ne mogu da kažu. Pa kada ih isključe sa aparata, oni ih tako u stvari ubiju.



MARKO

Sad još i koma i aparati, ma odakle ti to...? Zorane, niko nikog nije ubio!


ZORAN

Mama je u komi?


MARKO

Jeste Zozo, mama je u komi.


ZORAN

Nisam Zoza...


MARKO

Zorane, sad prestani. Dosta je bilo. Nije vreme. Mama je jako bolesna i može da umre. Da umre, razumeš? Znaš šta to znači?


ZORAN

Šta?


MARKO

Da ode. Da nas napusti.


ZORAN

Kao ti mamu?


MARKO

Ne, Zorane, ne tako. Da ode zauvek.



ZORAN

I ti si otišao zauvek.



MARKO

Jesam. Ali me ipak vidjaš.


ZORAN

Mama te ne vidja. Mama kaže da te više uopšte ne vidja.


MARKO

Ovo je drugačije. Mama može da ode, da se preseli na nebo.


ZORAN

Kod boga?


MARKO

Jeste, kod boga?


ZORAN

I kod andjela?


MARKO

Jeste, tako je. Kod andjela.


ZORAN

I kod djavola?


MARKO

Ma gde si pokupio sve te stvari?


ZORAN

U školi. Tako nas uče.


MARKO

Ne znam šta vas uče, ali mama ne ide kod djavola. Ne mogu da shvatim da ovako razgovaramo...



Marko ipak pristane na pravila.

MARKO

Zorane, mama je bila dobra i ona ide u raj.



Marko se oseća neverovatno glupo dok detetu koji zna šta je koma i nasledno oboljenje, spominje boga i andjela. Ali kad ih tako uče u školi.


MARKO

Mama ide kod boga i kod andjela.


ZORAN

Kako to - već ide. Pa još nije umrla.


MARKO

Nije. Ali, skoro da jeste.


ZORAN

Koliko skoro? Ti znaš kad će to da bude?


MARKO

Ne znam tačno. Ali vrlo skoro.


ZORAN

Siguran si?

Marko klimne.

ZORAN

I ja je neću više nikad videti?

Marko odmahne. Zoran razmišlja. Pokušava da shvati.


ZORAN

Nije se ni pozdravila.


MARKO

Nije stigla. Nije znala da će da padne. Da će da se tako povredi. Nije znala da će da padne na glavu.

Neka dugačka tišina. Teška, tužna. Mogla bi biti dirljiva, kada ovo ne bi bio moj komad.

ZORAN

Kako nije znala kad je sama skočila?

I ostavila pismo, gde piše da će skočiti.

I kako je živa, kad smo je upravo sahranili?

Ovo je groblje, zar ne? Mi smo sada na groblju, jer je mama umrla?

Zašto jednostavno ne kažeš tako?

Zašto jednostavno ne kažeš: Marko, mama ti je mrtva.

Jer, ona je mrtva, zar ne?

Marko na brzinu razmišlja da li da nastavi glupavu prevaru koju je započeo.

Onda od lenjosti i neke čudne nemoći pred debelim detetom od osam godina, jednostavno odustane.


MARKO

Tako je, sine. Mama je mrtva.

Zoran, opet, kao da se se do poslednjeg trenutka nadao da će ga otac razuveriti. Kao da je mislio da će neko čudo da se dogodi. Kao da je tek sad shvatio.


ZORAN

Baš mrtva? Siguran si?

Marko klimne.
Zoza razmišlja.

ZORAN

Da li si je prodrmao? Jako, rukom?

Da li si je ubo iglom? Iz sve snage i do krvi?

Da li si joj slušao srce?

Da li joj je srce stalo?


Marko ništa ne kaže. Zoza ipak čuje nešto.

ZORAN

Onda tako reci.

Marko zagrli sina, Zoza se, začudo, uopšte ne brani. Ćute.

Neka tužna pakost progovori iz dečka.



ZORAN

Mama je sad kod djavola, jer se sama ubila. Samoubice ne idu u raj.


Zoran pogleda oca pravo u oči.



ZORAN

Znam. Učili smo u školi.



Zoran, malo debelo, tužno dete, ustane i podje kući. Svojoj novoj kući.



mrak 

Ne,ovo nije nastavak price o mojim mukama.

Mada je trenutno jedna od najvecih.

Postoji...postoji taj neki osecaj koji mene muci odavno.

I zelim da me posavetujete kao sto bi svoju decu,iskreno ma koliko lose bilo.

Prvenstveno pomoc trazim od doktorki na blogu,koliko znam doktora nema.

Osecaj je nazvan Hm2,a "simptomi" otprilike ovako:

-Nisam svesna sebe u vremenu i prostoru

Znaci,prisutna sam,pricam sa drugaricama,slusam i sve zapamtim ali kao da u tom trenutku nisam bila ja nego neka druga licnost,neka senka ili san kroz koji se ja izrazavam.

Stvarno ne znam kako da objasnim.

Ono sto znam jeste da me plasi do bola,traje nekih mesec dana i pocinjem da mislim da sa mojom glavom nije sve u redu.

Kad se malo dublje zamislim,shvatim da gledam kroz ljude kao kroz vazduh i da uopste ne postojim,reci mi ne dopiru do mozga ili sta vec.

I samo nemojte da kazete da je u pitanju pubertet...Jer nije...Nisam samo ja u pubertetu,pa su  svi ostali normalni.

Moji virtuelni prijatelji,druge mame i tate,vi koje volim vise nego sebe samu...

Molim vas...

Plasim se... 

Sedela je sama na klupi i piskarala nesto po dnevniku...

Imala je lice andjela i osmeh koji otvara sva vrata.

Ali,nesto je mucilo njeno umorno srce...

Previse umorno od lutanja i trazenja

trcanja u krug...

Svi  su je izdali.Ostala je sama.

Sve sto joj je bilo potrebno bio je samo jedan zagrljaj...

Znala je i gde moze da ga pronadje.

Ali je put bio izbrisan...

Nije ocekivala da dodje princ,samo je silno zelela da bude sama,a opet,zagrljaj je sve vise falio...Bio je mrak.Rano jutro.Kako je stigla do te klupe nije znala...

Znala je samo da ta klupa oseca,oseca sve boli i ume da utesi...

Iz oblaka se raspe kisa.

Pa sinu sunce.

A onda nebo prosara duga,velicanstvena i prelepa u svoj svojoj pojavi....

Cvece i travke naslikase osmeh na devojcinom licu...

A on probudi lavu dogadjaja,otkri muziku i bezbroj malih svetova...

"Vidis",cula je nepoznat glas,"kako osmeh cuda cini..."

Zato ga nikad nemoj skidati sa lica,ma sta se desilo...

Ne daj da ti ukradu  to najvece bogatstvo koje posedujes...Jer,ako ti to ukradu-tvoja dusa ce ostati pusta,prazna...

Samo se smej....smej....

Sunce Je pomilova po licu.I dalje je bio mrak,sve je sanjala...

Ipak se nasmeja.Mraku,tami,i likovanju sutrasnjeg dana koji ce biti bolji...Sigurno...

 

 Osmeh,molim!

Od rodjenja,posle lekcije o plakanju,smejanju,kakenju i ostalim zivotnim potrebama,prvo sto sam naucila bilo je da uvucem stomak.

I od tad pa 15 godina kasnije,jedino to nisam zaboravila.A ni ostalo gore spomenuto.

Kazu da ljudi,kad uce nesto novo,zaboravljaju ono sto su prethodno naucili. 

Zaboravljam ja dosta stvari,kao npr da drzim dijetu,da sam ljuta na nekog,da treba negde da odem...Al' mi ovo bljesti,pa ne mogu da ga zaboravim i da ocu.

Tako evo prvih godina 21.veka ja spoznam stvarcicu po imenu steznik.

Fala Bogu malo mi olaksala muke,al' ipak mora jos malo da se uvuce.

Tako,znajuci tu vestinu,trudila sam se da se taj "mali" visak kilograma nikad ne primeti.

Tj da se ne oseti i odvoji me od ostalih vrsnjaka.

I sad dobijam komplimente poput "umes da nosis svoju debljinu" i "ne stidis je se".

E,da,i "nemas kompleksa". Na ovo bi svim tim razapljenim ustima moja mama,da izvin'te,posavetovala da moz' da nam pljunu pod prozor.I meni i njoj.

A moja mama,pa i ona je "malo" punija.

Ako sad planirate da kazete da je genetski,da vas odmah zaustavim.Jezik za zube da ne stajete u red pod prozorom.

Tako recimo dolazimo do zakljucka da mene bas boli uvo za moj izgled,kao i za sudbinu istog.Mos' misliti!A sad i da vam objasnim zasto se i ja i mama na gorespomenute komentare smejemo:zbog zato sto jer samo mi znamo koje su moje muke(ona ih je vremenom prevazisla),i koliko je napora potrebno dok covek nauci da "nema komplekse".

Jes,nemam ih...

Imam par fobija,par ne-pravih prijatelja i sl.,ali komplekse?Ma neeee....

I tako sam se ja svojski trudila da vestinu uvlacenja stomaka s godinama ne zaboravim i pokazem svetu da "nemam komplekse".

Al' svemu dodje kraj,pa i mojoj volji...

Kad ti covek kaze da si trom ili,recimo,da ti par "komplimenata" a za tvoje muke nikad cuo nije(a i sam si kriv,jel'te),dodje ti samo da stanes u njegov red(mislim,pod prozorom) i da pljuckas.Ono sto je ostalo od gutanja knedli. 

-nastavice se- 

00:00-razgovor sa omiljenim laloskim licem+ogroman osmeh na licu=savrsen pocetak dana
 

01:00-napisah pismo.Odgovor i dalje cekam.

Zev...

01:30-sklopih sanjive oci i zaplovih u svet snova..

 

07:45-(Trci!Trciiiii!!!Mileeeenaaaa!!!!).....A?Sta?Gde?Kako?.....Ma sta hoces bre covece,MENI SE SPAVA....(Ajde skolaaaa,kasnimoooo!!)...

Zev...

08:05-kako sam se obukla i stigla do skole pojma nemam-ni ne pitajte.Otpratila sam cas engleskog koji je bio prekidan horkim zevanjem.Zevala sam i ja malo,da se ne kaze da nisam aktivna.

10:30-Pokazah sva svoja kosarkaska umeca(ljubi ga majka,ne mozes za sve da budes rodjena) i nastavnika(koji je igrom slucaja neki moj brat) ostavila bez teksta...Samo sto me nije poslao da menjam profesiju...(Srusio mi snove o kosarkaskoj buducnosti,ali,sta da se radi.)

13:20-Ni kako sam se iz skole dovukla pojma nemam.Ono cega se secam je da sam se i danas vesala o go u naselju i skoro uganula prst,na to me isti i dalje podseca.

14:15-dovukla se na cas u polu-pokislom stanju(kisa nasla kad ce da se igra mojim zivcima).Popila par poprilicno socnih "komplimenata" od nastavnika.Vratila se kao pokunjeno kuce."Resila" da vezbam.
 

16:00-stigla kuci(ne pitajte zasto mi je trebalo oko sat vremena...).Sela da vezbam.Pala jedna partija svadjanja sa bratom jer on licno zvuk harmonike ne podnosi(na koju foru ne znam,i sam ju je svirao tri godine).Batalila harmoniku i izasla napolje.

17:28-odgovorila na sva pitanja(tipa:"a gde ti stavljas te snalice?" ili "a zasto bas pored repa a ne na siske??",ili "jel to ono kuce(jazavicar) sto se stavlja u hot-dog...?") klinaca iz naselja.Sve ih moja profesionalna ruka naucila da igraju odbojku,pa da duvaju balone.
Isvadjala se sa jednim momkom sto grdi svoju mladju seku.Rekao da vide nece.

19:00-vratila se kuci(kao po dogovoru da dodjem tacno u 17:00),zatekla drugu turu gostiju(odnosno one iste od sinoc...).Hvala Bogu pa ih je bilo manje,tako da ne moram da sluzim i bacam se za komp.
 

20:00-Pocinjem pisanje ovog posta i pitaj Boga kad cu ga zavrsiti...

Sve u svemu,bilo je nezaboravno...
Sutra me ocekuje preslusavanje uz prisustvo roditelja,svirka onih pesama koje ne znam(jos mi u glavi ono nastavnikovo:"Ma bas me briga,imas ceo dan pa vezbaj..."),ALI,sutra je vec novi dan...
Opet mrak...

Zeev...Nesto me rano snadje...

...moramo da resimo neke stvari.

Vi i ja.

Zelim da mi kazete ono sto me muci od prvog dana kako sam dosla ovde.

Kad god sam pisala bilo je "osmeh na lice,budi srecna..."

Ti vasi saveti su mi ulepsali detinjstvo.

Pored vas sam naucila da budem uvek iskrena,cak i kad me to povredjuje.

Naucila sam sta valja a sta ne,i koje su moje prave vrednosti.

I nimalo se nisam uobrazila.

Stekla sam prave i iskrene prijatelje(bar se nadam),

i po PRVI put mislim da sam u izboru u pravu,iako ne znam da procenim ljude. 

Elem,ono sto me zanima je:

Da li ja ikad SMEM da budem nervozna ili tuzna kada mi je to potrebno?

Ne jedim se na vas,niti sam razocarana.

Daleko od toga!

Samo mi nije jasno,a roditelji su me ucili da u takvoj situaciji uvek PITAM.

Evo,trazim odgovor.

Od svih onih koji mi toliko znace,a iz cijih reci shvatam da uvek treba da budem nasmejana i da pisem kako sam srecna bez obzira na to sta se nalazi u srcu.

Molim se da gresim.

Ispravite me.

Znam i da nije dan za rasprave...

Dan je za ljubav i prastanje.

Idealan.

Oprostih i nasmejah se.

Svima.

A vas pozivam na zurku,neka neko od prisutnih bude glavni dok ja ugostim nevirtuelne goste...

Sve vas volim...

Do Sunca.

Onog Djurdjevdanskog.

Za mene,za vas....

 

Baladasevica,Vladicu,Stepskog i Tsunamija bih zamolila da preuzmu na sebe odgovornost spremanja

(dame neka malo odmaraju)

 

Ziveli i dobro mi dosli! 

A evo i muzike...

 

Ostale pesme po narudzbini...

 

Mnogo,mnogo,mnoooogo vas vole jedno maleno srce iz Negotina...

 

 

Mrzovoljna,hocu reci.

Dodje i Djurdjevdan.

Za Ivka ne znam,ja jos uvek slavim.

Posle poranjenog dolaska popa i jurenja roditelja po gradu(sad se setili da idu u kupovinu),ispratismo ga i na kraju ja ispadoh za sve kriva.

I za to sto je on promasio zito i isipao vino po stolnjaku,i za to sto sam ja ustala u 8h da bih taj isti stolnjak peglala do 10,i za to sto sam od muke pojela sav zele sa zita i opsovala slavu...

Bas danas,e jesam i ja stoka.

Ne znam samo dal' sam kriva i za to sto sam juce do 1h sredjivala sobu i brisala prasinu sa mesta koja gosti vide ili ne vide,posebno sa ovih drugih.

Na predlog da sve odelo viska(vecito se vuce po kuci) strpamo u cose i prekrijemo necim samo sto samar nisam dobila.

A opet se tesim,snalazljivo sam dete.

Sta ce gosti da jedu pojma nemam,ali sam i na to dobila odgovor da je sve zamrznuto i odavno vec spremno za posluzenje.

Pazi,Boga ti,i mama mi snalazljiva.

Jedino dobro od jutros je to sto je dan poceo prijatno i uobicajeno:ness 3u1 i svadja sa bratom...To mi nekako dade energije da i uzmem pogresan escajg,pogresno poredjam isti(jebembemlitirasporeddatijebemionogkogaizmisli),i pojedem ivicu rolata za koju sigurno znam da nece biti posluzena gostima,a za sve to dobijem gomilu komplimenata(ne pozitivnih).

Progutam knedlu i cutim.

I tako kad se knedle u grlu nakupise a meni isto presusi,resih da ispljunem sve sto mi na dusi lezi.

Bar sam dobila malo slobodnog vremena rezervisanog za durenje da se i vama javim.

Mislim da bi uskoro trebala da odem po zele,da ga iseckam i poredjam po zitu.

Pop opet,hvala Bogu,nece.

E,da,i za njega(Boga) imam poruku:Ako me je cuo(a nadam se da nije),

Svetom Djordju nek prenese puno toplih pozdrava i izvinjenje-nisam htela namerno majke mi...

A ako se nekom ucinilo da sam nervozna i nezahvalna...ma joook...

To se ja i Sv.Dj. malo zezamo...

Moze nam se,jel'te.

I da,srecna mi slava!(dao Bog da se ne zavrsi kako je pocela)

Ne znam za vas,ali ja mailove vise ne proveravam.

Osim ako mi neko bas ne predoci da ce mi poslati isti.

Obicno posle nekog vremena posetim postansko sanduce(da se ne oseti kao siroce),

razmestim mailove na svoje mesto i mirna Backa.

Ima ih od 10-20(u vremenskom periodu 24-36h),i uglavnom vecina izgleda ovako:

 "UNITED KINGDOM
Winning NO: XB3/701/LNRC,
Batch NO: 905534213/255,
Ref NO: 7458222754

Dear Lucky Winner,

We are pleased to announce your email address as one of the 200 lucky
winners in the Free Lotto draw held on the 17Th June 2007. All 200
winning addresses were randomly selected from a batch of 100,000,000
{ONE HUNDRED MILLION} international emails addresses.
Consequently, you have therefore been approved for a total payout of
GBP £900, 000 (NINE HUNDRED THOUSAND POUNDS) only. Your email address
emerged along side with 199 others as a category of winner in this
year's Annual Draw.
We are proud to say that over GBP £225 Million Pounds are won
annually,Please you are to keep all Winning Information confidential
until you
received your Winning prize.

Fill the form below to enable us process you winning prize
NAME.....................................
ADDRESS...............................
PHONE NO..............................
OCCUPATION..........................
AGE........................................
SEX........................................
COUNTRY...............................

NAME; MR. Thomas Freeman,
EMAIL; claims_thomasfreeman@yahoo.de
Phone No: +447045722010"



I tako dalje...

Juce/prekjuce mi je dalekiiznenadnopreminuli rodjak ostavio citavih 7,456,856,... miliona dolara..

Mislim,zahvalna sam coveku,posebno zato sto me se setio sad kad je umro,

al' mi ponos ne dozvoljava da uzimam pare na zajam od rodjaka koji mi ni cokoladu kupili nisu...

Sta cu,takva sam.

Dalje,obavestavaju me da sam proglasena za najboljeg radnika i opet dobijam neke silne nagrade.

Jes da sam rekla da mi posao treba,ali ovakvu premiju-da iznenada dobijem ogroman novac i +30 godina staza,ne treba mi...

Ne znam posle dal' da ih opravdam vantelesnim ili proslim zivotom.

Ima dosta prica i o tim mojim zivotima,ali o tome nekom drugom prilikom.

Danas imam 4 maila.S tim sto se nepozeljni odmah brisu.

Jedan je od druga,ostale smestam na pravo mesto...

A nasledstvo i ostale nagrade velikodusno poklanjam ostalim rodjacima.

Ako i vama nekad stigne nasledstvo od mog rodjaka,budite srecni,bar smo utvrdili rodbinske odnose!

Porodicno stablo cemo traziti blagovremeno. 

Ne znam za vas,ali ja mailove vise ne proveravam.

Osim ako mi neko bas ne predoci da ce mi poslati isti.

Obicno posle nekog vremena posetim postansko sanduce(da se ne oseti kao siroce),

razmestim mailove na svoje mesto i mirna Backa.

Ima ih od 10-20(u vremenskom periodu 24-36h),i uglavnom vecina izgleda ovako:

 "UNITED KINGDOM

Winning NO: XB3/701/LNRC,

Batch NO: 905534213/255,

Ref NO: 7458222754



Dear Lucky Winner,

We are pleased to announce your email address as one of the 200 lucky

winners in the Free Lotto draw held on the 17Th June 2007. All 200

winning addresses were randomly selected from a batch of 100,000,000

{ONE HUNDRED MILLION} international emails addresses.



Consequently, you have therefore been approved for a total payout of

GBP £900, 000 (NINE HUNDRED THOUSAND POUNDS) only. Your email address

emerged along side with 199 others as a category of winner in this

year's Annual Draw.

We are proud to say that over GBP £225 Million Pounds are won

annually,Please you are to keep all Winning Information confidential

until you

received your Winning prize.

Fill the form below to enable us process you winning prize

NAME.....................................

ADDRESS...............................

PHONE NO..............................

OCCUPATION..........................

AGE........................................

SEX........................................

COUNTRY...............................



NAME; MR. Thomas Freeman,

EMAIL; claims_thomasfreeman@yahoo.de

Phone No: +447045722010" 


I tako dalje...

Juce/prekjuce mi je dalekiiznenadnopreminuli rodjak ostavio citavih 7,456,856,... miliona dolara..

Mislim,zahvalna sam coveku,posebno zato sto me se setio sad kad je umro,

al' mi ponos ne dozvoljava da uzimam pare na zajam od rodjaka koji mi ni cokoladu kupili nisu...

Sta cu,takva sam.

Dalje,obavestavaju me da sam proglasena za najboljeg radnika i opet dobijam neke silne nagrade.

Jes da sam rekla da mi posao treba,ali ovakvu premiju-da iznenada dobijem ogroman novac i +30 godina staza,ne treba mi...

Ne znam posle dal' da ih opravdam vantelesnim ili proslim zivotom.

Ima dosta prica i o tim mojim zivotima,ali o tome nekom drugom prilikom.

Danas imam 4 maila.S tim sto se nepozeljni odmah brisu.

Jedan je od druga,ostale smestam na pravo mesto...

A nasledstvo i ostale nagrade velikodusno poklanjam ostalim rodjacima.

Ako i vama nekad stigne nasledstvo od mog rodjaka,budite srecni,bar smo utvrdili rodbinske odnose!

Porodicno stablo cemo traziti blagovremeno. 

....i dobro ja vama dosla natrag iako niko nije ni primetio da me nema
Elem,organizaciju za prvi maj uvek ja imam na svojim nejakim plecima,pa sam tako i juce jurcala po gradu ceo dan,kupila sve sto je potrebno da bih sad zakljucila da nece biti nikakvo...

Nekako,nije mi osecaj..bas.
Mada,kazhu da dobro drustvo i atmosferu stvara,a ja znam da polazim sa mojom Klinkom koja je zlatna za zezanje,pa ce i to valjda biti ok.

Nego,da se  prvo opravdam sto me nema...
Bila u selu...
I mislim da se nikome nisam javila.
Izvinjavam se.

Ono sto je izvesno je da ste mi svi do jednog nedostajali,posebno oni kroz cije sam gradove prolazila cekajuci da ih ugledam na ulici...

Za Pinokio ne znam,ali sam resila da ukradem hiperinu adresu i kad sledeci put budem htela da je vidim,obijem joj stan i sacekam da dodje kuci.
Bas,deli nas 50km a jos joj nisam vratila sve obecane zagrljaje...

Sledece sto se da primetiti je da sam izgubila dar za pisanje,ali valjda se prava osecanja mogu izraziti i kroz neumeshne reci.
I to tako kazu.

A ja kazem jos jednom da VOLIM,mnogo volim,i zao mi je sto ne mozemoi svi zajedno na nekoj livadi da se provedemo kako dolikuje izvrsnim ljudima...

Tacno znam ko bi sta radio ali sad jako zurim,ceka me uranak...
Vama svima zelim da mi se lepo provedete,kao da smo svi tu!
A propustene postove citam sutra,obecavam..Cim se vratim u normalu.

Jedan je Prvi Maj 2008-me!
Ne dozvolite da propustite odlican provod!