Sreća je u malim stvarima

Poceh da pisem post i misao mi pobeze u trenutku...Uglavnom,svodi se na pricu o danasnjem danu

Zaista,poceo je nasmejano.Zevnula sam,rastegla se i promolila glavu kroz prozor.

Mislite da sam osetila svez jutarnji vazduh?Ha!(dragi moji,nije ovo bajka...)

Jedino sto sam osetila je otuzan miris ribe,i umesto da se (kao u bajci) zgrozim i prevrnem ocima,
ja sam pocela da se smejem.Jako.Iz srca.

Onda sam krenula sa mamom u grad,,ne kocijama ili "meckom" vec kicma-transom(sto bi rekao moj deka...)

Tamo smo naisle na raspolozenog prodavca(bugarin ili rom,nesto jeste),koji nam je pola sata pricao kako je on celu noc bio u
novootvorenom kaficu,radio kao izbacivac(woow,odusevljena sam) i sad mu je krivo sto je ustao rano kad nema sefte
(kasnije mi je mama objasnila da sefte znaci zarada)...

E,da,i stavljeno mi je na znanje da ako me neko dira,mogu njemu da se obratim...(reci sam memorisala ali se lika ne secam)-Blago meni!

I tako sam prosetala nove krpice,bila u provodu i eto sad sedim pred kompjuterom,ispisujem neke sasave redove i razmisljam se sta ce od svega ovoga da ispadne.

Ovih dana pogled je lutao  po ucionici...

I umesto da se,kao po obicaju,zaustavi na nasmejanom licu mog F-a,lutao je dalje i redovno se zaustavljao na ona tri lika...

U ponedeljak je jos jedan talas zlobe presao preko tih odvratnih,izvestacenih osmeha.

U ponedeljak je jedno lice plakalo zbog tih osmeha...

U ponedeljak je moje srce saosecalo uz uplakano lice.

Moje srce se zapitalo koliko zlobe treba da postoji u jednom malenom decijem srcu da bi imalo povoda da detetu koje je ometeno u razvoju zalepi zvaku u kosu...Ili da isipa sok po torbi...

I koliko bezosecajnosti je potrebno da gledas to uplakano lice i uzivas.

Gledam u ta tri odvratna lika,a zeludac mi se prevrce...

Jedno uplakano lice se setilo onog "razredni staresina je nas drugi roditelj."

Pozalilo se razrednom staresini.

Razredni staresina se nasmejao i ignorisao.

Jedno uplakano lice je zajecalo,tako jako da se cela prostorija uvila od bola...

Malu devojcicu je zabolelo srce.Mnogo.

Mala devojcica je osetila nesto za sta ne zeli da prizna da je mrznja..

Mrznja prema surovom svetu,nepravdi i recenici sa kojom se srece svakog dana:

Vrana vrani oci ne vadi...

Mala devojcica je pozelela da ima snage da se izbori sa svetom...

Ali...

Jeste  li culi za jednog lalosa,tamo gore u Srbiji,onog koji ume recima da zapali vatru,da dotakne srce,probudi um...

Onog koji zasmejava,place,oseca...

Onog koji se toliko razlikuje,i toliko je isti...

Onog koji je preterano skroman,a ne priznaje...

Onog koji zna sve,koji je iznad ljudi i onog naljudkog u njima...

Preko cijeg lica tuga predje i nastavi dalje...

Onog koji pise price za divljenje...

Onog koga je nemoguce recima opisati...

Niste ga upoznali???


Onda,je vas zivot jaaako siromasan...

Onda  ne znate sta znaci cuti lepo zasoljenu salu,

pametan savet,utesnu rec...

...od strane coveka koji razume,zna,i nikad ne moze da razocara...

E,na zalost onih koji ga nisu upoznali,ja jesam...

Imam priliku da svaki dan ispricam svaki problem i zajedno dodjemo do resenja...

Imam priliku da se smejem vicevima i citam price koje da dna taknu...

I...rekoh da reci nisu dovoljne...

Ako u njegovom dzepu nadjete ovakav jedan katalog:

ako je poslednji snimak njegove macke pre iznenadne smrti ovaj:

ako vas slaze da izgleda ovako:

a u stvari vas ocaraju njegovi zanosni osmeh i izgled,

pronasli ste ga...

Zar nije...

jedinstven?

(Eto,moj nacin da kazem nekome koliko mi znaci...Je l' vidite da ne znam da pisem?) 

A,da,evo i LINKA....

(A ovo su komentari koji su ostavljeni posto se izdesavalo par stvari pa je post misteriozno nestao:

"Sliku macke ne vidim,a posle ovog posta ti prosto zavidim na tom poznanstvu! siljka"

"Jedinstven...i tako NAS. I sto se vise deli,sve ga vise ostaje... Vec nas je zaduzio,svojim prisustvom ovde,i treba mi njega da zaduzimo sada. Dobrim raspolozenjem i osecajem za druge...da saljemo dale te male kapsule magije kojom nas daruje... stepskivuk "

"Čitam, i gledam Baladaševića u tvojim rečima celo vreme, i divim se kako ga lepo opisuješ. Da, privilegija je poznavati ga, i družiti se s njime, a verujem da će većina na ovom blogu poželeti da ga i fizički upozna!   sanjarenja56"

"Akо те пријатељи сликају овако или не сликају онда ти непријатељи не требају. У сваком случају требаће му више од једног пара мојих крила, морам да му поклоним колекцију пролеће лето 2008. Весела свака част! krilaandjela"

...radost uzivancija... 

U meni veceras jedna reka

razbija ogromna brda daleka,

muci se,

urlice,

razmice klance

i kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce ridje,

jer mora nekuda da izidje

(..i nagovestaj da nece biti dobar...Mada,ko zna...)

Ovo je ono sto se dobije od jedne Male Devojcice posle neprospavane noci i jednog 

odvratnog dana koji je prethodio...

I Mala Devojcica se tek uvece setila da dan valja popravljati...

A prica koju je napisala u toku tog dana,i koju nerado pise i ovde,sad kad je sve proslo...

Kazu da su ljudi koji nose crveno samouvereni.

A eto,ja sam danas bila u crvenom.Ni trunku samopouzdanja nisam osetila.

Naprotiv.

Toliko mi se plakalo da sam se jedva suzdrzavala.Najlakse je zakljuciti:nije taj recept sa crvenom za mene.

A sve mi se cini,opet nisam u pravu...

Mrzim osecaj kad shvatim  neke stvari...

Kad se osetim razocarano,ljuto na sebe i na svet,jadno...

I kad se sve to pomesa dobije se jedna JA koja svima cuti,

koja nema snage da ustane protiv mase koja je gazi... 

I onaj kamicak iz grudi tinja,tinja,samo sto se ne ugasi...

A srce i glava se dvoume izmedju ovakve MENE i toga da mogu da postanem skot kao i ostali...

Nad glavom visi tabla sa cinjenicom:

"Ako precutis puci ces."

.. Visi,i onaj ekser je sve slabiji,a ja je svaki put zanemarim..

Dok jednog dana ekser ne popusti i cinjenica,sa sve kamenom od tone,padne na glavu...

Pa stigne i do srca...

Pa zaboli...

A ja opet precutim..

Sudbina il' ko zna sta li je,moja staza i dalje zalazi za neke planine ...

Da samo mogu da stanem...




Poklanjam klip,svima vama,saljem zagrljaj i poljubac i vracam se carstvu snova...

Obecavam,ovaj vikend necu upropastiti...!

I jos jedan dan ode u nepovrat...

Konacno,Sunce je uspelo da mi izmami osmeh ...

I kao da nikako nisam mogla da mu se suprotstavim,golicalo me je po rupicama na obrazima i teralo 

da se osmehujem bez razloga,izazivajuci zacudjene poglede prolaznika.

Danas,mi nista nije bilo vazno...

Nasmejala sam se nastavniku harmonike,jer smo ceo cas pricali o tome kako cu jednog dana postati...____ osoba.(dopuniti po potrebi)

O tome kako ja imam snage...Samo treba da je pronadjem u sebi.Tamo negde,izgubljenu...

Nasmejala sam se devojci koja je,cini mi se,oduvek imala strah od mene.Uzvratila mi je osmehom.

Nasmejala sam se nastavnici hemije kad mi je dala 5.

Nasmejala sam se drugarici kad mi je dozvolila da setam njenu kucu...

Danas sam se samo smejala...

I iskreno,smejala sam se i smejala kad mi je drugarica rekla da je stiglo prolece...

Ne,nisam verovala.

A onda sam dosla ovde,i sacekalo me je rascvetano desetak osmeha,ljubicica i visibaba.

Nasmejala sam se.

I dan bi prosao savrseno,da nije onog zulja u cipeli...

I dalje zaboli...Ali,navikla sam na njega...

I znam samo jos da sam sama kriva za sve...

I da nije te moje krivice i posledica iste,sve bi danas bilo savrseno...

Pa umem da kazem...Za sve,valjda,postoji razlog...

 I ko zna gde ce se moj put zavrsiti...

...odnosno jeste bio ranije,ali ovog puta nije...

Sela na klupu.

Ustala.

Opet sela.

Iskljucila telefon i uhvatila se za glavu...

Onda pogledala u nebo i gledala tako nekih pola sata.

A tamo,iznad klupe,medju granjem...

I jedna suza u malom bistrom oku...

"Zdravo!",rekoh i okrenuh se par puta oko sebe.

Neko ce pomisliti da nisam u redu...

A nekad sam bila drugacija...

Nekad sam zivela za svoja srecna,crvena i plava zelena zuta i nasmejana jutra...

Nekad me nije bilo briga sta drugi misle... 

Nekad...

Sad se stapam sa masom...

Nestajem

"Kolega?"....E,jesam smesna....da li ocekujem da mi odgovori?

Iskreno,ne znam...

Samo gledam u onu suzu i cekam da kane...

Prilazim i cujem Dum,Dum,Dum...

Eto,i njih sam pocela da plasim...

A nekad sam ih zvala da lete mojim velikim nebom i hranila ih iz ruke...

Menjam se...Kao vreme ovog martovskog dana...

Sve i dalje boli...zakljucno sa dusom...

Isprljala sam je izlazuci se blatu od ljudi koje srecem svakog dana...

Nadajuci se da ce proci,odlazim u carstvo snova...

Valjda me ono i dalje ceka...tamo...na istoj adresi...

(Inspirisana Tosetovom "Sobom za tugu" i mucnom glavoboljom...)

(...iako ni ponedeljak nije bio nesto...)

Sa praktikabala otvoren pogled ka klupi.

A na njoj tri lica.Zlokobno se smeju.

U ocima tri mala djavola,sa sve vilama i siljatim srvenim usima...

Sa usana citam prljave,prljave reci.A one nikako ne pristaju tim lepim licima.

Oci uprte u devojku koja ozarena plese sa drugaricom.Uziva.

Oni velikog srca razumeju.

Jedna je od retkih koja nije uvek utegnuta i 'uzvisena'.

Stavise,samo jedan neprimetan putnik u nasim zivotima... 

Ali,ova tri nasminkana lica ne gledaju srcem.A ispod sminke...

 Jedno za drugim ,oci setaju dalje.Traze sledecu zrtvu.

Krupni decak koji ne moze da trci,devojka koja se saplela...Izbor je veliki.

Odvratan osmeh od koga mi se prevrce zeludac jos veci.

Spustam pogled sa tog bednog prizora i vracam se svom problemu...

Danas je boleo stomak.

Cisto da podseti....

stigao je utorak.

Evo ja sklepala nesto za pismeni...A vi mi kazite na sta lici...

"Mozda treba da pisem klasicno;o tome kako zelim da zavrsim srednju skolu i upisem, fakultet...
Ali,verujem,u zivotu je vaznije da postanemo ljudi-uostalom,nije li to i osnovna teznja nasih nastavnika i roditelja?
Udisati zivot punim plucima i nauciti da cenimo prave vrednosti...kazu,to nam je cilj.
Jer,zivot je jedan i neponovljiv.

Osam godina osnovne skole prodje po nekom ustaljenom redu.Samo smo se mi vremenom
menjali,a cini mi se,opet,ostajali isti.Gledamo svet drugacijim ocima i svakim danom smo
bogatiji za neko novo iskustvo.

Ucimo izreke velikih ljudi i trudimo se da cenimo sve dobronamerne savete.Placemo zbog nekih
nebitnih stvari,spoticemo se o sitno kamenje.Velika dela nas u zivotu tek ocekuju,ali,sve je to
deo jedne velike staze koju treba preci...A staza je puna zamki.

"Prijateljstvo se ne bira,ono biva-neobjasnjivo,ko zna zbog cega..."

Zeleci da spoznamo ono najbolje u ljudima,da prihvatimo ono sto ne mozemo izmeniti i
skupimo hrabrosti da promenimo ono sto mozemo-trazimo mudrosti da ovo dvoje razlikujemo,
gledamo visoko,snivamo mnogo,zelimo najbolje.

Otvaramo sirom prozore zivota i posmatramo neko novo nebo.

Zavrsavamo osmi razred...Postajemo ljudi.

Svi smo stali na istoj raskrsnici,ali nam se ista svetla ne pale..."

...i jer je u jednom obicnom danu jedna zvezda zasjala jace...

Jer je dan poceo nasmejano,jer se za tren oka mali stan ucinio tako velikim da je u njega stalo osam velikih srca...

Jer su dan obelezila dva srca,sa onim velikim natpisima "najboljem bratu" i "volim te"...

I...jer su oba bila namenjena jednoj osobi.

Jednoj izuzetnoj osobi...

Velikoj Osobi,jos jednom matorcu koji zauzima najveci deo u srcu Male Devojcice...

Jednom matorcu koji je Malu Devojcicu cuvao oduvek...

Koji je pazljivo sa samo cetiri leta ljuljuskao kolica...

Koji je branio od prvih batina...

Koji je savetovao kod prvih simpatija...

Koji utesi kad place...

Jednom matorcu koji nije kao ostali...

Koji je tako poseban...

Koji ume lako da zasmeje,koji je sarmer u dusi,koji je svaler i nezna dusa u jednom..

Spojiti nespojivo...

Dodati sve lepe osobine...

I jednu Malu Devojcicu za paziti...

I jedno ime...

...i dobiti matorca koji je danas napunio 19 godina...

Bas,matorac...

Matorac,na ciji su se racun danas zbivale sale...i zbog kog se okupila cela Porodica.

Samo da bi pokazala koliko taj matorac vredi...

...a vredi...neopisivo

I posle nekoliko sati halabuke,sve se stisalo...

I kao sto to obicno i biva,tisina je zasvirala svoju melodiju...i Sunce se uspavalo...

Onu melodiju,kojoj niko ne moze da odoli.

I sada...

jer je lice jednog umornog matorca uronilo u mek paperjast jastuk,jer je ukrasni papir pobacan po sobi a pecenje uredno smesteno u frizideru...

i jer tamo,pored matorca,jedna Mala Devojcica pazljivo udara nesto po tastaturi...

 I jer se na ekranu redjaju reci jednog lalosa koji Maloj Devojcici mnogo znaci...: