Sreća je u malim stvarima

Dok napolju veju ogromne bele pahulje a ja pokusavam da se skoncentrisem na film sa TV-a,setih se da je danas 06. januar...Kazu,jedan od najsvetijih Hriscanskih praznika....

Bozic...

Nazalost,nisam dovoljno naucila o Bozicu.Znam samo da je vreme prastanja.Znam i da sam bila toliko gresna u protekloj godini....Jos se i nadam da je sve zaboravljeno.

Kazu,ljudski je prastati.

Bozic na stranu,i cinjenicu da je danas proslo vec sest meseci od rastanka sa osobom koja me i dalje zove "ljubavi" i sa kojom se cujem svakodnevno,nije mi ni do cega...

Umoru i malaksalosti,ni sama ne znam uzrok.

Nemam ideja za pisanje....Par puta pokusam da napisem clanak,pocnem i izgubim se u nekom delu kad pocnem da mesam stvarnost i virtuelni svet,srecu i nesrecu...

I vise ni sama ne znam sta da kazem.

Eto,planirala sam da pisem o Bozicu.Ali,opet se izgubih....

Nemam koncentraciju.

Isto tako,povrsno citam postove blogera.Shvatim sustinu,ali se ne uzivim.

Da li je to posledica gubitka kontakta sa stvarnoscu,ne znam.

Mozda je moj greh i u tome sto,kao sto rece stepskivuk,ne dozvoljavam stvarnom svetu da bude svestan mog postojanja.

Ili mi je lepse u virtuelnom svetu.Ovde gde imam prijatelje i gde rec ne zaboli toliko.

I gde sve ima neko carobno znacenje.

Resih da oprostim i priznam grehe.

Da izadjem na sneg,i ostanem napolju ceo dan.

Pokusam da pronadjem lepotu u svetu.Stvarnom svetu.Priznam mu da nisam bila cesto.

I on mi oprosti.

A onda mi oprostite i vi,jer necu biti cesto.

Bozic je,kazu,vreme prastanja...

Navlacim domacicine carapice i ususkavam se u okrilje svoje porodice.

Srecan Bozic!

Neka sam ja bezosecajna i nazovite me kako hocete,ali ovo mi je dosadilo......

Zaboga,ljudi,sta vam je?!!! 

Poginuli su ukucani show-a "Veliki Brat".Tri mlada zivota su izgubljena.Jako mi je zao.Saucesce njihovim porodicama.

Da su oni potreseni,jasno mi je.I iskreno mi je zoa zbog toga.

Ono sto meni  nije jasno je ZASTO SE VI OSTALI POTRESATE?!

Da je zalosno,jeste....Ipak su to mladi ljudi...

Ali,ljudima,citiram "NESTAO JE VELIKI DEO MENE.... "

Koji,bre,deo tebe??!Molim te odgovori mi,licno cu da ti dam svoj deo...(A i rezervi imam dovoljno.)

Sta je tebi bio Elmir,Zeka ili Zorica?

I mislite da cete,ako kazete da cete da umrete jer su oni poginuli,ispati brizni fanovi...E,pa necete!Time samo pokazujete nepostovanje prema ljudima koji zaista zale zza njima,a to su na prvom mestu njihove porodice i prijatelji!

Cak iako ste ih negde videli,vi te ljude niste poznavali....

I sad ce vam faliti deo srca,ili,ne daj Boze,tela?!

Ne znam sta reci...

Verujem da ste ih vec svi zaboravili....Ma,sigurna sam!

A ljudi koji i dalje zale za njima,stavite se u njihove pozicije?

Ili ne,bolje nemojte....Ne znate vi kako je to.....

(A o mom loodooom provodu nekom drugom prilikom,nije mi sad do toga..) 

Dok se iz velike elektricne kutije zvane TELEVIZOR cuju veseli deciji glasovi u izvodjenju pesmice "Zvoncici,zvoncici zvonite kroz noc,deda mraz ce nocas svaku ku.cu proc' ...." ,a eksterijer mog grada okupiraju snezne zvezdice,pokusavam da napisem pricu poput siljkine ili domacicine,ili makar da sastavim par stihova kao stepskivuk ili flordeluna,ali,ne uspevam....

A i nesto mi nije do pisanja veceras....

Svidja mi se da tako,jednostavno,lezim i gledam pahuljice....I pokusavam da izbrojim sve najrazlicitije oblike....Ali,ni to mi ne uspeva...

Vidi,ipak ih ima!Dve identicne!

I zaustavljaju se na mom prozoru....Bas se pitam,da nisu brat i sestra?Mozda blizanci??

Kao da cu da dobijem odgovor...

Okrecem se i nastavljam da zurim u prazno.

Odjednom mi je sinulo!Otvaram prozor i pruzam ruke...

A sjajne bele zvezdice mi slecu na dlan.Tako su lepe,male i nezne...

Ali,tope se....

Dve male kapljice na dlanu su me trgle iz mastanja.

Ubila sam dve pahuljice.A mozda i nisam...

Odjednom,sneg prestaje.Ne pada nekoliko minuta,a zatim se nastavlja.Sve je kao pre.

Pitam se:da li to nebo zali za pahuljama?Ili je to,jednostavno,slucajnost?

Mnogo je pitanja,a ja sam sebi obecala da veceras necu da razmisljam...

Toplina grejalice i belina snega me uspavljuju....

Sanjam...

Lebdim na oblaku...

Odozgo sve izgleda tako majusno...

Cak i svi moji problemi su mali...Sva moja pitanja imaju odgovor...

Lepo mi je.

Oko mene pticice.... 

Pevaju neku svoju melodiju i prave neartikulisane pokrete po nebu.

Njihova krila ostavljaju zlatan trag.

Zavidim im.

Ustajem na oblaku i sirim ruke. 

Osecam na licu topao vetar.

A onda,ispred mene dve zvezdice....

Pahuljice!

One dve sestre,koje su lezale na mojim rukama...

Pruzam se da ih uhvatim,privlaci me njihova belina.

Ali,nesto me opece.

Savest.

I budim se.

Najezila sam se.

Osetih se pozvanom na docek nove godine u "Blogu otvorenog srca",eventualno proslavu druge novogodisnje veceri,pa resih da i ja doprinesem kafanici,jer mi sve nekako,dodje,sivo...

Daklem,ako smem,domacicinoj kafanici dodajem pregrst boja,onih najlepsih-duginih,i jos vise osmeha....

U znak protesta brisem suzu(domacice ne baksuziraj-ako placem te veceri plakacu cele godine)i krecem u organizaciju...

Pijanima vise vina,srecnima osmeha,deci srece,svetu ljubavi....to ja zelim!

Dalje,moja muzika je Djole,mozda u obzir dodje i RnR u nuznim situacijama,vazno je da se sve uklapa.

Sledece,necu vestacku jelku i sneg-vec je poceo da pada...Kupicemo jelku na pijaci ili cu ja uzgajati jednu malu,malecnu,a kao ukrase cemo staviti osmehe svih blogera....zvacemo je Nasmejana jelkica.

I kako je to domacica lepo sve srocila,necu da nastavim da ne bih uropastila.Samo pitanje-da li se moji predlozi prihvataju??

Sad,o zeljama.

Jos jedna godina je ostala za nama,godina puna osmeha,suza,nervoze,ljubavi,opet osmeha i tako u krug....Kazu,za svakog postoji nekq godina,koja ce biti savrsena i u kojoj ce mu sve poci za rukom.Verujte u to!

Jer,ako u nesto cvrsto verujes-ostvarice ti se..

A kako je moja glaica puna pitanja bez odgovora,kad mi se ucinilo da sam dosla do odgovora na jedno od njih,ja sam napisala

"Zasto mi svako 31.12. kaze "Srecna nova godina!"??

Zasto,recimo,neko ne kaze "Zdrava nova godina!" ili "Mirisna nova godina!" ??"

Medjutim,bila sam tako blizu a tako daleko,ali ni na ovo pitanje odgovora nigde...

Zato,ja vam zelim po malo VESELU,po malo TUZNU,po malo MIRISNU,po malo CVETNU  i po malo ZDRAVU novu godinu...!Samo ostajte tako veseli,nezni,mirisni,zdravi,cvetni,sareni,jednobojni i po potrebi strogi....I ne menjajte se ni zbog koga!!

A sad me izvinite,dok mi ne otpadnu svi nokti,jedva nabadam po tastaturi ... 

ljuuuuubiiiiiiiiiiiiim sve blogere i blogerke,njihovu decu,unuke i praunuke.....

Samo nek je nama nas!

P.S.A ispod jelkice,po jedan

  za svakog....

Voli vas vasa ....

...to je najveca vrlina jedne osobe....

...to je tako magican dar...

i tako veran prijatelj...

...mozes je sresti na peronu svojih misli,u vozu slutnji ili na nebu ljubavi....

...uvek je tu,vreba spremna da te poseti...

Samo je treba dozvati...

....jednom suzom,jednim trenutkom....

Ali,bez ijednog glasa...

....slusaj sta ti prica i uzivaj...

...mastaj,leti,predji sve garnice na svetu i vidi sve sto te zanima....

...ali,uvek joj se vrati...

Jer,ona je kao majka...

...uvek verno ceka bas TEBE,stvorena je da bi bas TEBI pricala najlepse price i uljuljkivala te u svom krilu....

...Svako od nas ima svoju....

....bila ona sarena,tiha ili glasna,velika ili mala...

negujmo tisinu!

Jer,ona je jedina koja nas nikad ne ostavlja...

....jedina,koja ima odgovore na sva pitanja,a opet,nema odgovor ni na jedno...

i jedina koja ne mora da nam kaze da je tu..... 

 Ovako izgleda moja zamisao na generalnoj probi....Ja se odusevila,a vama kako se cini??

Sve je okiceno,sobica konacno sredjena,nadogradnja noktiju zakazana....Jedva cekam!

A sada i o nekim drugim stvarima....

Danas,dok sam sredjivala sobu,naisla sam na gomilu albuma sa slikama koji su me vratili u neku

 proslost...Kad sam bila bas mali bebac,bile su tu slave i svakodnevna okupljanja sa prijateljima.Naravno,i njihovom decom.

Stalna ekipa se sastojala od nekih 7-8 clanova:Jelena,Jelena,Pedja,Dragana,Milos(moj brat),

Jasna,Bojan,i Brankica....

Isli smo zajedno na letovanja i druzili se bez razlika...Jer,tad se razlike nisu ni videle...

(Osim sto sam ja bila najmladja,pa samim tim i njihova maza  )

 Takodje,tu su bile i sestre iz sela,Milena i Jelena....Iako sam njih vidjala redje od ostalih,moji raspusti u selu su zbog njih ostali nezaboravni.

Pitanje je:zasto mi je sada zao??

Iako bi odgovor bio razumniji kad bih rekla da ne znam ni sama,to je zaborav....

I neko prerastanje,kog mrzim vise od bilo cega.....

Sta se to tako strasno dogodilo?Iako se tad razlike nisu primecivale,ili su bile zanemarljive,sad se itekako vide....

Jelena zavrsava fakultet,Pedja i Jasna su se zaposlili,,Bojan takodje zavrsava fakultet,druga Jelena isto,Milos,Jelena i Dragana zavrsavaju sredju,Milena je upisala fakultet....

I??Sta se to deslio...???

Dolazim do zakljucka da sam samo ja ostala mala....

Svi smo jedni drugima postali stranci,tek se povremeno vidimo i to su oni hladni razgovori....

Zaboravila sam da spomenem i kumove,Bojana koji se verio i Bojanu koja ima decu...

Te nekad tako zanemarljive razlike,sada su nas zauvek odvojile...

Vise nemamo zajednickih tema,sad se razlikuju oni veliki i oni mali,razlikuju se zivotni putevi i drustva....

Cak i kad se sretnemo,to su one hladne,usputne reci....

Podseti me ovo pisanje na jos jedno prijateljstvo...

U selu,u kuci pored moje,ziveo je jedan covek...Ozenio se i dobio decu.

Sin je Ivan,i rodjen je istog datuma kad i ja:29.06.1993. ...

Cerka je Irena,i trenutno ne mogu da se setim koje je godiste...

A ja i ona smo se druzile tako lepo....

Secam se svake godine....

One kad joj se rodila sestra Natalija,ja je uspavljivala a ona bila ljubomorna...

I one kad smo se smejali zeni u jezeru,i kad smo brale poljsko cvece,i kad smo prelazile reku,i kad smo se valjale po snegu na brdascetu...

Po ceo dan smo bile zajedno...

Secam se,prale smo zube u dvoristu,pa bi zezale jedna drugu,a onda bi ona dosla kod mene ili ja kod nje,doruckovale zajedno i onda odlazile i vracale se kuci tek uvece...I tako stalno...

Obicno smo uvece sedele kod nje i jele riblju corbu koju je njen tata spremao najbolje od svih...

Secam se i one zadnje godine,2003.,kad je njena mama rekla:"Ajde,stanite da se slikate za uspomenu...",kao da je znala da se vise necemo videti...

Sad povremeno cujem nesto o njoj,kako se bavi manekenstvom,ima dara za to,kako su joj se roditelji razveli....

Eh,koliko sam ja samo plakala kad bi me pritisla secanja....

Ne verujem da se ona mene nekad seti.I ne zameram joj.

Verovatno joj je jako tesko sad...

Volela bih da se samo nekad sretnemo,da se zajedno setimo proslih dana...

I da se smejemo glupostima...

Jednom smo brale pecurke,pa smo se izblatnjavile skroz...

Jednom se umalo nismo strmoglavile...

A jednom...jednom...

Pitam se,sta sad vredi secati se??...

Letos sam bila u selu...Nemam sa kim da se druzim...

Cak ni ona mesta ne izgledaju kao pre...Sve je uraslo,i tako je pusto...

Kad bi samo znala koliko mi nedostaje...

Sada mi ostaju samo uspomene na jedan nasmejan i bezbrizan lik cije je prisustvo i pravo prijateljstvo ulepselo moje detinjstvo...

I nada.....da ce jednog dana sve biti kao pre.

P.S.Da li jos nekog zanima zasto mrzim zaborav??....... 

E,posto sam lepo ispisala svoje skromne zeljice za 2008.,i vi mi lepo pozeleli srecno ispunjenje,to je to.  

Salim se,naravno,vreme je da i ja vama pozelim nesto lepo....

Zelim vam: 

• Puno zdravlja....
• Puno srece.....
• Da vam svaka rec bude lepa
• Da vam zivot bude ispunjen osmehom
• Da vam Nova Godina donese nesto novo,ali isto tako ne odnese nista staro...
• Da zaboravite na sve ruzne dogadjaje iz ove godine
• Da nadjete srodnu dusu,ili makar neku dusu samo za sebe i da je ucinite sebi srodnom...
• Da nikad ne dozvolite sebi da padnete ispod nivoa ljudi koji to ne zasluzuju...
• Da budete cesce na blog.rs
• Da se pravite pametni,kukate i pisete sta god hocete,samo budite svoji...
• Da se super provedete 31. ...
• Da makar te noci zaboravite sve nesrece,i da mislite samo na sebe i lep provod
• Da vam Novu Godinu prva cestita osoba koja to najvise zasluzuje

A sad,malo hvaljenja.Ili malo pravdanja,kako kome vise odgovara.

Nije me bilo dva dana na blogu.Izvinjavam se onima cije postove nisam procitala.

Zato,za ta dav dana sam lutala gradom trazeci nesto za savrsenu kombinaciju za novogodisnji look....

I nasla!:)

Ovako,kako je to moja lepa glavica zamislila,

ispalo je savrseno....

Daklem,kupila sam

belu kosuljicu i crvenu kravatu  

saten (ako neko ne zna,to je materijal koji izgleda ovako  )

za suknjicu koja bi trebala da izgleda ovako(s tim sto ce biti u crvenoj boji)  

i bele cizmice   ....

A kombinacija bi trebala da predstavlja kopiju Deda-Mraza (hvala Bogu,dimenzije su nam slicne),i bice super samo ako mi mama lepo sasije tu suknjicu...

Moram da priznam,juce kad sam isprobavala i gledala kako ce to otprilike da izgleda,uhvatila me neka euforija....

I sad zaista jedva cekam i taj "Dan D"....

Zar ja ne rekoh,bice to  super provod? 

Eto,doslo mi da pisem,pa se setih da sam zapostavila ovaj praznik koji mi danima najavljuje svoj dolazak,a ja obavestenja uporno sklanjam u stranu,zaokupljena drugim stvarima...

Mislim da je vreme da malo okitim svoj blog novogodisnjom euforijom,nabacim mu osmeh i 

oteram sve tmurne oblake koji su ga okruzili ovih dana....

 Kazu,pred docek Nove Godine treba sumirati "rezulate" iz stare i postaviti sebi nekoliko ciljeva za narednih 12 meseci....

Zaista se kroz maglu secam prethodnih meseci...

Rekla bih da su mi u secanju ostale samo one najvaznije,pretezno lepe stvari...I to mi se svidja

Znam da mi je ovo leto bilo kao nijedno pre njega,da sam dozivela svoju prvu ljubav,

naucila da se ona nikad ne zaboravlja,provodila se bez grize savesti i postala mnogo bolja osoba....

 Onda sam malo zbog te iste ljubavi patila,malo se razocaravala,malo se mucila oko skole i na kraju uspela....

Docekala sam i decembar,poslednji mesec ove godine...

Docekala ga rasirenih ruku i otvorenih vrata,sa knjizicom punom petica,

jednim velikim osmehom na licu i ciste savesti...

Vreme je proletelo...Eto,dogurah ja i do drugog polugodja osmog razreda,perioda kad donosimo svoje prve odluke

 i kad nam najvise fale roditelji...

Prezivecu ja i to,znam... 

Jedina stvar zbog koje se ne radujem Novoj Godini je to sto cu u septembru ostati sama,Milos odlazi na fakultet...I jedno zbog toga bih sad volela da zaustavim vreme,bas sad,i da ne ode od mene....

Jer,posle fakulteta sledi zenidba,i ja vise nikad kao sad necu biti njegova mladja seka sa kojom 

ce se redovno svadjati,ali je cesce poljubiti kad ga pogleda onako tuzno....

Zato njemu za Novu Godinu obecavam da cu  do septembra biti najbolje sestra na svetu,i poklanjam mu osmeh....

Prva zelja istrosena.Prvo obecanje dato.

Sledeca stvar,zbog koje mi se ova godina nije dopala,jeste moja preterana dobrota.

U ovoj godini sam prastala vise od svih ostalih...A nije mi se vratilo ni malo.

Moje drugo obecanje je da cu biti manje dobra,a vise sebicna.Koliko god mogu.

Jos samo jedna zelja....

Razmisljam,i vidim da sam ono najvaznije izostavila.

Ono sto vi ne znate,a sto se desilo u skorije vreme,je to da mi je deka bio u bolnici...

Covek,za kog sam vezana celog zivota...On moj nabolji prijatelj,ja njegova unuka-muka,kako on to voli da kaze....

Toliko sam se isplakala zbog njega....Nedelju dana sam zivela u strahu...

Ali,nisam imala snage da to prenesem na blog.Mozda je tako bilo i bolje.

Moja treca i najvaznija zelja je ZDRAVLJE.I porodica.Tako,dva u jednom.Ako moze.

Zelim,da Nebo mojoj porodici da zdravlja i snage da ostanu uz mene zauvek,a posle kako im Bog da....
I,pozelela bih jos nesto,a znam da nemam vise prava na zelje....

Bila sam dobra,a i ovu zelju mogu sama sebi da ispunim,tako da cu i to da vam sapnem:

Zelim,da postanem jaca osoba...I da imam snage da se izborim prvo sa sobom,a onda sa ostatkom sveta....

Eto,to su moje zelje....

Slucajno bacam pogled kroz prozor i vidi ispunjenje jedne ranije zelje:pada sneg....

Tako sam ispunjena....Prelepo je.....

Pada sneg,stan je okicen,odelce cu da kupim......

Bice to odlican docek! 

P.S.Hvala vam,drage moje hyperblogger,biljche,shadow....sto ste opet tu!

Tako je lepo kad smo opet zajedno....

A domacici svaka cast....!

Volim vas,sve vas volim koliko mogu,onako iskreno i decije.....!

To sto mi je na najprostiji nacin objasnjeno da se od mene ne zahteva nista drugo ,do biti tu i tu u to i to vreme,moje srce nije moglo da pojmi.

Ono je,i ovog puta,polagalo prevelike nade u skota koji ga je milion puta povredio.I tako izubijano,jos je imalo snage da se nada.

Mislilo je,imacu i ja da njegoce krhotine po milioniti put skupljam i nedeljama ih lepim,parce po parce...

A ja,bas sam se umorila...Vise mi nije ni do cega...Vise sam nego razocarana.I to je jedino sto me vredja.Povredjena nisam. Samo,razocarana.Nazovimo to tako.A opciju "nazovimo stvari pravim imenom",ovog puta cemo preskociti...

Ja zaista vise nemam snage za bilo kakve borbe i nadanja.Srce da se nada,moze.Ja mu ne branim.Ali,ako ce cekati da ga ja sastavljam,nacekace se.Treba izaci iz ljusture,navici oci na svetlost dana,kupiti lepak.A nemam ni para.

Sve sam potrosila na lepe reci...Jer,onaj ko moje lepe reci ne zasluzuje,mora da ih plati.

Medjutim,kao i uvek,skot je otisao daleko i samu me ostavio da se sa ukusom kasne  gorcine borim sa svojim dugovima....

Cudno je kad dugujete sopstvenoj dusi...

I robujete srcu.

A kad se osvestite,kasno je....Srce je vec slomljeno,a na samocu niste navikli...

Moje srce,jos nije slomljeno.

Ne,ovog puta...Necu mu dozvoliti.

Ja sam,trenutno,samo jedna razocarana devojka koja je shvatila da se od snova ne zivi,da nikad nije kasno za kraj,i da preko skotova treba samo prelaziti,ne zadrzavati se i ne osvrtati...

Eh,skote,nisi jedini....

A ni najbolji,daleko od toga....

Moje suze je zasluzio samo princ.Za skotove vise nema mesta u mom srcu.

Vreme je da skinem crni povez sa ociju i i ucinim nesto lepo za sebe. 

Jednog septembarskog jutra,trazeci nesto po internetu,naisla sam na sajt blog.rs.

Procitala sam nekoliko postova i zasvidelo mi se.

Zaintrigiralo me je pa sam resila da se i sama oprobam u blogovanju.U pocetku nisam znala sta da pisem,bila sam uplasena pomisli da me nece prihvatiti.

Kad sam ja dosla,tacnije 29.09.,isticala se jedna ekipa.

Ljudi,koji su stalno bili na sajtu,redovno pisali i komentarisali.

Zavidila sam im i uporno pokusavala da i ja dobijem mestasce u tom velikom i tako ocaravajucem skupu ljudi.

Ako se dobro secam,to su bili: zaboravi,shadow,biljana,alapaca,domacica,jera,dmc,quzma,hyperblogger,zaoduh,mladjan,mj,di,bubi,orashchitj,cokoladna.

Nadam se da nekog nisam izostavila.

Vremenom,i meni se ispunila zelja i postala sam deo "ekipe".

Zajedno smo resavali probleme,borili se za srecu,radili domace zadatke,tesili se i radovali zajedno.

Blog.co.yu postalo je "mesto" koje sam u toku dana morala bar pet puta da posetim-u slucaju da je iskrsao neki novi komentar...

Vreme je da me pitate zasto sve vreme govorim u proslosti.....

Zato,dragi moji,jer je sad od "ekipe" ostalo jedva par clanova:domacica,shadow,dmc.i ja.

 Ostali naidju,pogledaju sta ima novo,prokomentarisu i odu....

Da li neko ima prigovor?

Nije tako??

 Ok...Razuverite me....

Stvarno sam....razocarana.

Sad je tako prazno....

Nazalost,jos nisam dozvolila sebi da upoznam dovoljno nove clanove.

Mada,izuzetno ih cenim:stepskog,flordelunu,heftalicu itd.

Svi su oni divni,i vise od toga,ali meni fali staro drustvo,da se zajedno lepo provedemo za novu godinu i pozelimo jedni dugima nesto lepo...

Iako ce sve biti farsa ako nismo zajedno.

Tako da,ako nekad budete ovo rocitali...znajte da vas volim....i da ste mi ostali duzni...