Sreća je u malim stvarima

Ta magla...

Kao da opisuje moj svet.Sve tmurno,bledo...

Naprezem oci da vidim,ali ona je sve gusca.Tek,kroz beli dim nazre se crna figura.Posle nekoliko 

minuta i onog tihog "Zdravo",ja opet sama sa sobom...

Samo crno drvece,stoji onako gordo,vidljivo,i kao da poslednjim atomom snage prkosi tami.

Vec sledeceg trenutka,i ono nestaje...Dim je sve gusci.Pocinje da opija,da gusi.

Odupirem se nekako i stizem do svog odredista.Vec sam na sigurnom.

Ostavljam ostale senke da se izbore za svoj tracak vazduha.

Svetlost pobedjuje maglu,ali je,cini mi se,veceras nije bilo dovoljno. 

Na savet orashchitja,razmisljala sam o ozbiljnim zivotnim temama....

A sve se nekako svodi na jing i jang,vatru i vodu,srecu i nesrecu...I sve je trenutno.

Koga zavaravam?Recimo da sam srecna.Znam da cu za nekoliko dana biti tuzna.

Pa opet srecna...

I tako u krug.Prirodni ciklus,jedan prestane da place-drugi pocne. 

Meni je vazno samo da znam da imam NJIH,sto sam danas i videla.

Da imam NJEGA....Ali ne njega kao mog,nego NJEGA...Zna on ko je....Moj F...

ON,za koga znam 100% da bi me zagrlio...Ali glumi tu drvenka...

ON,koji me nabedjuje da nisu zajedno,iako sam

ih videla....ON,koji je najsladji,najbolji i naj....naj drvenko koga znam.Eto.

Pa nek se misli posle 

I,hvala mu....Hvala mu sto prica o Bureku uvek kad sam tuzna...I sto je ozbiljan kad mu dodje 

"onihg" 5minuta...I sto je jedini koji me razume kad se pet puta okrenem da ga pogledam

pre nego sto krenem kuci...I sto mi je rekao da sam luda kao struja.A ipak mi je samo drug...

A imam i NJU.Moju V....NJU,koja me grli...I koja nije drvenko...I njoj hvala sto uvek kasni na 

prvi zbog mene...I sto mi prica sve i svasta..

I sto me uvek provali...I sto tako dobro kritikuje...A ipak je tu...I nikad ne odlazi...

kao moja senka...

I sto se pravi da mrzi raznezenost...A uvek me poljubi kad ukradem nesto od onog njenog...

Zna ONA sta...I sto tako lepo place....I sto me uvek podseti na posledice...

Eto,rekla sam...Ipak me neko voli...Ipak nisu svi sami na svetu....Hvala Vam,V i F,sto postojite..

A o ozbiljnim zivotnim temama cu drugi put...Cini mi se,jos im nisam dorasla....

P.S.Veshtichice,oprosti mi sto sam juce na trenutak zaboravila kakav je osecaj suociti se 

sa cinjenicom o smrti.. ljubim...

Evo zasto sam ja danas bila srecna:

1.Straj!Strajk!Strajk!:) i skraceni casovi,naravno

2.odlozen kontrolni iz hemije

3.pomirila sam se sa drugaricom

4.moj domaci se odlicno odradjuje

Eto toliko.....

Nesto sam razmisljala,i napravila svoju slikovnicu:

Srecu neko nalazi u malim stvarima:

jednom dodiru  

jednoj jutarnjoj kafi 

prvom prolecnom cvetu

jednom sneznom jutru

jedon dobrom provodu

kockici cokolade

onome u sta svi veruju

necijem malom osmehu


dragim ljudima

E,ti ljudi ce i naci SRECU.

 A ima i drugacijih....Oni koji traze srecu u

Oni je nece pronaci...Jer ce uvek zeleti jos...A POHLEPA nije isto sto i SRECA...

Ne kazem,nekome su te stvari zaista potrebne   

Ali,ovde pricam o onim drugim ljudima... 

Ako spadate u takve,verujte da nikad necete biti srecni...Zato,naucite da pronadjete srecu u onim malim,beznacajnim stvarima... 

Ja sam to naucila....:*** 

Jao,kako sam ja srecna kad vidim kako me svi volete..

 Daklem,na pocetku,hvala:

orashchitju

stepskom

teta-hajper

na postovima...

Bas ste me oraspolozili...Vidim,idomaci zadaci krenuli,ajde sad i ostali ucenici na posao,verujte da mozete bolje od mene sigurno...Posebno me zanima  kako ce to HEFTALICA da uradi,i nemoj da je sanjam da mi preskace domaci!:)))

Ovako,jos posto nisam napomenula da  onaj ko uradi prozove dalje itd,ja prozivam:

zlogduha

mladjana

mj

bubi

SHADOW

jeru

dmc-a

veshticu

taleta :)

cveta :P 

biljanu

cokoladnu

samonjega 01 :P 

i sve ostale koji hoce da pisu....... 

Tema:SRECA,ako je neko zaboravio....

Ljubim 5+ odeljenje sa blog.rs i poklanjam:

  biljani 

hyperbloggerki

 a ostalima

jedan veliki     

ako nekom treba    

i,naravno   !!!

P.S.Ajde brzo na pisanje domacih... 

P.P.S.Prvo mesto na mojoj vredi listi:

"Tuzna vise nije...tuzna


Sreco nasa
ne budi nesretna
ne budi tako tuzna.
Zivot se smesi i kad ti places,
pa zasto onda plakati?
Ne uspeva svaka ljubav
treba je zalivati,hraniti
a kad naraste i procveta
iscupaj je iz srca
ako ti njen cvet ne mirise
nije vredna paznje...
Tvoje oci
lepe su
moraju biti lepe
pune zvezda
zato nemoj plakati
samo ponekad
onda kada su suze caroban napitak
jer,bojim se
iscurece sa suzama
i te zvezde u tvojim ocima,
iscurece i ona najveca
ona sto nas vodi kroz noc
i ne da nam da zalutamo
jer i mi smo nekada bili
tuzni decaci i tuzne devojcice
usamljeni u nocima
neutesni danima...

Nemoj vise biti tuzna
nemoj zbog nas
nasmesi se sada
tako...
lepsa si kad se smesis.
Lepsa si nego sto mislis..."

Hvala jos jednom!  

Znam da nije tek treci,ali meni jeste...I posto vidim da su se ovi zadacici zapostavili u poslednje vreme,najbolje odeljenje se opustilo,evo moje ideje...

Kako ima puno pesnika i pisaca na blogu,pozivam ih da se oglase...:)

Ja cu napisati pricu,ali vi mozete i pesmu,ili sta vam vec drago.

"Kao jedan grumen zlata,kao onaj prvi plac,kao zora iznad mora,vredi jedna rec..."

Dugo mi je trebalo da shvatim...Da spoznam to osecanje...Mislila sam,nije to nista posebno...I lutala u potrazi za lepotom...Nekom nedostiznom...A ona je stalno bila tu,iza mene,nudila mi svu lepotu svog bica,svoju ljubav i privrzenost.Kazu,covek cesto ne vidi nesto dok se o to ne spotakne... 

Ali ona to nije znala...A ni ja....

Lutala sam u magli,opipavala,trazila,molila...Ali sve je nekako bilo vece od mene...Lepse...Nedostizno...

I lutala sam dugo,spoticala se o pogresno kamenje...

Sretala pogresne ljude...I svakom od njih sam dozvolila da mi bude vodja...Da bude moje svetlo u tunelu zivota...A svaki bi me odveo na pogresan put...

I svaki bi na mom srcu ostavio po jedan oziljak...Tako,oziljak po oziljak,osoba po osoba,ja sam ostala sama...Sa ranjenim srcem...Malim,ali ranjenim...

Odjednom,tu se nasla ONA...

Bas u onom trenutku kad su me svi ostavili,kad mi je najvise trebao zagrljaj...

Onako mala...Skromna...Prosta...

Stidljivo me pogledala i pruzila ruku...Malu rucicu...Poput decije...

Shvatila sam da je i ona dete,kao i ja....

Molecivim,neznim glasom mi je rekla:"Dozvoli da krenem sa tobom...Tako sam usamljena...Dozvoli da rastemo zajedno..."

Bila je tako cista...A...Ipak...Mala....Tako mala....

Obrisala mi je suze,previla rane na srcu...

Izgleda da i nisu toliko bolele...

Odnosno,nisu bolele od kad je ona bila tu.

Moje ranjeno srce ponovo je ispunio tracak nade.

I tako je prijalo...

Provodeci sa njom sve vise vremena,videla sam da je ona prijatelj koji sve od sebe daje,a nista ne trazi...Provodila je sa mnom svaki sekund,i kad bih se spotakla o jos neki pogresni kamen,ona bi me pomazila i rekla:"Nije to strasno,malena...Bice i gore..."

Znam da ce biti gore...I da moj zivot nije zasluzio da ga prozivim sa pogresnim prijateljima...Posebno sad,kad znam da je ONA tu...Moja drugarica...

Ali,sada i njoj treba pomoc...Odeca joj se rascvetala od klecenja...Iscrpelo ju je stalno trcanje za mnom...Moljakanje...

Sada sam ja tu!Da ja nju razveselim,da joj pruzim ruku kad je neko odbije kao sto sam je ja odbijala....I da ne budem ljubomorna...Jer ona je prijatelj koji ima ogromno srce...Za ceo svet...

A sacinjena je od tako malo stvari...I samo jedan moj osmeh,dovoljan je da ona prezivi...

Zato se smejem,bez prestanka...Da i jednog dana kad ja nestanem,ona nastavi da zivi...

Do sad nije htela da mi kaze kako se zove...Iako sam je toliko molila...

Sada,kad sam joj se zaklela da cu zauvek biti uz nju,da je necu ispustati ma koliko strmih puteva da presece moju stazu zivota,rekla mi je:

"Moje ime je...SRECA...."

Znam da vi mozete bolje..tesko mi je,jer ima toliko divnih osoba ovde...Da moram da izdvojim samo  nekoliko....Ali,vi cete nastaviti,i niko mi nece zameriti(nadam se),zato sto prozivam

hyperblogger

heftalicu

domacicu

orashchitja

zaboravi

flordelunu

di-ja :)

Ljubi vas vasa Veselica...I samo da znate,VI STE KRIVI sto sam  Je pronasla...I hvala vam za to!

P.S.HVALA vastagu za komentar,ali ja nisam bas mnogo vesta sa uredjivanjem bloga,tako da sam u pokusaju dodavanja slike piiip pola postova...:)

Eto,i njega pozivam da se oglasi:vastag,ozbiljno ti kazem,cekam post...! 

{i opet,ko razume-shvatice...}

Da napisem i zvanicno...Da obecavam...Podstaknuta pisanjem jedne od blogerki koje obozavam..(Obratite paznju na sliku...Posebno domacica...)

Sreco...

Ukrascu tvoju senku,obuci je na sebe i
pokazivati svima.Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog.Pa i onda,kad
dotrajes,iskrzanu,izbledelu,necu
te sa sebe skidati.Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove decije duse.I da se vise
ne stidim pred biljem i pred pticama.


Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.


Zasivacu te vetrom.Posle cu,znam,pobrkati moju kozu sa tvojom.
Ne znam da li me shvatas:
to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim.Ljubav je neciji miris,sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak,i svet postaje hladniji.Ti si moj nacin toplog.Obuci cu te na sebe da se,ovako pokipeo,ne prehladim od studeni svog straha i samoce.

KUNEM SE!

P.S.Volim vas...Sve vas volim...Mnogo..

P.P.S.I hocu veceras da poklanjam...Zato,uz svu ljubav koju moje srce moze da pruzi,svima saljem jedan topao zagrljaj...I poljubac...Ma,na hiljade zagrljaja i poljubaca..Samo da i vi budete sreci,i da se osetite potrebnim i voljenim kao ja... 

Nemojte mi zameriti ako iznesem na videlo cinjenicu da ja ne mogu bez tuge...

Ili ona ne moze bez mene...I stalno je tu...

Da li je to zbog toga jer se sreca uplasila samoce(nisam je na vreme primetila),ili jer sam tugovanju i depresiji sklona,ja ne znam...

Eto,ni sneg me nece...Pozelim da pada,kazem,neka me bar to usreci,a on stane...Kao u inat....

Danas sam dobila cetvorku...Neko bi rekao "Blago meni",a ja,eto,ne prestajem da placem...

Ne mogu da shvatim da neko ko je bio najbolji,kao ja,neko ko je pun ambicija,neko ko razume i bez blejanja u knjigu po dva sata,dobije 4...

Streber,mamina maza...Nazovite me kako hocete.

Izgleda da ja ne mogu bez tuge.Kao da jurim za njom posle odredjenog vremena njenog odsustva.I vucem je za nogavicu,jer je ona mnogo veca od mene:"Ostani...Molim te..."

Mozda,jer je ona jedina koja je uvek ostajala uz mene,i kad sam srecna i kad mi se sve srusi.I kao da iz nje crpim energiju za zivot.Cini mi se,bas kao sto rekoh ranije,imam tu pretplatu...I cekam da ona istekne,ali,bojim se,mozda je dozivotna...

Jos sam zakljucila da cesto placem.Zasto ja najcesce placem:

1.zbog svog izgleda(zbog koga,inace,nista i dalje ne preduzimam)

2.zbog svog izgleda no'2-nemam drustvo

3.zbog svoje tvrdoglavosti

4.zbog pokoje cetvorke

5.zbog negativnih kritika(i nikako ne mogu da shvatim zbog cega su one bas meni upucene)

6.zbog toga jer mi cesto jednostavno dodje da placem... 

I danas sam plakala.I gledala kroz prozor u sneg koji se otopio.A bila sam tako srecna...Samo pola sata pre tog casa...Potrcala sam dvoristem prekrivenim tim mekim,ledenim zvezdama i pocela da vristim od srece...I bilo je tako divno...A onda....Ne znam kako da opisem taj osecaj...

I V me je zagrlila.Srce moje.I cutala je.Znala je da mi bas to treba.I volim je zbog toga...

I sad hocu da se smejem,jer znam da cu se kad dodje ono 'sutra' smejati na ove budalastine...Znam...Ali...eto,ni to ne mogu...

I sad vas molim za sve,samo ne za tisinu...Jer hocu da se smejem...Zivot nije lep ako ga ne prozivimo sa osmehom... 

I jos,bez onog zaoduhovog "nepridavanje znacaja"...jer...znam...

P.S.Jos mi ne zamerite sto pisem ovde kojesta...i to mi dodje ponekad...I sto sam ja,doktorka za osmehe,prva poklekla pred tugom...

Samo se nadam da ce se i moja prica zavrsiti kao i ova pesma

"Tu sam da ti nadu vratim,ako padnes da te uhvatim..."

(Inspired by Tose Proeski-"Pratim te" )

P.P.S.mojoj tugi:

"Zoveš li me ti to ponovo?

Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.

Zoveš li me ti to?

Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?

Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.

Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?

Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?

I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?

Moraš li me zvati, nemirnice?

Neka onda tužne oči uzalud bde i plaču.

Neka žižak gori u samotnoj kući.

Neka splav vrati domovima umorne radnike.

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv."

(Rabindranat Tagore) 

Mene uhvatilo neko cudno osecanje...Sve me podsecana Novu Godinu,lezim tako u mraku,slusam pesme i uzivam...

Da podelim i sa vama ovaj osecaj...Mnogo je lep...

(Savetujem od srca da pogledate klipove do kraja,jer oraspolozuju i smiruju,bar mene jesu...)

NE DAJ 

Ne daj da nam godine i snegovi zaveju trag 
i da zaboravis da ja jos uvek postojim 
ne daj zaboravu nekog ko ti je bio drag - 
Zamisli da jos uvek na starom mestu stojim... 

Ne daj da moja secanja uzaludna budu - 
da gorcina oboji tamom secanje na me. 
Da vratim vreme ne mogu, ni prvu mladost ludu, 
ali jos uvek okom mogu da razbijem sve tame 

Ove jeseni put juga prve su otisle laste 
i prva pahulja snega , belinom ulice boji 
neka te ne boli moja sreca sto raste, 
neka te ne boli svi novi putevi moji... 

Jer, ja se cesto starim putevim vracam 
i ulice moje korake nose...i broje.... 
Ne daj da tvojom tugom svoju srecu placam- 
ja uvek mogu da ozivm sve umrlo moje i tvoje 

Ne daj da sva proleca odlaze iz ovog grada 
svi sutoni mirisni da tvoj lik zaborave... 
Jednom se vrati s lastama, samo ne reci kada- 
da ne znam jesi li prividjenje sna ili jave.

Raduj se-Mika Antic

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“
 

Radjard Kipling (svom sinu kao testament)
Ako mozes 

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe 
gube svoje i okrivljuju te za to; 
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju 
i sam pridodajes njihovim sumnjama; 
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje, 
ili,ako si prevaren - da sam ne varas, 
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis, 
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar; 

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom, 
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj, 
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom 
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste; 
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao 
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale, 
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot 
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras; 

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive 
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio, 
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi 
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!" 

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe 
i ne istaknes svoju superiornost, 
ili da u drustvu s visima od sebe - 
sacuvas svoje dostojanstvo; 

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut 
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi - 
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj, 
i,iznad svega,bices covek,sine moj!

(Ovu poslednju pesmu mi je mama istampala i zalepila iznad kreveta...Da me stalno podseca da sam COVEK,kako ona kaze...)

I evo jos necega o snegu:(Aleksa Santic)

"Ponoc je, je li?
Svrh vrata bije
Casovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna nasa
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi blize
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se zari,
I hukti, i bukti
U peci toj."
 

Sedim tako,i razmisljam...Ni sama ne znam o cemu...

Ne filozofira mi se uopste... 

A tako mi se pise o necemu,ni sama ne znam o cemu...

I volela bih da vidim nekog,ni sama ne znam koga....

Da li je to ono o cemu bih da pisem???

Znam samo da vec pola sata sedim ovako...I buljim u ekran...Povremeno protrljam oci,kad mi se slika zamuti...

Ali ne ide mi se u krevet...

Eto,dodje i mama...Pita,hocu li caj...Zaustih da joj kazem kakav,ali se setih da zna...

Posle pet minuta ulazi i donosi nanu...Znala sam da zna...I pricamo...Osecam krivicu jer nismo pricale odavno...I opet onaj stari,dobri osecaj...Smejemo se...Divan osecaj...A napolju sneg...Ponovo pocinje...Volim sneg...I o tome razmisljam...Kako je moguce da neko ne voli sneg??Ta belina me smiruje...Pogledam samo s' prozora,ne moram da izadjem.Jer znam da cu da se razocaram.Nije to onaj pravi,mekani sneg...U kome sam nekad pravila andjele...

A onda me tata podigne,pa padne i napravi se kao da sam ga ja povukla...A meni malo srce puno...Pa gadjam striceve,a oni vriste kao da sam ih ubila...I sve je ispunjeno nevinom decjom radoscu...

Ili kad odem u selo za Bozic...I obidjem baku(ne rodjenu),napravimo zeljanicu i tracarimo...I kad se ona pravi da me sve razume...I da je zanimam...A kad shvatim da je zaspala iskradem se pa uvijena u njen ogroman dzemper smestim na terasu i gledam sneg....

I to mi je bilo dovoljno za srecu...Moje srculence bi,mislim,prepuklo kad bi me "strefila" jos neka ispunjujuca stvar...

A odrastanje sa sobom nosi probleme,dileme,pitanja bez odgovora,obaveze...

I mislim se tako,da li u  svetu postoji ono "carstvo"...?

I jos,da li postoji mesto gde ti se ispuni sve sto pozelis...?

I da li...I da li...?

-Ali,znam da odgovora nema...-Odrastanje...

A kad bi takvo magicno mesto postojalo,izgledalo bi kao san,zivelo bi u nekom lepsem vremenu iz mojih secanja,i pozelela bih samo jednu zelju:jos malo snega.....Da pretvori secanja u stvarnost... 

Samo da upozorim...Bilo je problema kod shadow...Ne pisem od kuce,pa neko moze sa iste adrese da napise nesto pogresno...Valjda nece...Ali ja da kazem...