"Tap,tap,tap,tap..." culo se s kraja na kraj te male bele sobe.
Pa opet,"tap,tap,tap..."
A zatim i "brrrrrrrrrrm" i "drn drn drn drn,drn..."
Nervozno je setala levo-desno.
Zelela je da ti zvuci prestanu.
Odjednom se iz jednog ugla zaculo jako pistanje;
savila se od bola i pocela da jeca poput malog deteta...
Nikako nije uspevala da se izbori sa milijardu unustrasnjih glasova koji su se svadjali medjusobno.
Nije znala sta koji govori,zasto se svadjaju i zasto svi bas u njenoj obicnoj,prosecnoj glavi...
Ostar bol ju je presekao i prestala je da place.
Sve ju je gusilo.
U njoj se javila ogromna zelja da trci,baca,cupa sve u krug...
Zelela je da strgne sve sa sebe i da podje nekud daleko.
Dovoljno daleko od svih tih ljudi,dobro poznatih lica,previse uvreda i maloljudnosti...
Kad je bila mala ucili su je da spoljasnji izgled nije bitan,da treba da izgradi na velicanstvenoj osnovi svoje male unutrasnje svetove,mozaike misli i osecanja...
I gradila se,uz pomoc ljudi koji su stalno bili uz nju...
Prica se da je postala jaka osoba,kulturna,vredna,inteligentna.
Stabilna.(Ironije li...)
Ne,ona nije imala komplekse.
U zivotu je bilo previse trenutaka kad je imala istinsku potrebu da je svi mrze,odbace,gaze...
Ali bilo je i onih kad je zelela da je zagrle i vole.
Nije imala ni jedno ni drugo...
Uvek je zivela u nekim medjusvetovima;
uvek je bilo onih kojima znaci manje ili vise...
Niko je nije voleo.
Niko je nije ni mrzeo.
A tako je silno zelela da je neko povede za ruku i vodi,
vodi bilo gde...
I,eto,danas kad se srela sa velikim svetom,zelela bi da mrzi sve koji su je od malena lagali,ali,ona nije u stanju da mrzi...
I samo ju je,u stvari,danas stigla nervoza.
Zatvorila je stranicu starog dnevnika,odlozila veliku plavu olovku i posla da skuva kafu....
!!