Sreća je u malim stvarima

Hej, ti.

 Moram da ti zapišem nekoliko redova, jer ću ih vremenom zaboraviti. Dok ti ovo pišem, na Kalemegdanu zalazi sunce. Ovo je jedan od poslednjih dana da mogu da šetam ovuda u podne. Uskoro počinjem da radim i u ovo vreme biću na nekoj klinici, nasmešena, u onom novom sivom kompletu. Sunčevi zraci se igraju sa krošnjama bojeći nebo u zlatnu, kao na nekoj umetničkoj slici. Polako se pale ulične svetiljke, sa onim romantičnim držačima od uvijenog metala. Godinama nisam primećivala ovakve detalje.. Baš je lepo ponovo primetiti svu lepotu koja nas okružuje. 

Tu, na stazici iza fontane, pored letnjikovca, pronašla sam našu klupu. Stalno imam želju da vidim sve oko sebe, i reku i šetalište i spomenik, i sada mi je to uspelo. Sa ove klupe vidi se crveno nebo(deda bi rekao da će biti vetrovito sutra), vidi se jedna lampa i dva spomenika. Krajičkom oka možeš da vidiš čak i malu, tihu fontanu. Ako je to ne čini savršenom klupom, onda ne znam šta bi... 

Počela je jesen. Tanak kaputić više nije dovoljan, a kožna jakna jeste, ako je ispod nje džemper. Ljudi su smešni-polovina je u zimskim jaknama, dok je druga polovina hrabrih još uvek u kratkim rukavima. 

Sve su se kockice posložile u sliku.. Jedna novopečena magistra, jedno prirodno okruženje, prolaznici-grupice tinendžera, dečaci na trotinetima, bebe ušuškane u kolicima. Tišina u gradu prepunom bukw. 

  Tu se, poput oaze u pustinji, izdvaja naša klupa.. Srećna sam što sam je pronašla. Preostaje mi još samo da pronađem Tebe. Dovoljno sanjivog i nežnog i upornog i tvrdoglavog da zauzmeš mesto na klupi. I još negde..