Sreća je u malim stvarima

Hronično sam razočarana ljudima. Tu dozu preobimnog egoizma, bespotrebnog cinizma i zla ne mogu sebi da objasnim ni uz najbolja opravdanja.

Kao besni psi ujedaju druge da sami ne bi bili ujedeni.

Postalo mi je smešno. Sedim sa strane, zavaljena u neku ekstraudobnu ljuljašku i pravim se da slušam. Kad baš mora. Kad ne mora, nisam tu. Ni ne gledam.

Samo mi se ponekad desi da uključim mozak, kažem par reči jer me količina gluposti preplavi i natera da ispljunem loše ljude kao košticu ribe koja je zapela u grlu. Da, baš tako. U pitanju je borba za opstanak, a ja ću u ovakvom okruženju teško preživeti. 

Tuđa sreća je najveći trn u oku posmatrača. Nešto se tu ne uklapa...

I onda ljubomora. Na nekog ko ima manje, ali ne skida osmeh s lica.

Okružujem se ljudima koji bi mi dali srčani zalistak i desni bubreg ako zatreba.

I smešim se.

I lepo je.

Savršen(o) je. 

Tužan je osećaj biti zamenjen u nečijem životu, ali noćas je jača želja da budeš srećan makar i po cenu onog našeg ''Zauvek''.

I jesi srećan. Ja nisam, ali ću biti. Jednog dana.

Bila mi je potrebna samoća, pa sam je sebi obezbedila. Jutros se stuštila kiša iz vedra neba, mrak je trajao do podneva, a onda je granulo sunce. Tipično proleće, baš onako kako ga volim.

Popila sam zeleni čaj i pojela svoj dijetalni doručak. Pokušavam da se prilagodim društvenim normama, mada znam da nije to u pitanju. Nije nikad ni bilo. Ali, why not.

 Napisao mi je:''Želim da zaspim u tvom zagrljaju. Previše je usamljenih noći. Previše kilometara.'' Zamislila sam da nema svih tih prepreka. Daljine. Obaveza. Prošlosti, moje i njegove. Da smo sami u nekom stanu na osamnaestom spratu, i da nikada više, ni on ni ja, nismo usamljeni. Gledamo nebo sa istog prozora i lepimo flastere na duše.

 Sve je nekako naopako u poslednje vreme... Pala mi je čaša puna soka i ulepilo se sve što je moglo da se ulepi. A meni je bilo mrsko da skupljam krhotine. Samo sam sela na pod pored barice sa mirisom pomorandže i počela da jecam. Plakala sam celo popodne, i čini mi se da nisam dovoljno.

Guše me kalupi, pravila, nepravda, još nepravde i mnogo nepravde. 

Pet propuštenih poziva. ''Teško mi je'', javlja se željna psiho-seanse. Ne danas.

''I meni je.'', odgovaram. Gasim telefon, kompjuter, spuštam roletne. Knjiga je još uvek tu. Znam da moram. U stvari, ne moram. Ali hoću. I mogu. Mogu, i te kako.

Puštam Galijine pesme i slova promiču pred očima.

Kako je divno ponekad...biti sam. 

Kad ti neko drag priča kako mu otac umire od raka pluća, bori se za dah i povraća krv, shvatiš koliko je svaki tvoj udah važan. A rasipamo ih kao sitninu po bušnim džepovima...

Kad vidiš kako dete leti preko ulice bačeno udarom nečije haube, i nekoliko minuta kasnije roditelje koji drhte vozeći za kolima Hitne pomoći, shvatiš koliko je mali taj minut koliko kasniš i koliko je bespotrebno pretrčati baš tad tu prokletu ulicu dok je na semaforu crveno.

Kad polomiš vrednu stvar koja ima sentimentalni značaj, shvatiš da je samo taj značaj i imala, i da će on ostati i nakon što krhotine završe u smeću.

Kad vidiš dečiju suzu shvatiš koliko su sve druge stvari nevažne, koliko olako prihvatamo život samo zato što nam je tako i dat-bez uslova, na doživotno korišćenje...

Ima li istine u tome, ili cenu plaćamo svakodnevno, a da toga nismo ni svesni? 

Ustala je iz peska koji joj je napunio odeću, isprljao kožu i lice, pomutio misli i skrenuo želje i maštanja, ambicije, nadanja.

Prvo puzeći, zatim koleno po koleno, vrhovi stopala, pete.

Stoji.

Sama.

Bez pomoći drugih.

Uostalom, kojih drugih? Kako to u životu biva, svi koji vrede su tu, a ipak negde daleko, ostalih nema. Na najavu prvog talasa razbežali su se u mišje rupe.

Udiše vazduh prvo bojažljivo, zatim sve dublje i dublje.

Diše.

Osmehuje se.

Uprkos prljavštini bola i neuspeha, zubi blistaju na prolećnom suncu.

Uspela je.

Uspela. 

   Volim svoje petnaestominutne pauze u kojima slušam Balaševića

žmureći i preslišavajući se

na svom mekom krevetu, koji takođe volim.

Volim kad je nekom od nas rođendan i svi se skupe na maminom svečanom ručku

a ja ih gledam preko skajpa

kusam svoju supu i želim da sam tamo 

da dodam dedi četvrtu čašu vode po redu

da se smejem čikinim forama

da popijem čašicu rakije s bakom.

   Volim kad nemam para da mu kupim poklon za rođendan

pa mu dam ono što imam

a on mi za te pare kupi nešto za Osmi mart,

jer je moja stena, moj anđeo čuvar od prvog puta kad sam ga polila kašom

kad mi je prao prvih deset dlaka na glavi

do danas kad se svađamo kao Cigani i mirimo iste sekunde

moj jedini muškarac koji me nikada neće razočarati.

   Volim kad se setim bivših ljubavi i bivših tuga

a onda me nazove komšija i kaže-ajde da gledamo komediju,

ovaj život je suviše lep da brineš o majmunima.

    Volim kad mi koleginica kupi srculence iz čista mira, od danima skupljanog džeparca,

i kad ja njoj kupim kiflu tri dana kasnije

i kad podelimo krofnu u inat dijeti, a u čast PMS-u.

   Volim kad se nadam,

kad čekam rezultate višemesečnog mučenja,

kad sam, kao danas,

zahvalna Bogu što sam živa i zdrava i...

istekla je pauza. 

Bezrazložno bih

da spakujem kofere

napunim ih cvetnim haljinicama

i svoj veliki, profi aparat(koji nemam)

i tebe za ruku(koji ne postojiš)

U ovakve krajeve

da mirišem

osećam

ljubim te

ležim na travi i prebrojavam oblake.

Putuje mi se.

Bezrazložno,

na ovaj ili onaj

kraj sveta,

da vrištim kad mi se bubica približi

da bežim od leptira

da me čuvaš u zagrljaju

dok ispijamo četvrtu šolju čaja

da ti fotografišem loknice

dok ne gledaš.

Putuje mi se.

Da se smešim

i da dišem.

Samo

dišem. 

Rekord oboren, 13h provedenih na fakultetu.

Dijeta prekršena, broj pojedenih rafaela nezabeležen.

Učenje odloženo za sutradan.

Sledi jedan rani shut down kišovitog pretprolećnog dana.

 Dovoljno je neprospavanih noći pred Malom devojčicom..

Velike bitke tek slede.

Valja se naspavati.

Pita me kako mi ide, prestao je da pita šta radim. Poslednjih mesec dana, svakodnevno, odgovor je isti. Čitam, prelistavam, učim, obnavljam,čak mi je i sinonima ponestalo.

''Uspećeš, znaš li to?''

I time me slama. Ne, ne znam da ću uspeti. Sve drugo na ovom svetu znam, ili se makar delimično razumem ili sam za nešto čula; jedino što ne znam je da će sve biti u redu.

Ni sada,ni nadalje.

A onda sledi njegova replika od 400 slova. Rečenice kao što su: ''Ti to možeš i moraš. Život gazi slabe koji se predaju. Ti nisi slaba, ti si moj borac.''

Plačem.

On, koji se u životu mnogo više namučio od mene, koji je ustajao posle mnogo većih padova, sada je u situaciji da mene ohrabruje, i to radi bolje nego iko.

''Divim ti se kako si posle svega uspeo'', govorim mu.

''Imao sam uz sebe jednog anđela'', odgovara. 

Osmeh.

A onda pesma.

 Ne znam kako da mu zahvalim. Posebno ne kad je tako daleko.

''Rasplakao si me.''

''Ludačo jedna. Ustaj i ne daj se tako lako ovom glupom životu! Obećaj mi da nećeš da plačeš. Voleo bih da sam pored tebe, da ti obrišem suze i zagrlim te najjače. Znaš, onako da poželimo da nikada ne prestane...''

 Obećavam.