Sreća je u malim stvarima

 Mala devojčica se ponovo vratila u svoje melanholično raspoloženje. Uplašila se obaveza...Unapred. Njen ofucani mačak iz Balaševićeve pesme nikako da stigne. Iako drži oči širom otvorene čekajući, nadajući se beskrajno..

Neko ko bi joj dao snagu sada je možda na drugom kraju planete, ili bar u nekoj Severnoj Evropi, ili na Južnom polu. Isto tako briše cmizdrav nos rukavom, plaši se i širi ruke u prazan zagrljaj. 

Napolju je hladno, unutra još hladnije. Ko joj je kriv, kad nije upisala neki umetnički fakultet, da joj esejsko pitanje na ispitu bude :-Traženje smisla života u načinu na koji lastavice preleću Knez Mihailovu u četiri popodne jednog lepog decembarskog dana.

I šta koga briga što su lastavice već odavno otišle? Smisao života ionako je čista besmislica.

Ne daj se, Mala. Nek Miš pokaže svom Praslinu da može. Kao nekad. Nek načulji uši i izoštri čula. Životna bitka nikada ne prestaje. 

''Znam, al' ne smeš biti bronzani kip, punom parom-to je moj plan,

jer, dok lupiš dlanom o dlan već si samo polovna stvar...''  

 

Osećam se kao da sam život promašila. Uporno se trkam s vremenom, a izmiče mi. Ne da se.

Ustaje Mala devojčica, stresa prašinu sa široke cvetne suknjice, osmehuje se kroz nalete suza. Stisni zube, malena. Ne daj se.

Ti si pobednik rame uz rame sa najboljima. Sve zavisi od tebe, i sreća ti čuči na ramenu, samo je dohvati.

Poslušaj D.

Kao što si rekla, malecka, sreća je uz tebe....Kad se boriš. 

Slušam nekog ko se zove Michael Buble, pijem čaj od brusnice, gledam pahulje.

Prvi sneg, poželeh želju i istog trena shvatih da je pogrešna.

Prvo, jer nisam ni sekund razmislila.

Drugo, jer je neostvariva.

I na kraju krajeva, od kad to sneg ispunjava želje, i kome?!

''Moraš da veruješ'', kaže mi Mala devojčica. 

Ne moram.

Moraću samo, jednog dana, da se zaljubim u nekog ko će biti iskren. Oduvek sam mislila da malo tražim...Izgleda da je iskrenost, ipak, najveći zahtev koji ljudima možeš da postaviš.

Ne kažem da mi ne bi prijalo malo malih, slatkih, laži.

Kao zrnca smeđeg šećera na koja naletim dok žvaćem limun kao jabuku.

Ali kad je zrna previše, kiselina se ne oseća i vitamini ne deluju, iz inata.

I najdraži limun postaje otužan.

Baš kao ti

večeras.

Gasim svetla, nalivam još 250ml čaja, pojačavam muziku.

Maštam o zagrljaju koji nije tvoj...nije ničiji. 

 Reći ću vam ko sam...Ja sam neko ko je o tom pitanju mesecima bezrazložno lupao glavu. Imao kratku krizu identiteta i prevazišao je.

Ja sam devojka koja ima najdivnije roditelje na svetu. Imam mamu koja po celu noć sedi pored mene dok vežbam za prijemni, jer smo u paru jače. Imam tatu koji mi kupuje egzotične voćkice i sa mnom pravi anđele u snegu iako mrzi sneg. Imam brata koji će upaliti auto na -27'C, preći 200km i doći kući samo da bi bio pored mene. Imam dečka koji je u stanju da mi satima priča o tome kako moram ovo i moram ono, koji mi daje snagu da ustanem posle svakog pada, koji mi kupuje sladoled usred zime i priređuje romantična iznenađenja. Imam najbolju drugaricu koja češka najdivnije na svetu, i koja sluša i trpi me, iako smo sušte suprotnosti. Zdrava sam, (iako mi je kosa relativno uništena :D), prava, srećna. 

Ja sam devojka za koju će jednog dana reći: Vredna je, toliko se trudila a sad ima super prosek na fakultetu...Upisala je farmaciju među prvih sto. Promenila se, ćutljivija je zato što pazi na svoje reči. Ima puno prijatelja i duhovita je. Čak joj je i kosa puno porasla ...! :)

,,Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti. 
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim... Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.''

Ja sam neko ko se i suviše preispituje, ali to ovog trenutka prestajem da radim. Znam ko sam. Ja sam dete na koje su roditelji ponosni. Prijatelj i devojka koja bi dala život za one koji vrede. Ja sam neko ko voli i ko je voljen. Te stvari me čine toliko bogatom i ispunjenom da nemam ni trunčicu povoda da ikad ponovo sebe zapitam:Ko sam.

Eto ko si, buduća farmaceutkinjo. Ti si neko ko treba da se prihvati ozbiljnog posla. Neko ko treba da bude zahvalan za noge, ruke, glavu, oči i uši bez ijednog nedostatka. Ti si neko ko sad prestaje da zapitkuje univerzum o njegovim tajnama i počinje da misli ružičasto. 

" Ne postoji ništa skroz pogrešno na svetu, kćeri moja" , reče otac pokazujući joj sat. " Čak i sat koji ne radi, uspe da bude tačan dva puta dnevno...''

"Maleni, želim da misliš na mene kad se budiš, doručkuješ, ideš na obuku, vraćaš se sa nje, ručaš, raduješ se, upoznaješ nove ljude, spremaš se za spavanje, sanjaš...Ne tražim mnogo, zar ne? :) Volim te... Čekam te. Tvoja M.''

.. ispisuje i poslednje redove tog pisamceta koje se pretvorilo u pravo pravcato pismo koje će budući vojnik drhtavom rukom stezati na grudi u noći koja sledi... 

Čuje se zvono, otrči da otvori i na vratima ugleda dobro poznato, sveže obrijano, nasmejano lice. Baca mu se u zagrljaj i ne pušta ga sve dok prozor dnevne sobe ne tresne o okno zbog promaje. Pušta ga unutra i uzima veliku ukrasnu kesu koju joj pruža. ''Praslin od Praslina, malena...'', dodaje kad ona iz kese izvlači veliko roze prase okupano u njegovom parfemu. ''Da te čuvka dok se ne vratim...''

Malene ruke se obavijaju oko njegovog vrata i niz novu belu košulju skotrlja se nekoliko blistavih kapi...''Rekli smo da nećemo. Nemoj.'', steže je jako na grudi i taj trenutak postaje večnost...

Ostatak večeri provode u društvu, kao i svako do sad, ali uz dozu tenzije koja nikome ne da da proguta zalogaj a da ne uzdahne duboko...Njoj se par puta zatrese brada, ali reši da ostane jaka.

*

Pet ujutru, sanjivo navlači džemper od kašmira i teget rukavice i kreće. Njegov drug je čeka ispred zgrade, nasmeše se jedno drugom i ulaze u taksi. Za par minuta su na autobuskoj stanici... On sedi na klupi sa torbom kraj nogu, nervozno namešta kosu i pucketa prste. Prolazi sat, na peronu se zaustavlja autobus i on kreće ka kapiji...

Grli je dugo, dugo. Kažiprstom jedne ruke joj briše suze, a drugom je mazi po kosi. ''Sve će biti okej, obećavam...''

*

Jedna suza, dve, tri. Pa još milion. Već je boli glava od plakanja, od jutros je pojela samo tri listića cvekle. Odlazi u krevet znajući da neće moći da zaspi...

Plišano prase pored glave i telefon u ruci.

Pozvaće u svakom trenutku da javi da je stigao u kasarnu...

Da joj kaže da je voli i da mu već nedostaje. 

A ja konačno plačem kao kiša...

Želim da isplačem sve suze koje su se mesecima skupljale u meni...

Da suzama prizovem onu osobu kakva sam bila kad sam pisala ovde o gomili snova, kad sam verovala u vile i pričala sa cvećem...

Danas nisam ni trećina od te osobe. Danas samo životarim, čak se više i ne plašim da porastem, ponovo sam negde u letu ispustila svoju srećnu misao...

Hyper mi je jednom rekla da veruje da je svaki naš korak zapisan tamo negde, ali da nam na velikim raskrsnicama  Bog dopušta da sami izaberemo put...

Počinjem da se plašim da sam negde pogrešno skrenula. Šta ako je trebalo poći levo, a ja sam srenula desno? A šta ako su oba skretanja bila iluzije, ako je trebalo da nastavim pravo i prokrčim sebi put do kraja duge?

Ne znam...Više ništa ne znam i tako sam užasno zbunjena. Nikada u životu kao sad nisam osetila potrebu da dignem ruke od svega.

Ljudi mi ponavljaju da sam jaka, da ću uspeti jer sam jedina uvek uspevala da se izborim sa problemima, ali džaba kad ja u to ne verujem...Nisam toliko jaka koliko delujem.  

Znam, to ne liči na mene..

I sad plačem zbog nekih sitnica, ali upravo one su prepunile bokal u kome se mesecima skupljala prašina propalih snova... Kažu da jedna vila umire kad prestanemo da verujemo u nju. Ja sam, dragi moji, masovni ubica.