Sreća je u malim stvarima

Mislila sam da sam rodjena da budem princeza,da imam sobu okrecenu u dugine boje,krevet sa baldahinom i princa koji ce izgledati prosecno,ali biti najposebniji na svetu...

Mislila sam da ce me cuvati kao kap vode na dlanu,da nikad necu plakati i da niko nece imati srca da me povredi...

Verovala sam da "svet ovaj i nije tako rdjav i zao,iako neko place,i samuje,i brine"...

A onda sam pocela da razvijam tvrdoglavost i inat jer su to bile osobine koje su mi pomogle da oko srca izgradim zid i ostanem hladna...

I nikad mi u zivotu taj inat nije dozvolio da popustim,ma koliko me to bolelo.

A nekad je,mozda,trebalo.

Shvatila sam zasto i kako teram drage ljude od sebe...

Shvatila sam da mrzim kad me neko procenjuje,ma koliko ta procena bila pozitivna.

Shvatila sam da se plasim da ne budem povredjena po milioniti put,i da zato cak i svoje najblize vredjam i okrecem im ledja,i glumim egoistu...

Glumim li?

Mozda nikad nisam obracala dovoljno paznje na ljude oko sebe,a to im je trebalo.

Mozda sam se trudila da sebe i svoje probleme stavim u prvi plan,dok za druge nisam marila.

Ili sam marila,ali ne zelim to nikome da priznam?

Ne odgovaram da tudje neznosti.

Previse me je ljudi izdalo,vise nikom ne verujem.

Takav je,valjda,ovaj svet.

Ili samo ja nisam naisla na prave osobe?

Ima li pravih osoba uopste?

Sta je to,'prava osoba'?Postoji li neki sablon ili ih srce prepoznaje?

Imam li sansu da se promenim,i ima li smisla menjati se uopste?

Mala devojcica se prehladila...

Kasljucanje,temperatura,pa saka lekova,caj od luka,sirova cvekla...

Ali i sneg,mamini zagrljaji,batina zabrinutost i tatino panicenje...

I Vesnine pomorandze :)

Ponekad se zapitam kako smem da dozvolim sebi da budem tuzna...

I eto :) Danas je mala devojcica nasmejana,pa vas poziva sve na toplu cokoladu,ili ti caj za one koji poste.Caj od nane,nikako luk!

Jutro...

Trebalo je da bude najlepse na svetu.

Moji veliki prozori,sunce i mamin poljubac-kao kad sam bila mala..

Odjednom krici.

Odlazim do prozora i gledam ka igralistu-prase.

Tup udarac sekirom i krik nestaje.

Nestaje svetlosti,pogled se zamagljuje,srce se steze.

Mrzim!

Znate li onaj osecaj kad,posle dugo trazenja,shvatite da ste pronasli svoju sigurnu luku i mesto gde cete uvek imati prijatelje,biti voljeni i nikad zaboravljeni?

Ono kad se ususkate u prvi utisak o toj luci i ne zelite da vidite splet stvari koji se okrece i rusi?

...I onda jednog dana PLJAS,tresne vas istina po sred lica.Shvatite i pokajete se sto niste prekinuli kad je bilo najlepse,kao sto je trebalo.

Neko vreme ce na mom blogu biti iskljucena opcija komentarisanja...

Hvala za istinu,dragi blogeri.

Danas mi je drugarica mailom poslala jedan link,koji ne bih da komentarisem.

Sledeci klip je ono zbog cega mi je,dugo posle gledanja,knedla bila u grlu...i ono sto mi je pokazalo kakvih sve nesreca ima u zivotu i zbog kakvih truncica ja placem.

" She was hit by another car that was driven by a 17-year old male student on his way home after a couple of hard packs of beer with his friends. This was in December 1999.

After the accident Jacqueline has needed over 40 operations..."

"Svet je nocas bez ljubavi snio

o polju cveca,igri i smehu;

al zaborav kleci u senci zivota,

zar svaki dan ubiti moraju?

Ne postoji vise

ni svetlo ni tama,

ni ljubav,ni tuga

ni suza ni smeh..

Ljudi,nesretnici zli,

vesto su svet otrovali.

Bori se,svete,

sjajem oka svog,

zlu nije mesto u krosnji hrasta!

Vrati svaku pticu raspevanu

njenome gnezdu,u smiraj dana..."

Nedelja...

Gomila musica na prozoru.

Glupe musice...

Ni sopstvene misli ne cujem zbog njih.

Protezem se po sobi zeleci makar jednu rec...Makar geg bebe sa sprata ispod.

Nista...Tisina toliko stvarna da je nozem mozete seci na komade.

Tisina koja gusi.

Tisina koja vam daje do znanja da zivite okruzeni losim ljudima.

Svaki kut grada,svaka ulica prazna.

Kontejneri puni decijih igracaka,decije sobe pune racunara.

Na starom igralistu iscepana lopta,cuva uspomene mog detinjstva,ali ne stvara nove...

Oko krovova magla.

Pitaju me gde bih da budem sad,ostajem zbunjena...

I setim se:

oblaci..

21:01-Status:objavljen-Autor:tuzna

Pisanje pocinjem posle cetiri sada gledanja u prazan ekran.

Zelim da ti kazem da te volim kad god se nadjem u tvojoj blizini.

Da ti kazem koliko mi ta blizina smeta i koliko mi je u secanju plasticno ono vece kad si rekao da 'nemas sta da mi kazes',da nismo jedno za drugo.

Pa se onda naljutim na sebe jer to "volim" pocinjem da zloupotrebljavam.

"Da bi zavoleo coveka,moras sa njim pojesti dzak soli",tvrdim,a opet...ne znam.

U stvari,nisam navikla na neutralnost,a ona mi se upravo dogadja.

Ti si bio dobar prijatelj koji je sebi dozvolio da mi se priblizi malo vise,a zna se kako ja sve pogresno shvatim...

Dva osmeha,i moja potreba da sve povezujem sa ljubavlju mi se obiju o glavu,

Redovno.

Zahvaljujem Bogu na jednom snu,i pitam ono sto sam obecala da necu,nikada.

Zasto jednostavno ne sacekam?

Kazu da sreca bezi dok je jurimo,da treba stati da bi nam prisla.

Kazu,i verujem,ali...

Uvek jedno ali.Plavo.

Opet nepovezanost,i reci se iskradaju iz glave.

I mozda je samo vreme za spavanje.

~Lutajuci nocas nekim skrivenim ulicama svog grada ponovo se srecem sa svojim mislima.Zeleci da ih sacuvam,poslala sam ih nekada davno daleko od sebe...A vratile su se lukavo,bas kao sto se vracaju ove glupe jesenje kise i kvare mi frizuru.

~Misli mi lutaju,skacu sa slike na sliku.Zeleci,valjda,da mi privuku paznju,bocnu me u srce pa zaplacem.Sklizne biser po smrzlim decijim obrazima i ostavi trag.Bez razloga.Cisto da se javi,da je tu.

~Kao da sam mislila da cu odbiti da nazdravim s tobom!Nastaje tisina i odzvanjaju dve case.Zvuk zaledjen u vremenu i prostoru.Pogledi.Vec sledeceg trenutka ti sapucem da si nedostajao.Posmatram vrat i usne koje su nekad bile samo moje.Bezobrazno napacena dusa...

~Zaljubila sam se u tebe iz potrebe da nekome pripadam i da neko meni pripada,ali,unapred sam znala da ja nisam iz ove price...Neko mi je greskom upisao ime i poslao me na dvoboj sa samom sobom.

~Mislim da si danas pomerio svet.Samo jednim korakom.Kao jos par puta,sudbina je htela da bas u tom trenutku stanem kraj prozora.Kad si prosao i kad mi je srce lupalo kao ludo,mislim da sam konacno priznala sebi da jos nisam spremna da te zaboravim.I necu biti jos dugo.

~Trebas mi,da samo pred tobom skinem ovaj lazni osmeh,i onu svoju uobicajenu recenicu:"Kod mene ljubav uvek super"...Mrzim tu recenicu.

~Trcim u susret svetlosti i shvatim da se samo sunce igra sa rosom.Pisem,a znam da niko nece razumeti...Zelim da jednom ostavim do kraja,onako kako se ispili iz glave.I da zapisem u trenutku vremena,a proci ce,jer prodje i ostalih milion.

~Muka mi je od laznih ljudi i praznih prica...pa,ako negde postojis,sad je vreme da te sretnem.