Po ko zna koji put, počinjem.
Uh, kako je čudno...
Ponovo ista adresa.
Danima razmišljam da li da pišem i šta.
Odlučujem da samo otvorim dobro poznati prozor i položim ruke na tastaturu. To je oduvek bila najbolja taktika...
Uvek su me priče nekako vodile na različite strane. Ovde sam umela da se jadam, da preterujem, ali i da krenem nekim potpuno drugim putem od planiranog, i da pišem tako, da se utopim u svet slova i da se saživim sa slikama koje stvaram...
Volim ovo mesto.
Više ne znam ko tu piše i šta. Znam samo da mi fali, jer sam ovde naučila da svoje zbrkane misli sklopim u celinu i pokažem ih celom svetu. Znam i da ih je mnogo ljudi pročitalo i oduševilo se. Koliko sam samo prijatelja stekla ovde...
Ne sviđa mi se samo što se sad zna čiji je blog. Ako malo iščeprkate, tu je negde i moja slika, i onda ovo 'tužna' izlazi iz anonimnosti i jedino što danas jasno možete videti su zamućeno zelene oči sa primesama sjaja davno izbledele sreće...
Ja ni to ne vidim.
Izgubljena sam u poslednje vreme.
Zapravo je sreća tu, drži me čvrsto za ruku i gura napred.
Ali, ja kao da sam se ukočila i da ne želim da mrdnem...
Prošlost je izbrisana jednim pokretom gumice, zaboravila sam sve što je bilo i sad stojim u mestu. Budućnost je divna, vidim je kao kroz teleskop, i krupna je, nije ni malo daleko, ali gledam u pogrešnom smeru...Ako pomerim pogled sa zvezda i povratim čulo dodira, shvatiću da je budućnost odmah pored mene, da mi diše za vratom i ljubi u čelo.
*
Tačno, prvi put sam spoznala ljubav... Smejte se. Ja sam se do malopre smejala svojim pričama iz 2007. godine kad sam stvarno volela nekakvo čudo od osobe čije sam čak i ime zaboravila... Prošlo je četiri godine. Za par meseci postajem punoletna, i tek sad sam upoznala svog potencijalnog princa.
Nekog ko je u stanju da uradi sve o čemu sam ovde pisala...Bukvalno sve...Uporno pokušavam da mu nađem manu da bih vam rekla-eto, to i to ne radi dobro, ali ne uspevam... Svaki trenutak koji provedem s njim vredi kao milion sa bilo kim drugim... Naučili smo da se razumemo pogledom, postali smo nerazdvojni. On me gura samo napred, uz mene je uvek i poništava teoriju u kojoj se veruje da je sreća samo trenutak i da ne može trajati dugo.
*
Žalim za mnogo stvari. U poslednje dve godine izgubila sam sve ono što mi je pomoglo da postanem osoba kakva sam sad. Žalim za nekim protraćenim, a bitnim trenucima, za muzikom koja još uvek zauzima dobru polovinu mog srca...Žalim za odbojkom, koja predstavlja drugu polovinu, za knjigama koje sam prestala da čitam. Žalim za suzama, više ne umem da plačem.
Pre tri godine ovde sam se zaklela da nikada neću postati obična. A, šta sam sad?
Trenutno nemam volje za obećanja, ali želim da konačno sednem i ustalim rutinu pisanja. A da zatim svoj život organizujem u manje celine i počnem da ga kreiram po željama one četrnaestogodišnje Tužne koja je došla ovde da nađe svoje mesto pod suncem...
*
Kao i uvek, ovaj blog trpi sve.
Tu je kao što su retki ljudi tu, uz mene, uvek.
I kad ga napustim, i kad me svi ljudi zaborave, on mi dozvoli da po njemu nažvrljam neke stvari koje me muče i natera me da povratim veru u sudbinu..
Zato i pišem.
Da jednog dana pročitam ovo i kažem-Jesam, konačno sam uspela.
