Sreća je u malim stvarima

Prvo,hvaaaala cicilly sto se tri sata mucila da mi pomogne oko sredjivanja bloga... 

"Ceni svaki trenutak zivota,nikad ne znas koji ce ti biti poslednji"

Citam pre neki dan hrvatske blogove(pisu djene djene,ali zato postavljaju bogovske slike),i naidjem na jedan sa imenom "Sreca je jedini udarac koji me je promasio".Autor dvanaestogodisnja devojcica.

Pa pocnem da razmisljam.

Mozda sam se ja vama ipak predstavila u pogresnom svetlu.

Bila sam tuzna jer sam sebi dozvolila da me unisti osoba kojoj sad nista ne znacim.Da se razumemo,ne znaci ni ona meni.

Sve u svemu,moj zivot nije tuzan.Nikako!

Imam dve noge,dve ruke,par ociju i usiju.Glavu na ramenima i savrseno zdravlje.

Majku koja je isto tako ziva i zdrava.Oca,brata.I babu i dedu sa mamine strane,jer su drugi umrli dok jos nisam bila rodjena.S tim i dva andjela cuvara.

I kakve-takve prijatelje.

Ljude koji su se brinuli o meni celog zivota.

I ne mogu da razumem dete koje kaze da su je svi udarci pogodili.

Osim srece.

Koji udarci?Za mene velike zivotne udarce predstavljaju bolest,nemastina,neimanje krova nad glavom,smrt roditelja i slicno.

Ne bi se reklo da ju je sve to "strefilo" pa ima prava da izaziva sudbinu takvim recima.

Ali ljudi to ne shvate.

Mozda,kad bi se samo osmehnula novom danu,kada bi se potrudila da vidi sareni cvet i u oronuloj basti,otkrila bi sta je sreca-jedan osmeh,zagrljaj,dodir ruku...Imati prijatelje i preziveti svaki novi dan-neko tu mogucnost nema!

Neko zivi u zemlji koju svaki dan potresaju zemljotresi,saraju pozari i odnose poplave.

Neko nema struju,vodu ni kupatilo.

Neko ima zveri oko sebe,neko je silovan,neko zlostavljan...

Ostavio je decko-pa sta?

Od toga se ne umire.

Nisam takva,to je ono sto sam htela da kazem.

Da,jesam previse osetljiva;i da,placem zbog svake sitnice.

I dozvoljavam raznim ljudima da mi "upadnu" neovlasceno u zivot.

Ali ne i da mi ga uniste.

I ne dozvoljavam sebi da u teskim situacijama dignem ruke.

Ne dozvoljavam da izazivam sudbinu.

Davno sam procitala pricu Helen Keler i jedna od njenih recenica je ona koja me je odmah odusevila,i jedna od onih koje cu pamtiti celog zivota:

"Plakala sam sto nisam imala cipele dok nisam videla coveka koji nije imao noge."