Sreća je u malim stvarima

Stizu pre neki dan vesti sa Vlasine.

Postala sam tetka.

Javlja Baba Rada,zena rodjenog brata moje bake.

Niska debeljuskasta zena rumenih obraza,sa obaveznom pundjom,puna zivota.

Kosa joj je do kolena,koliko sam uspela da vidim kad je jednom raspustila pundju.

I ima najtoplije smedje oci koje sam videla.

Po profesiji uciteljica,u maloj seoskoj skoli predavala je mom tati i svim mojim stricevima.

I ne krije da je bila stroga,a oni da su bili poslusni djaci.

I danas nam zajedno prepricavaju dogodovstine.

Udata za profesora,isto tako prijatnog coveka,cak je kao snajka bila bliza mojoj baki nego on.

I danas uz uzdah ume da kaze "Tvoja baka me je mnogo zaduzila,zato vas volim kao da ste moji unuci."

Zajedno su provele ceo zivot,zajedno cuvale decu i unuke.

Baba Rada isto tako pravi najbolji zeljanik na svetu.Provereno.

Mislim da cemo zauvek pamtiti veliku vrucu tepsiju na stolu kad god stignemo iz Negotina.

Ali i da joj spremamo slatkise,jer bez njih,kako kaze,ne moze da prezivi.

Kad mi je umro deda bila je u stanju da non-stop bude sa mojom bakom,sa svojih 50-ak godina.

Sad ima oko sedamdeset,i muz joj je umro.

Secam se da je tad,i kad je zatekla moju baku mrtvu,rekla da nece moci da prezivi.

A evo vec deceniju zivi tako,ima velike unuke i izgleda savrseno.

Malo se teze krece,pa mi cesce idemo kod nje.

U selu me je ucila da muzem kozu,zasmejavala me.

Kad ostanem sama uvek odem kod nje,a kuca joj je odmah ispod moje.

Kad joj kazem da savrseno zamenjuje moju baku,oci joj se zacakle i promeni temu.

I kad je ozbiljna,ona se smesi.Ocima,obrazima,pokretom.

Secam se da se mnogo plasila za taj porodjaj,nesto nije bilo u redu.

Kad sam je danas pozvala "Prababo?",pocela je da place.

Pisem o njoj jer je covek kakav se retko srece.