Bez naslova,ne brojim koji je put
Grad je postao previse siv.
Onakav kakav nije dozvoljavala da postane.
Dok nije izgubila snagu i predala se sivilu.
Onda je i njen osmeh,i njeno srce poprimilo sivu boju.
Ruznu,bezivotnu,morbidnu,sivu.
Prijatelji su odjednom nestali i od porodice se otudjila.
Vise nije imala kome da se obrati;prijateljstva koja je sklapala bila su povrsna i neiskrena.
Cak je i jedina osoba koja je obecala da nikad nece dici ruke od nje to ucinila.
Razocarala je sve.
U njenom zivotu ni ljubavi,ni prijateljtsva,ni srece.
Hladan osmeh koga se trudila da ozivi terao je ljude od nje.
A ona je vapila za toplim zagrljajima,i jedino su joj oni bili vazni.
"Ljubavi,samo da te vidim",ponavljala je,"pa makar mi to bilo poslednje..."
Nebo joj nije ispunilo tu zelju.
Gledala je druge koji su imali zivotni smisao i divila im se.
Vise nije imala snage za protiv sveta.
Pocela je da pada i dozvolila je sebi da stigne do dna.
Izgradila je zid oko sebe i niko nije mogao da ga predje.
Izgubila je osecaj.