Sreća je u malim stvarima

Odes uz neko traljavo objasnjenje i molis me da te ne zaboravim.

S' vremena na vreme mi u poruci napises "moja malena"

Nema te,pa se pojavis...

Nemas pojma koliko bi trebalo da te mrzim,a volim te duplo!

Slucajnosti li-i posle godinu dana post sa istim naslovom... 

Citam phedrenodelaunay-in post i uranjam u svaku recenicu...

I dobijam cudno neko nadahnuce.Novo.

Znate(da,naravno da znate..),ja mrzim jesen.Tako nekako uvek pred jesen ja postanem kao i sad,sva kenjkava i nikakva.Sve mi je dosadno,a nemam snage da se pokrenem.

Ne,ne mrzim jesen kao jesen.

Mrzim kise,mokre noge,pokvarenu frizuru i teske kisobrane.

Sve one stvari koje jesen cine odvratnom.

I mrzim sto za dva dana polazim u srednju,gde treba da menjam zivot iz korena.

Da pocinjem iz pocetka.

A nemate pojma koliko ja volim uobicajenost i jednolikost.

Mrzim to sto cu ponovo morati da se vrtim u krug i da sklapam prijateljstva.

Polovinu starih prijatelja sam izgubila,i to bas onih za koje sam mislila da ce trajati zauvek.

Valjda to u zivotu uvek tako ispadne.

I dok pokusavam da definisem svoje stanje(ne,nisam depresivna i nisam(vise) nervozna),resih da vam otkrijem tajnu...

Od nedavno verujem(a ne znam ni sama kako mi je to palo na pamet),da ce mi se upravo nesto najlepse desiti na jesen.

Valjda da bi mi ista brze i sto bezbolnije prosla.

Pa da naidje zima,moje doba za sanjanje.

E,zimi cu pisati neverovatne price.

Zimi cu se preispitivati i proveravati svoje zelje-nije li se neka od njih slucajno ispunila.

Vidite,kako brzo leti vreme...Evo danas vec jedanaesti mesec boravka na ovom mestu.

Znam,nije sve ni priblizno onoj atmosferi od ranije,ali mi je prosto priraslo srcu.

Postoji nekolicina ljudi koje cu pamtiti dugo posto odem odavde i pronadjem neke nove luke.

Ili ne pronadjem...

Pa,prezivecu i ovu jesen...

I nastaviti da verujem da ce mi mozda bas ova doneti osmeh na lice...

A zima...

Zimu vec odsanjah-unapred...

>Gledajte na buducnost sa vedrije strane<

Da li ste nekada pozeleli da nesto niste uradili,da ste rekli nesto drugo ili se ponasali drugacije?

Mozda ste zazalili i nocu lezali budni brinuci se zbog postupaka iz proslosti,ali proslost se ne moze izmeniti.

Umesto sto na ovaj nacin iscrpljujete sebe,iskoristite svu svoju energiju kako biste gledali u pozitivnu buducnost.

Zapamtite da ste u to vreme postpili najbolje sto ste mogli.

Prestanite da krivite sebe,oslobodite se proslosti i tek cete onda stvoriti svetliju i srecniju buducnost.

>Prestanite da brojite ovce<

Da li se ujutru nerado izvlacite iz kreveta?

Da li su vam potrebni kofein i ugljeni hidrati kako bi vas stimulisali tokom dana?

Ako je tako,onda mozda patite od hronicnog gubitka sna.

Drzite se uobicajenog vremena za spavanje kako bi stabilizovali i telesni casovnik.

• pre nego sto odete u krevet okupajte se u toploj kupki.
• nekoliko sati pre spavanja izbegavajte kafu,caj,kolu.
• popijte solju biljnog caja sa umirujucim dejstvom(valerijanu ili kamilicu)
• provetrite spavacu sobu.

>Oprostite sebi<

Kada nam je slabo samopouzdanje,sami sebi postajemo najveci neprijatelji;ako kritikujemo sebe sto nismo bili dovoljno dobri/pametni/mrsavi... ili ako nismo uradili nesto sto je vredno utrosenog vremena.

Ova opadajuca negativna spirala ce nas naterati da se osecamo sve gore i gore.

Prekinite ovaj zacarani krug tako sto cete reci "oprastam sebi".

Da li ste zaista uradili nesto strasno?

Zar niste sami sebe dovoljno krivili?

Otpustite krivicu,oslobodite se kako biste postigli svoj puni potencijal.

Oprosti,ja nikad nisam bila u poziciji da odbijam.Vecito sam molila za ljubav.Zato sam jedva smogla snage da ti kazem "zao mi je,ja volim Njega."

Ali,ne dozvoli mi da pogresim.U nocima poput ove,kad mi ocajnicki treba zagrljaj,cesto pomislim na tebe.Ne dozvoli da se pokolebam i predjem preko svojih stavova,ostani samo jak lik koji ce jedva cekati da me vidi iako ce to znaciti da ce po stoti put cuti onu pricu koju i vrapci vec znaju napamet:onu o Njemu...

Ostani onaj koji ce lupetati o mojoj tezini i smejati mi se dok trcim po onoj selendri pokusavajuci da uhvatim signal da Mu se javim.

Ostani najbolji maser na svetu i neko ko ce uvek biti raspolozen da me zagrli kad mi je hladno.

Ali mi ne dozvoli da ti ovako povredjena potrcim u zagrljaj,jer to ne zelim.

Ne dozvoli,jer znam da znas da tvoje "stvarno te volim" nikada nece zameniti ono Njegovo "malena"...

I znas da na tvoje poruke tako ne "padam u nesvest",kako bi ti rekao.

Ne dozvoli,jer ne zelim da ti lomim srce kao sto je On meni slomio...

Ne tebi...

(i ostavljam ovo ovako kako je upravo izaslo iz srca,jer cu ga,ako budem ostavila za sutra,prepraviti jos milion puta...posveceno nekom koga nisam u stanju da volim iako jedini pokazuje da vredi...a ko ovo nikada nece procitati)

Hocu da mi pricas bajke dok zagrljeni setamo pored neke reke.

I da mi ne dozvolis da zivim izvan njih.

Hocu da me sa ponosom predstavis drustvu prvo kao najbolju drugaricu,a zatim kao devojku.

Hocu da pored tebe budem mala devojcica kao sto sam bila pored tate.

Da mi pricas viceve i da se decacki divis mojim rupicama dok se smejem.

Hocu da ne dozvolis sebi;a ni drugima da me povrede.

Da mi kazes kako mrzis sto ovako izgledam i da mi pruzis ruku i nadu da se borim protiv toga.

Ne da kazes kako ti ne smeta,tad osetim da ti nije stalo do mene.

Hocu da se odusevis kad me vidis u pidzami,

i da mi kazes kako ti ne smeta moja frizura,ako se meni dopada.

Hocu da se boris sa mnom protiv svega.

Hocu da ti se svidjam i kad se nikom drugom ne budem svidjala-naprasna,teska i naporna.

Da trazis od mene pomoc.

Da me povedes u kupovinu.

Da me zoves i pricas mi kako ti je prosao dan,makar mi dosadjivao.

A ne da mi gradis kule i gradove.

Hocu da budem tvoja princeza,da ostali ne budu bitni.

Hocu da izgledas kako god da izgledas-uvek ces biti prelep.

Hocu da ti na sve ovo uzvratim istom merom,cak i duplo.

Ali prvo

Hocu da te upoznam.

-inspirisano andrijaninom pricom o savrsenom muskarcu- 

...jer sam danima "lupala" glavu kako da joj zahvalim za sve sto je cinila za mene,i jos uvek cini.

Sto se uvek postavi kao starija sestra.

I dalje razmisljam,ali pravog nacina ne nalazim.

Pozvala bih "Sve za ljubav",ili bih iskocila iz aviona,ili nekako negde napisala njeno ime.

Da zna da znaci.

Da zivim u Zajecaru do sad bi se sigurno znale uzivo,pa bih u ponoc upala kod nje sa tortom.

Zaljubljena u njen osmeh dok mi pomaze da prebrodim razne velike i male probleme,osecam se kao da joj nikada necu vratiti za sve savete i noci koje je provodila pricajuci sa mnom.

Ona je magicna.

Uspe da me zasmeje i kad to niko uzivo ne moze.

Uspe da me rasplace jednom recju.

I da me zaseni mudroscu.

Moja najbolja drugarica,sestra koju nisam imala.

Moja "stara" teta Hyper.

Ona,kojoj zelim da nikad u zivotu ne oseti pravu bol i tugu,da je uvek prate sreca i zdravlje.

Da ostvari sve snove jer ne znam ko od nje to vise zasluzuje.

Najlepse je pozeleti nekome ono sto zelis sebi,zato,

Zelim da zna da znaci,a ovako samo moze da oseti.

Gomilu virtuelnih zagrljaja i poljubaca.

I jednu srebrnu malu suzu.

Jer ce uvek imati posebno mesto,tu na levoj strani.

A to je od mene najvise sto mogu da dam.

Lepo je znati da uvek postoji neko ko te voli i ko je tu, čak i ako te svi napuste...

Obecala sam.

A da ne bude da nisam osoba od reci...

Prvo sam se rodila...(ovo cete morati da mi verujete na rec)

Pa sam se uvukla u omiljenu crvenu haljinicu(i danas je obozavam,ovako malecnu)

Pa pronasla kanticu od koje se nisam odvajala...

Zatim dobila mladju seku(ja telom i siskama,ona glavica koja viri)

Sve vreme se druzila sa dekom(zvezda moja,btw konacno mu je bolje...)

I pocela da se ljutim...

Pa od bate dobila svoju prvu ruzu u zivotu,onu koju cu zauvek nositi u srcu.

Pozirala...

I naucila da plivam

Sad sam,kazu,iz ruznog paceta prerasla u labuda...

Pakujem ovaj mali album u srce i uvijenog u osmehe poklanjam vama.

S' ljubavlju.

Pojam.

Kazu da je covek proklet jer nije zahvalan na onome sto ima.

Primera radi,ima ravnu kosu a zeli kovrdzavu.

Ima veliko lice a zeli malo.

I obratno.

Ja trenutno hocu zimu.

Hocu ovakav pogled s prozora

I inspiraciju koja buja u meni dok idem ulicom koja vodi do kraja sveta.

Kad se uvece vracam iz skole,

a oko mene magija.

Tisina i belilo,

odmor za oci i dusu.

I topla bakina pec,

i grudvanje u skoli.

Uspomene,nista vise.

Leto obozavam,ali je zima moje godisnje doba.

Ne zamerite ako i zimi budem kukala.

Kazu da je covek proklet.

>Stvorite cudesnu stvarnost<

Sami smo tvorci spostvene realnosti i kvalitet zivota koji stvaramo zavisi od slike koju iammo o sebi.

Kako vidite sebe?

Kako to utice na vas zivot?

Samokriticne misli stvaraju slabo postovanje.

Napravite novu i poboljsanu stvarnost tako sto cete stvoriti nepobedivu i pozitivnu sliku o sebi.

>Iskoristite trenutak<

Iistrazivanja pokazuju da ljudi koji neprekidno odugovlace mnogo vise pate od stresa nego oni koji se drze rokova.

Razmislite o zadatku ili problemu koji ste stalno odlagali.

Koliko energije potrosite misleci o tome?

Da li se osecate krivim/om?

Kako se osecate zbog tog odlaganja?

Sastavite listu svih stvari koje morate da uradite i onda iskoristite taj trenutak-odmah.Izaberite jednu stvar i uradite je.

Kako se sada osecate?

>Budite iskreni na jedan dan<

Kada bi vas pitali da li ste iskrena osoba vi biste najverovatnije rekli "da".Ali,razmislite ponovo.

Razmislite o prethodnom danu,a li ste celog dana bili sikreni?

Kada vas je prijatelj upitao kako ste,da li ste zaista bili "dobro"?

Da li ste bili ljuti,a niste to pokazali?

Budite iskreni na jedan dan.

Ako mislite da ce istina mozda nekoga previse povrediti,onda to zadrzite za sebe ali budite svesni da ne govorite istinu.

Recite je sebi i mozda cete spoznati jos neke stvari koje moraju biti izrecene.

Kazite ljudima istinu.

P.S.I besplatan savet od mene:Ako u vasem naselju ima kucica lutalica N I K A K O ne idite sami posle 00h...Sinoc sam bila napadnuta,i jos osecam posledice,ali,nije ni bitno...Ne ponovilo se nikom...(Volim ih kad su vezani i mili,ali kad vas napadne deset lutalica....)

Grad je postao previse siv.

Onakav kakav nije dozvoljavala da postane.

Dok nije izgubila snagu i predala se sivilu.

Onda je i njen osmeh,i njeno srce poprimilo sivu boju.

Ruznu,bezivotnu,morbidnu,sivu.

Prijatelji su odjednom nestali i od porodice se otudjila.

Vise nije imala kome da se obrati;prijateljstva koja je sklapala bila su povrsna i neiskrena.

Cak je i jedina osoba koja je obecala da nikad nece dici ruke od nje to ucinila.

Razocarala je sve.

U njenom zivotu ni ljubavi,ni prijateljtsva,ni srece.

Hladan osmeh koga se trudila da ozivi terao je ljude od nje.

A ona je vapila za toplim zagrljajima,i jedino su joj oni bili vazni.

"Ljubavi,samo da te vidim",ponavljala je,"pa makar mi to bilo poslednje..."

Nebo joj nije ispunilo tu zelju.

Gledala je druge koji su imali zivotni smisao i divila im se.

Vise nije imala snage za protiv sveta.

Pocela je da pada i dozvolila je sebi da stigne do dna.

Izgradila je zid oko sebe i niko nije mogao da ga predje.

Izgubila je osecaj.