Noc...
Hladnoca je obavila prostor...
Psi,umorni od zavijanja,polegali po mokroj travi.
Siri se tezak miris.
Drvece se ne pomalja,od straha reklo bi se.
Na staroj polomljenoj klupi lezi sklupcan covek.
Kao da ga ne dotice tama koja halapljivo zdere sve oko njega.
Ususkan u neko poklonjeno cebe sanja svoje snove.
U koje niko ne sme da zaviri...
A sa prozora sve to posmatra decak.
Po glavi mu se mota hiljadu misli.
Teskih.
I bas on ne moze da spava.
U daljini zaskripa kapija...
I poce neka tiha,uspavljujuca muzika.
Majusne decakove oci pocese da se sklapaju kao omamljene.
Na terasi neke kuce stajala je devojka,sa violinom.
Decak nije imao snage da protrlja oci i uveri se u istinu,samo je skliznuo u postelju...
Kazu,ta devojka zove se Noc.
A cini je hiljadu zvezda.
Tu je,da nas podseti da je jutro pametnije od veceri,i da se tama sklanja pred svetloscu...
Decak sada sanja zvezde i neka daleka prostranstva.
Mozda je u snovima zaista lepse?
I jos...Noc je tu da nas ususka i poljubi kad mama i tata spavaju.
Vetar.
I opet skripa kapije.
Covek sa klupe se okrenu na drugu stranu,i stegnu jace pohabano cebe.
Decak uroni jos cvrsce u zlatne snove...
Oprostite,otimaju me senke noci...
A i zvezde opominju!
Trba docekati Sunce!
