Sreća je u malim stvarima

Ne,pesmu Desanke Maksimovic nikako niste trebali shvatiti negativno,gospodo...

Slucajni prolaznici u mom zivotu koji mi svakim danom znacite sve vise!

Moja dusa sija kroz pukotine koje zarastaju...

I raste...

Raste...

Do neba,i jos vise!

I dise mart,vetar,sunce...

Mesavinu trava i lepotu prirode

Ljubav koja provejava iz svakog oka

Iz travke

Iz krila onog vrapca

Prolece!

Jedna rec.

Ne,leto mi nije omiljeno godisnje doba...

A nije ni jesen,zima....

....!

Lepota!

Radost!

I ovaj osecaj,u trenutku kad se vide mirna povrsina vode i par ruku...

  "Once more, you opened the door
And you're here in my heart,
and my heart will go on and on."

O,ne,naravno da nisam tuzna!Naprotiv!

"sećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće

I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni."

Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavolelo.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.

I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja,
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.

Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu

 Desanka Maksimovic