Sreća je u malim stvarima

Nervozna.

o meni.... — Autor tuzna @ 16:48

Ležim na krevetu i učim. Isti ispit, treći put, godinu dana razmaka. Položiću, nekad.

Plakala bih. Ali ovo bi bio dvanaesti dan koji bih provela plačući, pa neću. 

Niko nikada nije bio lud za mnom. Igrali su se mojim osećanjima dok sam ih ja idealizovala, uživali u pažnji koju sam nesebično davala. A onda, kad bih se probudila iz tog balona od sapunice i ostavljala ih shvativši da zaslužujem više, govorili bi-šteta, bila si najbolja od svih, i pre završetka rečenice odlazili ne osvrćući se. 

Šteta za mene, što sam dvadeset i pet godina lutala tražeći ruke koje će me spasiti. Sada bi motivacioni govornici rekli da su one ispod mojih ramena. Ali ja danas ne umem. 

Nervozna sam. Neću plakati. Samo ću ležati i učiti. Čekaću (se) da se spasim. 


Aca

posveceno — Autor tuzna @ 07:39

Pisao mi je i pisao. Želeo dobro jutro, prepričavao svoj dan, legao sa slatkim snovima. A onda mi je rekao da sam govno. Tim rečima, ničim izazvan, par dana nakon rođendanskog iznenađenja koje sam mu priredila. 

Za taj rođendan ni od roditelja nije dobio poklon. Punio je dvadeset osam i nije smeo da dozvoli sebi da nekog nazove izmetom. Sada to znam.

Oprostila sam mu jer je plakao, jer je prešao 300 kilometara da me vidi, jer sam ga poredila sa nekim prethodnim, većom ljigom čak i od njega. Ako neko ne mrdne malim prstom, pa onda neko drugi mrdne, bespovratno romantična devojka se ponada da će nešto biti drugačije. A neće.Sada znam.

Otkrila sam mu svoje slabe tačke i pričala o svojim snovima. Dok mi je u grudima tutnjila želja za uspehom i ideje koje će me tamo odvesti, govorio je:"Hajde se malo spusti na zemlju.. To o čemu pričaš je neostvarivo." Pitala sam se kako je moguće da ne vidi da su mi svi putevi otvoreni, da je moje samo da krenem, da doučim, da se pomučim, da je uspeh, kako vreme prolazi, sve opipljiviji. Moji putevi nisu bili i njegovi. Sada to znam. 

Rekao je da me voli, ali da nema potrebe da se vidimo i danas kad ćemo se već videti sutra. Volim te ali hajde neka te moj drug poveze, ja sam umoran, a i pio sam. Nije popio dovoljno ali to nije ni bilo važno. Sada to znam.. 

Pitala sam ga hoće li probati sada ono o čemu smo pričali, hoće li ispuniti planove o pentranju do zvezda kojima mi je šećerio uši mesecima. Odgovorio je :"Kad bolje razmislim, sve mi je to previše komplikovano. Nisam ja za to. Ja sam ovde, a ti dođi."

Nisam došla, ni tada ni danas.Rekla sam mu da je kraj. Otac je rekao da bi se on prvog dana okrenuo i otišao. Da me nije gradio dvadeset pet godina da bi me neko nazivao izmetom. On je rekao da sam anđeo, da sam kao beba koju želi da čuva i voli. A onda je danima plakao. I plakao. Kad je patetika prevršila svaku meru, a on sh hvatio da sam mrtva ozbiljna, okrenuo se i našao drugu.

Ne ostaj s nekim ko ti svesno gazi snove. Budi s nekim ko će prvi kroz vatru pred tebe. Ko će ti pomoći da uspeš jer je i sam uspešan. S nekim ko želi da mu budeš dostojan partner u svemu, a ne inferiorno biće koje će čuvati. Od čega da me čuva, kad me sam od sebe nije znao sačuvati.. Nisam znala tada. Sada znam.. *osmeh*


Danas..

posveceno — Autor tuzna @ 20:58

Danas se venčavaju oni

koji su se sreli u dvadesetprvoj,

zavoleli u dvadesetdrugoj

koji su se shvatili i prihvatili davno

ostao je još samo papir.

A ti i ja?

Srešćemo se po svim standardima prekasno

u dvadesetšestoj ili -sedmoj,

volećemo se do tridesete i ko zna kad će nam svanuti ovo Danas

samo naše

sa trubačima i ražnjom i najmilijima koji plaču

jer se volimo do kosti, 

i bolje bi ti bio da si savršen,

da me grliš kad plačem i podižeš kad padam,

da želiš troje dece i da stalno putujemo

bolje bi ti bilo da Danas budeš u tamnosivom odelu

i košulji sa tufnicama

da si naoružan strpljenjem za moje izlive besa

i spreman za đuskanje i cmakanje i smeškanje,

prvo meni pa svima ostalima.

 

 

Bolje bi ti bilo

da se nikada ne pokajem što sam te

ovoliko godina

čekala. 


If I should have a daughter...

Generalna — Autor tuzna @ 17:21

Ako budem imala ćerku, naučiću je svemu što znam. Govoriću joj da uvek sluša svoje srce, čak i kad je to suprotno od celog sveta. Naučiću je da se drži na distanci od ljudi koji joj ruše snove ili je ubeđuju da su neostvarivi. Vodiću je gde god poželi, kupovaću joj knjige i stavljati joj mašnice do besvesti. 

Ako budem imala ćerku, naučiću je da mora voleti sebe i apsolutno mora verovati sebi. Možda će joj životni put i biti trnovit, ali se sve magle raziđu pred svetlošću čistog srca. Naučiću je da drži do sebe, ali ne na štetu nekog drugog. Naučiću je svemu što sam od svoje majke naučila i još ponešto..

Da nikada ne poklanja svoje vreme baš svakom. Da pažljivo bira osobe koje će joj biti bliske, da život provede okružena onima koji će je poznavati, voleti, razumeti do kosti i uvek šutirati u pravom životnom smeru. U stvari, naučiću se da samu sebe usmerava, pa i sve druge, da joj niko ne bude neophodan da bude jaka. Naučiću je da uči i iz svake životne lekcije izvuče ono najbolje. Da upija informacije kao sunđer i pažljivo izabere one koje bi joj najviše značile, a koje će zanemariti.

Ako budem imala ćerku, naučiću je da ulaže u sebe, svakoga dana svog života, svakog trena i u svakom smislu, dok i ona ne dobije ćerku koju će naučiti nekim još sjajnijim stvarima... 


Crnogorac.

Generalna, Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 19:23

Danas je tačno četiri meseca od kad sam te upoznala.

U međuvremenu sam prekinula kontakt sa tobom.

Znam da mi nisi suđen.

Ali znam i da o tebi ne razgovaram ni sa kim.

Samo uhvatim sebe da, kao danas, gledam u našu jedinu sliku

I zamišljam gde bi nas to "Đe si, mala" dovelo

Da smo bili opušteni

Da nismo ujedali jedno drugo

Plašeći se da spustimo gard i pokažemo emocije

Volela bih da nisam kukavica

Koja je sebično pobegla od nekog ko joj otvara srce

bez da ga sasluša i razume

Volela bih da sam Mala devojčica iz mojih priča

Koja se ne boji intime i otvaranja nekome;

Volela bih da nisi onaj koji svakoj priča istu priču

Da si bio uporniji kad si mi rekao:"Pričaj mi o sebi, nekako smo sve spontano..Ne želim da se ovo ovako završi"

Da si me duže grlio na rastanku

Da mi nisi rekao:"Bežiš od mene, i ti"

Da me nisi te noći ponovo pitao:"Mala, đe si?" I ostao bez odgovora...

Jer je Mala pobegla, da se sakrije,

Da četiri meseca kasnije piše o tebi, da te se seća svakodnevno

zaštićena iza svojih zidina samoće..

Da se pitam šta bi bilo kad bi bilo, da sam ti te noći rekla da dođeš

Da me zagrliš, da mi kažeš da sam blesa još jednom

Da te ne pamtim po neizvesnosti koju sam za sobom ostavila...

Ś. Zlatibor, 2017 *


Mi smo fantazija

Generalna — Autor tuzna @ 10:06

 

Da mi je neko pričao da ću posećivati košarkaške utakmice i biti vatreni navijač Zvezde,

nikad mu ne bih verovala. 

Mala devojčica koja sluša Balaševića, piše priče i čita ljubavne romane,

na tribinama stiska pesnice i ustaje na himnu Republike Srbije.

Samo da ti privučem pažnju, da ti se uvučem pod kožu jer ne umem drukčije

Da ti gledam osmeh kad pobede i oštre ivice donje vilice kako se grče kad promaše koš.

Pored tebe se osećam kao da i ja imam devetnaest.

Nestašno se smešim i bojim se da ne pogrešim.

Ti si druga osoba u životu pred kojom crvenim. 

Motivišeš me za velike stvari.

Ponekad se čak osećam smešno,

Da li uz tebe savršenog ide neka savršenija od mene?

Ionako mislim da sam te srela iz nekog drugog razloga.

Da to moje saplitanje i slučajni dodir ruku

i moje drhtanje i tahikardija ne znače ništa.

Da mi te je neko poslao da bih videla kako to može da izgleda.

Da me nauči da ne pristajem ni na šta manje..

ni na šta slabije.

Od toga što u meni,

izdaleka,

izazivaš. 

 Hvala ti, M.


Kako si?

Generalna — Autor tuzna @ 11:51

Često pitanje.

I zbunjujuće.

Danas sam prvi put iskreno odgovorila na njega. 

Nekad sam super, nekad užasno. Sve je u mojoj glavi. Ako ustanem mrzeći sebe, kopajući po starim ranama, praveći nove, naravno da nisam odlično. Loše sam tada, tešim se hranom i bežim od ljudi dok se ne regenerišem. Nekad sam super. Volim život prosto jer sam živa. Idem ulicom i bukvalno kličem od sreće. Drugarici je drago, prolaznici me čudno gledaju. Boje se sreće jer je možda nekom od njih baš tih dana loš dan.

Kad ti je loš dan, kad si zarobljen u svojoj glavi, srećni prolaznici koji kliču suncu samo te iritiraju. Ne mrziš njihovu sreću nego mrziš sebe još više, jer nisi kao oni, tog jutra pronašao razlog za osmeh. Razloga je pregršt, ali ti ih ne vidiš, zarobljen si pod sivim oblakom svojih misli,a  nijedna od njih ti nije prijatelj.

A ima i onih neutralnih dana, kakav je ovaj, današnji. Malčice prosvetljujućih. Kad sedneš i pišeš. Svesna si i lepih i ružnih stvari u svom životu, ali si nekako svesna i toga da nije sve do tebe, i da ništa nije konačno. Nisam uplatila treninge-uplatiću danas. Danas počinjem da spremam ispite. Danas prihvatam sebe takvu kakva sam jer uopšte ne mora da znači da ću ovakva ostati zauvek.

Potrebno nam je, s vremena na vreme, da se osamimo. Da previjemo samoiskopane rane i odležimo dok eliksir prihvatanja ne počne da deluje. Da pogledamo u sunčano nebo i shvatimo da smo sitni pod istim. Ali je ipak baš nama data šansa da ga gledamo. I gazimo po travi obema nogama. I osećamo kako dolazi proleće, svim čulima.

Kako ste?

Ja sam dobro. 


Spoznaja.

Generalna — Autor tuzna @ 16:21

Potrebne su godine i godine da shvatiš, da konačno prihvatiš nešto što ti drugi govore, da prozreš suštinu i slično..

Kad se osvrnem za sobom, volela bih da sam mogla bolje i drugačije, ali sada znam da me je svaki od tih pogrešnih izbora doveo baš tu gde sam. Na pravo mesto, za korak bliže onome što duša želi.

Potrebne su godine da počneš da budeš ponosna na svoju ''tešku'' prirodu, na to što ne daš na sebe, na to što možeš sa svakim ali ne želiš. Počneš da biraš društvo sa kojim se osećaš spokojno, makar to društvo često bila ti sama. Počneš da pišeš u drugom, umesto u trećem licu, i znaš da si sve bliža prvom. Onom najvažnijem.

Prestaneš da plačeš za svakim, a počneš da žališ sa merom. Zrelo poželiš sreću prošlosti, umesto da mrziš i prezireš. Okreneš se sebi i konačno shvatiš čuvenu majčinu:''Kad unutra sve bude u redu, i spolja će.''

Naučiš da ti nije svako prijatelj i da je tako bolje po tebe. Zahvalna si za svaku lošu i depresivnu epizodu koje su bile preteške, ali su te vodile na pravo mesto-u centar Sebe...Da shvatiš da najzanimljivije devojke u zadimljenim noćnim kafanama nisu one koje se žene. Da se konačno ponosiš sobom što nisi jedna od njih. Da ne zameraš sebi sto propuštenih afterpartija. Da voliš sebe jer maštaš, čak i kad ne pišeš. Da kažeš Hvala za sve loše od čega te je život sačuvao. Da zagrliš porodicu koju nikada nisi obrukala.

Zastaneš. I pogledaš veliki deo života koji se završava. Počinje novi. A ti srećna jer si spremna za sve veliko što dolazi. Osvrneš li se za sobom, tu su. Lica koja te vole, strepe i spremne noge koje te čekaju ako se spotakneš. Da te svom snagom šutnu natrag. U prve borbene linije. Da bez straha kreneš u suočavanje sa čime god..Jer i kad si sama, nisi. Odrasla si i sada znaš ko si i gde si se zaputila.

I konačno, sva vrata se pred tobom otvaraju. 


Na pragu decembra

posveceno — Autor tuzna @ 19:37

Ležim ušuškana u vuneno ćebe veličine bračnog kreveta, uvijena kao palačinka, smešim se i..dišem.

Prođe nam, skoro, i 2017. Ostade još mesečak dana, uredno isplaniranih, do štampe novih kalendara, svežim mastilom ispisanih brojeva i slova, nekim redosledom napakovanih na šarenom papiru..

Kad se osvrnem za sobom, ne mogu reći da ništa nije drugačije. Koliko god drugima na pitanje:"Šta ima novo?" Odgovarala sa:"Ništa", ne mogu reći da mi je 330dana prošlo ni u čemu.

U tu dugačku 2017 stao je, najpre, jedan prvi rođendan, jedno prvo "Teto" upućeno meni, jedan mokar, balavi poljubac koji baca senku na sve ostale poljupce do kraja života, kamoli godine. Bilo je tu upoznavanja i razaznavanja.

Otkrivanja sebe i drugih. Opraštanja sebi i opraštanja od drugih.

Bilo je, tokom proleća, ozbiljnih uspeha, tokom leta prestignutih ličnih rekorda, bilo je piva, tamnog i crvenog, jesen je donela neočekivane ljude, jedno kumstvo, isprobanu meksičku kuhinju, manje putovanja po svetu a više unutar svojih grudi, kopanja ali i krpljenje starih rana, nove početke i nove navike.

Zima uskoro počinje a već najavljuje svetlo proleće, kongrese, nove hobije, nepristajanje na manje od onoga što zaslužujem.

I ništa na svetu me tako ne raduje, kao predstojeća dvehiljadeosamnaesta, jer znam da će biti presudna, odlučujuća, neizvesna a ipak svetla, kao vatromet, kao preporod, kao ljubav.

I ni na šta na svetu nisam tako ponosna kao na sebe od jutros, kad sam zagrlila majku tako jako, silno želeći da joj do srži prenesem svoju zahvalnost i ljubav i rekla joj:"Hvala ti, što se uz tvoju pomoć osećam fenomenalno u svojoj koži."

Jelku ćemo kititi svi zajedno, trenutno nas je šestoro, lepićemo silikonske pahuljice na prozore, gazićemo nepojedene komadiće plazme po podu, radovaćemo se ostvarenju svih snova, zajedničkih i pojedinačnih i ništa nas nikada neće razdvojiti. Jer, "tu će tvrđavicu malo teže srušiti...To im je izvan dometa"...


Prošlo

posveceno — Autor tuzna @ 12:21

Rekao je-možeš li ime da ponoviš, nisam ga zapamtio.

A oči?-pitala sam.

-Oči su ti zelene...

Razgovor teče besmislenim tokom dok ponavljam kako se zovem, nepoznatom dečaku koji me ruku pod ruku prati do zgrade. Temperatura je u minusu, na satu je pola četiri izjutra i beogradske ulice su puste. Nudi mi jaknu jer sam obukla kaput preko košuljice, u sred novembra..

Par minuta kasnije, nasmejana se rastajem od njega i ulazim u topao stan. Osmeh me drži još neko vreme. Lepo je to ispraćanje do kuće. Bez taksija, gradskog prevoza ili buđenja roditelja u nevreme.

Lepo je znati da je neko izdvojio par sati svog života da biste vi stigli bezbedno kući. Greje iznutra.

Sutradan se život nastavlja. Dečak smeđih očiju verovatno će naći neke druge oči. Ja odlazim na trening, pa završavam još jedan projekat.

Bežim od misli. Nisam li dovoljno interesantna? Ko će ga znati. Sebi jesam. Umem divno da volim. Da pišem. Da se uživljavam u ljubavne romane i čitam poeziju kad treba da radim nešto važnije. Umem da maštam, slušam i mazim. Umem da čekam. Ali ne predugo. Umem da dramatizujem i najbanalniju scenu. Da je učinim čarobnom. Nezaboravnom..

Vikend je, kao i svaki, proleteo. Nedelja je, podne. Grad je ponovo prazan. Mi smo na okupu i srca su ponovo topla. Ta temperatura koju porodica izaziva u našim srcima nikad se ne hladi...

Kao ni utisci koje neki ljudi ostave na nas.

Dovoljno je setiti se slučajnog dodira smrznutih ruku, zadrhtati i osmeh je tu. Vikend je već za nijansu manje tmuran..

 


1 2 3 ... 47 48 49  Sledeći»

Powered by blog.rs