Maj

Autor tuzna | 22 Maj, 2016

Maj je dosadna kisa, hladan stan i moje nove pufnaste papuce. Treca kafa i trinaesti cokoladni kolacic. Maj je da zazmurim i udisem sparinu proleca. Uskoro-procvetalo drvo lipe pod mojim prozorom. Alergija na polen.

Maj je odbrojavanje do avgusta kad cu te opet zagrliti. Planovi za leto, konstatacija da srecu stvarno ciniti sitnice.

Maj je deka u bolnici i srce koje je 300km odavde...Kraj njega.

Maj je sve ono sto nije jun.

Maj je sve ono sto zelis.

Danas je maj par pufnastih papuca i ucenje pod cebetom. Nervoza i glavobolja. Ali i neizostavna zahvalnost Bogu...

Bogatstvo je i kad imas sansu da budes nervozan. Znaci da si tu, i to je sasvim dovoljno. 

Teskobna jutra

Autor tuzna | 19 Maj, 2016

-Hocu da budes ovde.

-Gde?

-Pored mene. U stvari..Ispod mene. Da ti sedim u krilu dok pijem prvu jutarnju kafu. Bila bi sladja. Ti bi mi poljubio golo rame i ja bih zaboravila sve zivotne tuge. Prosao bi otuzan ukus zivota u ustima. Ovih dana se toliko toga desilo...Tata kaze da je to zivot. Rekla sam mu da  nisam spremna. Znas vec...Kako sa dvadeset i tri da se pomiris sa zivotom(i smrcu)? Oh, tako zelim da si ovde. Bila bi mi dovoljna ona nasa sobica. I tvoj dah. Miris kafe...i mi.

Perspektiva

Autor tuzna | 15 Maj, 2016

Ponekad vam je toliko potrebno...

Dugačko nedeljno jutro, knjiga sa jakom porukom i šolja već hladne kafe, da život posmatrate drukčije.

Ti prečesto plačeš, kaže. Šta ću, tako sam satkana, pa saosećam i sa likom u knjizi, i sa prolaznikom, čak i sa neprijateljem. Svakog se trudim da opravdam i razumem.

Želela bih da mu kažem milion reči, ali one onda ostanu da lebde u mojim mislima, i nikad ništa ne uspem da sročim. Želim da mu kažem da sam na klackalici, da verujem da mi je suđen ali da nisam spremna da život preokrenem tek tako. Da plačem, jer znam da mi druga opcija posle tri godine čekanja ne donosi ništa bolje..Ponovo se hvatam za ono-ko zna zašto je to dobro. Sudbina je sklop naših odluka, i ja sam svoju donela. Nek bude tako za sada. Što treba, desiće se. Ljutnja i nestrpljenje će proći, i jedva čekam dan kad će mi višak slobodnog vremena za ovakve misli nedostajati.

Za sad se sabrah, dovrših kafu i odlučih da se posvetim višim ciljevima. Sve drugo će doći..Ili neće. Život prosto moramo prihvatiti kao sklop nepredvidjenih okolnosti. Nikako se ne smemo truditi da ga obuzdamo. Samo ga moramo pratiti.

 

,,Teraj sebe uvek dalje.Nemoj da pristaješ na kompromise.Ponosno gazi tim svojim nogama na crno-žute pruge.A ako već rešiš da se skrasiš s nekim glupanom,pobrini se da nešto od ovog uvek ostane uz tebe.Luksuz je kada znaš da uvek imaš neku drugu mogućnost.''

-Dok nisam srela tebe,Džodžo Mojes 

Nebuloze

Autor tuzna | 31 Mar, 2016

Boli me vrat. Imam hronicnu upalu misica jer me, kad god spavam kraj njega, po celu noc budi da me zagrli i privuce jos blize sebi.

Boli me noga. Vukla sam tezak kofer praveci se jaka a kolena mi jos nisu spremna na velike izazove. Kao ni dusa.

Ona kaze da mogu. On kaze, nateracu te. A ja gledam u plafon i pitam se kako sam uspela da se kompletno iskljucim.

Znam da ljudi vole da iskljuce druge ljude kada im ne prijaju...Ali ja sam iskljucila sebe.

A ipak znam da mogu. 

 

Mozda poslednje

Autor tuzna | 20 Feb, 2016
Ljubav je pogled ka zvezdanom nebu kroz prozor moje sobe, iz kreveta u kom sam odrasla. Ljubav je duboki uzdah i priznanje sebi(ali ne i njemu) da bez njega, izgleda, ne mogu. Ljubav je briga o bliznjima koja seze do srzi nas samih-hoce li se stari oporaviti, hoce li mladi istrajati, hoce li nam proci grcevi pa da zajedno upoznajemo svet. Ljubav je otvoren prozor u februaru i zamisljanje zagrljaja poznatih ruku...Uskoro.. Ljubav je kad se svadjaju a ipak se vole..Neizmerno. Ljubav je sala na sopstveni racun i tiha eliminacija. Ljubav je pogled u ogledalo pun ponosa i srece. Sreca je u malim stvarima.

Sama..i nervozna.

Autor tuzna | 28 Jan, 2016

Posle dana meseci čitave godine razmišljanja, shvatila sam šta mi je. Znam šta ste pomislili, prođe mi život u dijagnostici sopstvenih ludila. Ali eto, danas znam. Sada znam, a sutra možda opet neću znati. Ko zna?

Ne pamtim kad sam sa uživanjem sedela na terasi i pušila ili samo slušala cvrkut ptica ili dobru muziku na slušalicama. Ne pamtim kad sam bila opuštena i srećna u svojoj koži a da ne poželim da iz nje iskočim. Niti kad sam provela vreme s osobom vrednom gubljenja vremena. To je u mom slučaju direktni zločin protiv duše. Smežurala se i plače u uglu mojih grudi a mesto koje je zauzimala sada ispunjava vazduh. Pritiska mi grudni koš i samo se čuje zujanje vazduha koji struji tuda.

Mogu li da joj obećam nešto bolje uskoro? Ne. Nemam neko interesovanje sem redovnijeg trčanja u prirodi, ali i za to mi je potrebno lepše vreme. Imam ne iz mer nu potrebu da pišem, ali tek danas se uhvatih olovke i već posle pola sata bujicu reči je zaustavila panika zbog obaveza koje zapostavljam. Proklete obaveze. Umorna sam. Prezasićena. Slaba. Uz to i daleko od svojih najdražih.

Ovo je samo jedan od onih dana... 

Bogojavljenje

Autor tuzna | 19 Jan, 2016

 Kažu da se na današnji dan otvara nebo, ispunjavaju se posebne želje i Bog nam daruje sve blagodeti...

Veličanstven u svom delovanju, kao i uvek..

Nekoliko nas u ponoć je od srca zamislilo istu želju, ostvarila se rano jutros Smile

Ima li lepšeg i većeg čuda od devojčice koja je obogatila našu porodicu i celu planetu dolaskom na ovaj svet baš danas?Smile

Ima li srećnije tetke od mene? Čisto sumnjam! 

undefined 

Suma sumarum

Autor tuzna | 12 Jan, 2016

Nekad nam u životu treba pauza..od života. :)

Gradila sam samopoštovanje na uspehu u školi, onda me je sačekao neuspeh i umalo mi se svet nije raspao. To me je nateralo da se dobro zapitam imam li ja još nekih kvaliteta i da li je izgubljena godina zapravo baš toliko tragična da dozvolim sebi da zbog nje propadnem.

Odgovori su da i ne, tim redom. Neko pametniji i s većim životnim iskustvom na ceo ovaj post će se samo slatko nasmejati. Možda će mu kroz glavu proći ona stara:''Da je meni 22..'' 

Dok se vi slatko smejete, ja sam beskrajno ponosna na sebe. Posle meseci i meseci kuknjave, stavila sam tačku i zapetu pa veliki smajli u svoja razmišljanja. Ljudi koji kukaju nikom ne prijaju. Osetila sam to na svojoj koži. Ono zbog čega žalim jeste to što ljudima koji imaju veće probleme nego ja ne umem da objasnim da pozitivne misli privlače pozitivne događaje. Pokušavala sam da im skrenem okupiranost sa bolesti ili nesreće koje su ih zadesile, ali sam se povukla, možda ne pridajem pravi značaj njihovoj situaciji a možda su ipak svi putevi tu da bismo ih samostalno prokrčili. Neko pre, a neko kasnije.

*

Dok ovo pišem, pored mene su kafa i limunada kao neizostavni preduslovi za učenje. Kafu pijem po potrebi, a limunada mi je postala neophodna. Ne znam pomaže li koncentraciji, ali bar nisam prehlađena svakih petnaest dana :)

Kao i uvek kad dugo ne pišem, misli su mi zbrkane a reči još zbrkanije. Rešila sam da obrišem naloge na svim društvenim mrežama i svo slobodno vreme(naročito od proleća) provodim u šetnji i čitanju. Čini mi se da i mojoj duši treba da se vrati onoj dečijoj meni, koja je imala sve konce u rukama :)

Zaljubljujem se iznova i iznova. On je jedan tvrdoglavi stvor i priznajem da sam u nekim lošim trenucima sanjala o tuđim očima, ali kad sam priznala sebi da me niko ne bi trpeo dve godine uz maksimalno poštovanje, strpljenje i podršku, počela sam da posmatram sve te situacije na jedan lepši. optimističan način. Dala sam mu vremena koje mu je trebalo, kao i sebi. Sad znam, možete da ne vidite ili ne čujete nekog mesecima..A da se ljubav ne smanji ni za milimetar.  

*

Kada sam počela da dišem duboko na svaku ružnu misao, da sklanjam negativne ljude iz svog života, da dajem sebi vremena samo za sebe, da umesto tužnih u poruke stavljam samo srećne smajlije i reči podrške, napravila sam veliki korak napred. I ne mogu da kažem da je sve bilo savršeno. Ali sam sasvim zadovoljna celom prethodnom godinom. Celim svojim životom, u stvari. Koji, kad bolje razmislim, zapravo tek počinje. :) 

Kad moje reči zataje..

Autor tuzna | 30 Nov, 2015

Imao sam ja svoje mračne dane koji su trajali kao godine. Sad kad se okrenem i pogledam ih, shvatam da stvarno i jesu bili godine. Od 365 dana. Mraka. U kom se nije video prst pred okom. Onog najmodrijeg mraka kojim plaše decu, u kom ima kojekakvih akrepova i neizvesnosti, samoća i utvara. Onog toliko mračnog i dugog da čak i kad bi se svetlo upalilo ti i dalje ništa ne bi video jer su ti se oči navikle na mrak. U njemu sam ja živeo.

Gajio sam tada samosažaljenje kao da mi je najrođenije čedo. Opravdanja za sopstvene neuspehe tražio u sebi, a krivce u drugima. Gubio sam vreme razmišljajući o svetskim nepravdama, nefer igračima i neukazanim prilikama. Nešto sam čekao, nekog tražio, za nečim tragao. Čekao sam priliku da se pokažem. Tražio osobe koje bi mi dale svrhu. Tragao za motivacijom koja bi mi bila pokretač.

Sada shvatam da se prilike ne čekaju već stvaraju radom. Shvatio sam da se sopstvena svrha ne nalazi u drugim ljudima već u nama samima i u odnosima koje gradimo sa drugima. Shvatio sam da jedino čovek koji je u stalnom pokretu može naći motivaciju u svemu i svakome, a da se želje ostvaruju samo onima koji žuljeve sa usedelih guzica zamene žuljevima na rukama i onima koji kad peče stisnu sebi zube, a ne mami suknju.

 

izvor: http://blogdan.rs/2015/11/30/jedini-krivac-za-sve-moje-neuspehe-sam-sebi-ja/

Neiskvaren iskustvom, poseban slucaj samoce.

Autor tuzna | 23 Okt, 2015

Ja nikada nisam bila onakva kakva sam zelela biti. Tiha, stidljiva devojka. Ona o kojoj mastas kakva je dok te posmatra ispod oka smeseci se. Moj dugacak jezik sve to izbrblja. Zapravo, mene retko ko poznaje. Znaju ono sto im serviram, pa onda kazu: Vidi je, blago njoj; ili mozda-Joj, jadna; Ponekad...Ponekad oba u istom danu. Pa sta? Onu bujicu emocija savlada samo onaj ludak koji je spreman da se u to upusti. 

Pa me onda gleda na skajpu kako jecam, iako su mi svi zivi i zdravi, iako mi sve ide uzbrdo.

Pa mu onda kazem-raspascu se, od sebe same. A on kaze-raspadni se, ponovo cu te sakupiti.

Pa nakon dva sata ja kazem-ajde, idi sada, zavrsavaj svoje obaveze, misleci: ne napustaj me sada kad mi je dusa gola i ranjiva poput novorodjenceta. A on- Jesi li sigurna?

Pa ako to nije citanje misli, i strpljenjei ljubav do granice iznemoglosti, ja ne zelim ni da znam sta je. Pa kazem sebi u zabludi si, uvek si dozvoljavala ljudima da ti mazu oci, uvek si verovala laznim osmesima i recima, ali koja je svrha zivota ako i to sebi zabranis, pored svega sto su nam zakonom zabranili?

 

Dragi citaoce, shvatam da ti vise nista nije jasno.

Mala devojcica, premorena od opreznosti i predostroznosti, nocas spusta gard. Pa kud' puklo. 

 

 

,,Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir..."

 

1 2 3 ... 54 55 56  Sledeći»