Sreća je u malim stvarima

Prošlo

posveceno — Autor tuzna @ 12:21

Rekao je-možeš li ime da ponoviš, nisam ga zapamtio.

A oči?-pitala sam.

-Oči su ti zelene...

Razgovor teče besmislenim tokom dok ponavljam kako se zovem, nepoznatom dečaku koji me ruku pod ruku prati do zgrade. Temperatura je u minusu, na satu je pola četiri izjutra i beogradske ulice su puste. Nudi mi jaknu jer sam obukla kaput preko košuljice, u sred novembra..

Par minuta kasnije, nasmejana se rastajem od njega i ulazim u topao stan. Osmeh me drži još neko vreme. Lepo je to ispraćanje do kuće. Bez taksija, gradskog prevoza ili buđenja roditelja u nevreme.

Lepo je znati da je neko izdvojio par sati svog života da biste vi stigli bezbedno kući. Greje iznutra.

Sutradan se život nastavlja. Dečak smeđih očiju verovatno će naći neke druge oči. Ja odlazim na trening, pa završavam još jedan projekat.

Bežim od misli. Nisam li dovoljno interesantna? Ko će ga znati. Sebi jesam. Umem divno da volim. Da pišem. Da se uživljavam u ljubavne romane i čitam poeziju kad treba da radim nešto važnije. Umem da maštam, slušam i mazim. Umem da čekam. Ali ne predugo. Umem da dramatizujem i najbanalniju scenu. Da je učinim čarobnom. Nezaboravnom..

Vikend je, kao i svaki, proleteo. Nedelja je, podne. Grad je ponovo prazan. Mi smo na okupu i srca su ponovo topla. Ta temperatura koju porodica izaziva u našim srcima nikad se ne hladi...

Kao ni utisci koje neki ljudi ostave na nas.

Dovoljno je setiti se slučajnog dodira smrznutih ruku, zadrhtati i osmeh je tu. Vikend je već za nijansu manje tmuran..

 


Šok

Generalna — Autor tuzna @ 12:43

"Zašto si ga ostavila? Pa prešao je 1000km da te vidi!"

-"Da, a usput i da mi kaže da me je prethodne tri godine smatrao zabavom, da mu nikad nisam bila na prvom mestu. Da iskoristi svaku moju grešku da viče na mene. Da mi kaže da ne zna o čemu da priča sa mnom kad poželim razgovor..."

"Pa šta? Svi muškarci su takvi. Danas ćeš teško naći drugog..Mnoge žene ostanu zauvek same."

-"I ti zaista misliš da je to razlog da čitavog života budem nesrećna?"

 "Pa...da...ovaj..."

 

 

Au.

Svet je stvarno otišao u Honduras. 


Ono kad ne možeš da dišeš od sreće.

Džejms Bond, 

rani jutarnji sati

i dve kamere neumorno trepere.

Premošćuju daljinu između dva srca

i neke pišljive kilometre.

Njegov obraz

koji se presijava zajedno sa scenama na filmu.

I prosto osećaj ispunjenosti,

kao-tebe sam čekala čitavog života,

kao-nikada nisam bila ovoliko srećna,

i kao-neka su svi ljubomorni,

o tom ćemo drugom prilikom,

kao-jedva čekam da mi dođeš,

vodiću te svuda, a najviše u svoj zagrljaj.

Tu, gde postoji mesto samo za moju

ludu, istripovanu glavu

gde se bubice smiruju i uzimaju godišnji odmor,

a srce lupa i treska, hoće da iskoči.

I od sreće

grudni koš se skuplja

trese kao rastegnuta opna

i vazduha nema.

Ne mogu da dišem.

Koga briga, dok imam tebe?

Disaćemo na smenu

za oboje. 


Sve što kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe.

Generalna — Autor tuzna @ 16:46

Hronično sam razočarana ljudima. Tu dozu preobimnog egoizma, bespotrebnog cinizma i zla ne mogu sebi da objasnim ni uz najbolja opravdanja.

Kao besni psi ujedaju druge da sami ne bi bili ujedeni.

Postalo mi je smešno. Sedim sa strane, zavaljena u neku ekstraudobnu ljuljašku i pravim se da slušam. Kad baš mora. Kad ne mora, nisam tu. Ni ne gledam.

Samo mi se ponekad desi da uključim mozak, kažem par reči jer me količina gluposti preplavi i natera da ispljunem loše ljude kao košticu ribe koja je zapela u grlu. Da, baš tako. U pitanju je borba za opstanak, a ja ću u ovakvom okruženju teško preživeti. 


"Bez tebe drveni konjići tužno stoje''

Naš najveći problem je što mislimo da je ono drugo suviše dobro i da se ne zaslužujemo.

Najveći problem i najveća nagrada.

Kad si ti mene istrpeo kroz sva tripovanja, izmišljotine, drndosanja, dosađivanja, na moje: ''Ajde idi, nađi bolju'' odgovorio sa:''Bolja ne postoji'', možeš da prođeš :) 

 Pitaš me zašto ćutim. A kako da ti objasnim želju da ležim  šćućurena na tvojim grudima dok Balašević odzvanja sa zvučnika? Kako da ti objasnim da daješ smisao smislu, a da ne zvučim patetično? Kako da ti dočaram zagrljaj ako su tvoje ruke 1334km daleko od mojih?

Prokletih 1334. 

Dođi, iz plave boce se pojavi, bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje. Čudo moje


"Ja sam čovjek s mnogo problema, a pretpostavljam da sam većinu sam izmislio."

o meni.... — Autor tuzna @ 23:02
  Rekoh mu jednom: "Ne daj mi da odem ljuta na spavanje... Izgubićeš me.''

I'm hard to love.

o meni.... — Autor tuzna @ 20:28

Jebi ga.

Najbolja sam na svetu dok sam iza svojih zacaranih zidova.

A onda naidje neko, dune i srusi ih kao kugla cunjeve u kuglani.

Tako ogoljene duse, ne znam sta cu pre. Zgrnem je onim sto mi prvo padne pod ruku, a onda se branim svim silama.

Tajna je u zagrljaju.

Ako i tako ratobornu uspes da me zarobis rukama, spustajuci me na svoje grudi, tvoja sam.

Ako ne uspes, zidove cu opet izgraditi, ali cu, bojim se, tesko skupiti sve komadice srca po drugi put. Ono je sada u tvojim rukama. 


You complete me.

Ne uspevam da dođem do daha.

Obrazi bole od smeškanja u okruglu kamericu satima.

Uništiće me ljubav, i neka će. Prvi put u životu zaista želim da me nešto takvo uništi.

45 dana. Counting down.

Njegov petogodišnji brat s kojim se gnjavi, meki obrazi i način na koji opisuje naš prvi poljubac:

''Čelo o čelo, nos o nos. I tu smo. A onda sam čuo da ti srce ubrzano kuca i osetio da sve teže dišeš. Tada sam shvatio da si ona prava.''

Feels right.

Feels safe and cosy.

Feels snug.

Tonight, instead of pharmaceutical chemistry, i need his arms.

More than ever. 


Volim te.

Prvi put osećam pravu punoću tih reči u svojim ustima, pravi smisao koji daju mojoj svakodnevnici, pravu dubinu koja im je prvobitno pripisana.

Ali i osećam da su prevaziđene. Izlizala sam ih govoreći to gomili pogrešnih.

Sada, kad onaj Pravi stoji preda mnom, tražim bolju reč, veću, značajniju.

I ne nalazim.

Nema veze. Znam da znaš.

Čitam ti iz pogleda.

Kao da sam najlepša iako imam taj nestašni čuperak i osmeh malo više ka desno.

Kao da smo najlepši. 

 


Ćutnja.

undefined

 Ova noć je za cigaru sa mirisom mentola i ukusom samoće.

Ova noć je da se voli na obali nekog mora, koje nije klasično more.

Na terasi obrasloj trnjem, u tvom zagrljaju.

Još uvek sa tobom ja nisam-ja.

Ova noć je za Mesec i mene, na mojoj terasi 1334km od tebe.

Predugo sam bila sama da bih te onako volela.

Predugo te volim da bih ponovo bila onako sama.

Ova noć je za prolećnu oluju i tople pljuskove, vetar koji mi mrsi kosu dok ga psujem najsočnijim psovkama, kišu koja nam kvasi crvene majice i sliva mi maskaru niz obraze, ova noć je za ćutnju.

Hoću li ti ikad dozvoliti da upoznaš ovu mene? 

Hoću. Jer je ova noć za samoću, ali je ovaj život za zauvek.

Zauvek pored tebe koji mi šalješ pisma preko četiri države i završavaš ih sa:''Jebeš 1334 kilometara, mala, dolazim ti za 50 dana! Izdrži!''

i ubeđuješ me da mogu, što je jedino i važno,

i hoćeš da čitaš, ali ti ne dam,

ne, još malo.

U tome je i problem, zlato.

Nisam navikla. 


1 2 3 ... 46 47 48  Sledeći»

Powered by blog.rs