Autobuska stanica.

Autor tuzna | 15 Apr, 2014

Dočekujem, ispraćam.

Sada sam sasvim sigurna:to je moje sudbonosno mesto. Nije park ispod Ajfelovog tornja, nije Terazijska česma ili ostaci Berlinskog zida.

Autobuska stanica.

Kad strepim i pitam se da li ćeš uopšte stići baš na taj peron.

Kad čekam, zamišljam u glavi način na koji me grliš, pucketam prste od nervoze ili popravljam kosu.

Kad se nadam da ću te osvojiti osmehom koji samo ti mozes da izazoves.

Kad se nerviram jer ću se postideti, a nisam stidljiva, ćutaću a nisam ćutljiva.

Više od osam meseci mi mamiš osmeh i motivišeš da se ne predajem u beskonačnom kovitlacu zvanom-Život.

Više od osam meseci moji prsti vežbaju da se savršeno uklope s tvojima, glava da se nasloni na tvoje rame, oči da se izgube u dubini tvojih.

Kad čekam, drhtim neprimetno i žmurim, moleći Boga da mi ovakve trenutke nikada ne oduzme.

Sada sam sigurna.

Nije Frankfurt, ni Estonija, ni Beograd, ni Miroč, ni Alpi, ni Azerbejdžan, ni Sombor, ni Zlatibor, ni Prag, ni Somalija.

Autobuska stanica.

Najlepše mesto na svetu.

Najdraže mesto na svetu.

Zagrli me.

 

Miris.

Autor tuzna | 6 Apr, 2014

 

Ovo proleće miriše na putovanja.

Stojim na terasi, naginjem se kroz prozor i udišem.

Osećam užurbanost i euforiju oko pakovanja.

Najveća želja mi je da nekud krenem noseći jedan minijaturni kofer na cvetiće sa istom takvom haljinom i parom belih cipelica.

Zatim, miris automobilskog osveživača. Čujem čak i lupnjavu vrata i paljenje motora.

 A onda...Galija...

Poneki dodir ruku i razmenjena reč.

U vazduhu ljubav i pripadanje. Pod točkovima hiljade kilometara.

Udobnost, duboki udisaji. Poneka pauza za cigaretu i zagrljaj.

Pogled kroz naočare za sunce i zvuk ptica koje cvrkuću.

 Miris sreće i miris uzdaha koji se otme uz :''Konačno.''  

Iz nekih starih razloga

Autor tuzna | 5 Apr, 2014

Tužan je osećaj biti zamenjen u nečijem životu, ali noćas je jača želja da budeš srećan makar i po cenu onog našeg ''Zauvek''.

I jesi srećan. Ja nisam, ali ću biti. Jednog dana.

Bila mi je potrebna samoća, pa sam je sebi obezbedila. Jutros se stuštila kiša iz vedra neba, mrak je trajao do podneva, a onda je granulo sunce. Tipično proleće, baš onako kako ga volim.

Popila sam zeleni čaj i pojela svoj dijetalni doručak. Pokušavam da se prilagodim društvenim normama, mada znam da nije to u pitanju. Nije nikad ni bilo. Ali, why not.

 Napisao mi je:''Želim da zaspim u tvom zagrljaju. Previše je usamljenih noći. Previše kilometara.'' Zamislila sam da nema svih tih prepreka. Daljine. Obaveza. Prošlosti, moje i njegove. Da smo sami u nekom stanu na osamnaestom spratu, i da nikada više, ni on ni ja, nismo usamljeni. Gledamo nebo sa istog prozora i lepimo flastere na duše.

 Sve je nekako naopako u poslednje vreme... Pala mi je čaša puna soka i ulepilo se sve što je moglo da se ulepi. A meni je bilo mrsko da skupljam krhotine. Samo sam sela na pod pored barice sa mirisom pomorandže i počela da jecam. Plakala sam celo popodne, i čini mi se da nisam dovoljno.

Guše me kalupi, pravila, nepravda, još nepravde i mnogo nepravde. 

Pet propuštenih poziva. ''Teško mi je'', javlja se željna psiho-seanse. Ne danas.

''I meni je.'', odgovaram. Gasim telefon, kompjuter, spuštam roletne. Knjiga je još uvek tu. Znam da moram. U stvari, ne moram. Ali hoću. I mogu. Mogu, i te kako.

Puštam Galijine pesme i slova promiču pred očima.

Kako je divno ponekad...biti sam. 

Dođu dani kada shvatiš da je život samo tren.

Autor tuzna | 4 Apr, 2014

Kad ti neko drag priča kako mu otac umire od raka pluća, bori se za dah i povraća krv, shvatiš koliko je svaki tvoj udah važan. A rasipamo ih kao sitninu po bušnim džepovima...

Kad vidiš kako dete leti preko ulice bačeno udarom nečije haube, i nekoliko minuta kasnije roditelje koji drhte vozeći za kolima Hitne pomoći, shvatiš koliko je mali taj minut koliko kasniš i koliko je bespotrebno pretrčati baš tad tu prokletu ulicu dok je na semaforu crveno.

Kad polomiš vrednu stvar koja ima sentimentalni značaj, shvatiš da je samo taj značaj i imala, i da će on ostati i nakon što krhotine završe u smeću.

Kad vidiš dečiju suzu shvatiš koliko su sve druge stvari nevažne, koliko olako prihvatamo život samo zato što nam je tako i dat-bez uslova, na doživotno korišćenje...

Ima li istine u tome, ili cenu plaćamo svakodnevno, a da toga nismo ni svesni? 

Pravi džentlmen ćuti i uživa. (II)

Autor tuzna | 29 Mar, 2014

Ne znam da li se više zaljubim u tebe kad mi poželiš dobro jutro, ili kad se satima uveče dopisujemo o najrazličitijim stvarima dok nas oboje ne svlada umor. Ne znam mrzim li više 1344km koji nas razdvajaju, ili tvoju hladnokrvnost kad me obuzmu emocije. (Da, znam, to je zabranjeno... Na sreću, maštanje nije.)

 Posle jučerašnjeg susreta u glavi mi je samo pitanje-Kakav sam utisak ostavila? Kada te pitam da li sam dosadna, kažeš mi da si često imao želju da samo ležiš kraj mene i slušaš kako pričam. O čemu, pitam te.''O čemu god.''

 Ne znam kako da objasnim zajedničkim prijateljima zašto želimo da provodimo vreme odvojeno od njih, a nismo se zaljubili. Tebe sve to zabavlja, sve dok imaš društvo. Pitam se da li da ti kažem sve što želim. Bojim se da će biti kasno. Imam samo par dana, a onda ponovo odlaziš.

Kad razmislim, sve moje ljubavi se svode na ispraćanja i dočekivanja. Pitam se hoće li me neko dovoljno voleti da ostane.

Ne volim kad pričaš o bivšoj devojci, ali ti to nikada neću reći. I tvoje i moje bivše stvari su slične, samo ja više nemam potrebe da pričam o tome. Prošlost je prošlost, ljubav je prava samo onda kada je prva.

*

Otići ćemp na reku, želim da ti pokažem svoj omiljeni pogled na hidroelektranu. Sada ne znam da li je dan ili noć. Možda je neko međuvreme, kad se vraćamo pripiti iz grada taman toliko da nam iskrenost savlada jezike i pusti mašti na volju. Tada bismo mogli da vidimo i noćna svetla, i svitanje. Ne pitaj otkud mi sve te ideje. Moj najveći problem danas je što čak znam i kako ću se obući, i šta ću reći.

Hoće li me tvoja maštanja preduhitriti?

Maštaš li o meni uopšte? 

Let the sky fall.

Autor tuzna | 25 Mar, 2014

Ustala je iz peska koji joj je napunio odeću, isprljao kožu i lice, pomutio misli i skrenuo želje i maštanja, ambicije, nadanja.

Prvo puzeći, zatim koleno po koleno, vrhovi stopala, pete.

Stoji.

Sama.

Bez pomoći drugih.

Uostalom, kojih drugih? Kako to u životu biva, svi koji vrede su tu, a ipak negde daleko, ostalih nema. Na najavu prvog talasa razbežali su se u mišje rupe.

Udiše vazduh prvo bojažljivo, zatim sve dublje i dublje.

Diše.

Osmehuje se.

Uprkos prljavštini bola i neuspeha, zubi blistaju na prolećnom suncu.

Uspela je.

Uspela. 

Ako se sretnemo nekada, obavezno mi moraš pričati kakav je osećaj voleti nekog drugog.

Autor tuzna | 19 Mar, 2014

Ponekad ne mogu da učim.

Ponekad sednem, tako, i skuvam petu kafu tog dana, duplu. I razmišljam. Prekršim sva obećanja pa u kafu umočim komadić čokolade. I dok se čokolada rastapa po mojim prstima, izmišljam te

Sigurno imaš tamnu kosu, nikad me nisu privlačili svetliji. I ne možeš da je središ. Trudiš se da napraviš nešto, ali ti ipak preostaje da samo izađeš iz kuće tako čupav i prirodan.

Nisi po meri ostalih. To znači da imaš previše kriv nos ili previše sitne oči ili prevelike uši. Nešto što bode oči masi meni je preslatko. Upravo mi je palo na pamet, možda imaš previše krupne oči, a kosa ti je kovrdžava i odstupa ti od ostatka tela. Ne štima u očima običnih posmatrača koji ni ne pokušavaju da ti zavire u dušu unapred ti lupajući etiketu.

Veruješ da se prava ljubav dogodi na prvi pogled, e tu ću te ja demantovati za par godina. Možda desetak. Zavisi. Nećemo se, slepi, ni primetiti u početku. Sudbina će uporno pokušavati da nas spoji, ali ćemo ostati neutralni na njene udarce. A kada ona odustane, tvoj levi štrčeći pramen će bocnuti moje desno suzno oko i pitaću se kako sam do tad i mogla da živim bez tebe.

Nećeš mi laskati. Zašto bi? Ti već sada živiš u svom svetu. Čitaš knjige u nekom gradskom prevozu. Ne! Ne voziš se gradskim prevozom jer živiš u malom mestu koje za 15 minuta možeš da prepešačiš. Čitaš neke svetu nepoznate pisce i svaki put u tom malom mestu ipak pronađeš neku novu ulicu. Neku koju si upravo izmaštao.

Tebi nikada nije dosadno. Sa tobom nikada neće biti dosadno. Kad se umorim od svakodnevnice, zapalićeš sa mnom cigaretu i odvesti me u neku od svojih ulica. Kuvaćeš mi kafu, a ja ću tebi.

Nećemo ići u Pariz. Neće nam biti potreban. Da li te previše idealizujem? Prvi si s kojim mi Pariz nije pao na pamet u prvih 6 pasusa.  Ni Berlin, London, ovčarsko selo na zapadu Srbije, Sachsenhausen, ništa. Kad te zamislim, tu si samo ti. Zauzmeš celu sliku, blještiš. I dovoljan si. Mogla bih čak da kažem...Ispunjavaš prazninu.

 

Volim.

Autor tuzna | 17 Mar, 2014

   Volim svoje petnaestominutne pauze u kojima slušam Balaševića

žmureći i preslišavajući se

na svom mekom krevetu, koji takođe volim.

Volim kad je nekom od nas rođendan i svi se skupe na maminom svečanom ručku

a ja ih gledam preko skajpa

kusam svoju supu i želim da sam tamo 

da dodam dedi četvrtu čašu vode po redu

da se smejem čikinim forama

da popijem čašicu rakije s bakom.

   Volim kad nemam para da mu kupim poklon za rođendan

pa mu dam ono što imam

a on mi za te pare kupi nešto za Osmi mart,

jer je moja stena, moj anđeo čuvar od prvog puta kad sam ga polila kašom

kad mi je prao prvih deset dlaka na glavi

do danas kad se svađamo kao Cigani i mirimo iste sekunde

moj jedini muškarac koji me nikada neće razočarati.

   Volim kad se setim bivših ljubavi i bivših tuga

a onda me nazove komšija i kaže-ajde da gledamo komediju,

ovaj život je suviše lep da brineš o majmunima.

    Volim kad mi koleginica kupi srculence iz čista mira, od danima skupljanog džeparca,

i kad ja njoj kupim kiflu tri dana kasnije

i kad podelimo krofnu u inat dijeti, a u čast PMS-u.

   Volim kad se nadam,

kad čekam rezultate višemesečnog mučenja,

kad sam, kao danas,

zahvalna Bogu što sam živa i zdrava i...

istekla je pauza. 

Putuje mi se.

Autor tuzna | 14 Mar, 2014

Bezrazložno bih

da spakujem kofere

napunim ih cvetnim haljinicama

i svoj veliki, profi aparat(koji nemam)

i tebe za ruku(koji ne postojiš)

U ovakve krajeve

undefined 

da mirišem

osećam

ljubim te

ležim na travi i prebrojavam oblake.

Putuje mi se.

Bezrazložno,

na ovaj ili onaj

kraj sveta,

da vrištim kad mi se bubica približi

da bežim od leptira

da me čuvaš u zagrljaju

dok ispijamo četvrtu šolju čaja

da ti fotografišem loknice

dok ne gledaš.

Putuje mi se.

Da se smešim

i da dišem.

Samo

dišem. 

''Sjedi kraj mene, sjedi blize opusti se i kazi sto ti je.''

Autor tuzna | 6 Mar, 2014

Rekord oboren, 13h provedenih na fakultetu.

Dijeta prekršena, broj pojedenih rafaela nezabeležen.

Učenje odloženo za sutradan.

Sledi jedan rani shut down kišovitog pretprolećnog dana.

 Dovoljno je neprospavanih noći pred Malom devojčicom..

Velike bitke tek slede.

Valja se naspavati.

 

1 2 3 ... 45 46 47  Sledeći»