The time you enjoy wasting is not wasted time.

Autor tuzna | 24 Jan, 2015

Kiša u januaru? Ne ide...Kiša uopšte! Fuj. Da makar imam belu macu sa crnim ušima i srcastom ogrlicom oko vrata, koja prede pod mojim prstima i mazi se u mom krilu, lakše bih je podnela.

Za tri dana biće tačno još mesec dana dok mu ne odem, ali to me ne sprečava da već sada maštam o svakoj zajedničkoj sekundi. Mislim da ga konačno razumem-mnogo je lepše kada ideš...Sve deluje magično čak i u mašti. 

Ulazim u avion, oblaci promiču kraj okana a  srce mi već ubrzano lupa. Stižem, on me dočekuje na aerodromu s desetak šarenih balona u ruci i grli me dugo i jako...

Kaže da će me grliti dok sve ne prestane da boli; dok ne zaboravim tuge, nervoze i kišu...Glupu kišu... 

Jedva čeka da me ''drži u rukama''-da, baš tako izgovori, i ne zasmeta mi-mislim da mi prvi put u životu prija da me neko drži u rukama... Do sad su me samo 'držali u šaci', a to nije isto. On me drži kao kad dete drži perce ispalo iz jastuka: sve vreme mu se dlanovi znoje od straha da ga ne ispusti, znajući da može da ga pokvari ili uništi ako malo jače stisne dlanove.

Volela bih da je bliže. (Danas racionalno razmišljam o tome; Nisam ni tužna, ni usamljena. Jednostavno, zaključujem da je lakše uhvatiti se u koštac sa životom s nečijom rukom u svojoj.) Zapravo, mislim da bih volela da sam ja bliža njemu. Volela bih da osetim snagu njegovih reči preko dela. Dosadili su mi naši razgovori...Želim da upoznam naša ćutanja. Moram da odlučim, prijaju li mi ili ne. Jer... 

Reči su jeftine...Tišine ne lažu. 

Ona.

Autor tuzna | 19 Jan, 2015

Evo, izlazi, zaključava vrata. Smotana je kao i uvek. Iz ruku joj ispada kesa puna smeća koje iznosi svako jutro. Pitam se-gde sada žuri? Vraća se, otključava vrata. Idemo ispočetka. Aha, uzima indeks. Ponovo na fakultet...

Zaključava vrata užurbano, stiže do vrata zgrade a onda zastane i 5 sekundi se zamišljeno ogleda u njima. Udahne, izdahne i odleprša ka autobuskom stajalištu. Pitam se da li me ikad primeti? Nemoguće je ne uočiti me dok je krupnim crnim očima pratim dok dolazi i odlazi;opet, ona je tako izgubljena, mislim da u njenom zagonetnom svetu nema ni mrvice mesta za mene. 

Danas je oprala kosu. Ipak je čudna, ne sećam se dana kada ju je lepo ukrotila i zadovoljna krenula nekud. Uvek je čupa, mrsi i namešta ispred ovih vrata...Možda samo tako voli, ko zna.

Hm, sad sam joj istakao manu. Zapravo, volim što nije kao plastična lutka koja prolazi kroz ta vrata pola sata posle nje. Ona me ni ne pogleda, ne deluje zamišljeno već-umišljeno. Mogu da pretpostavim njene misli, ali to nije tema mog razmišljanja.

Hm, o čemu li ona razmišlja? Juče je bila tužna. Projurila je kroz vrata prstima obrisavši suzu sa trepavice, onda je stala, pogledala u prst i počela da se smeje. Pitam se kakva je to divna misao koja to tužno lice pretvori u najnežnije na svetu u samo jednoj sekundi. A možda...Možda joj je samo prošlo kroz glavu:Ju, vidi, obrisala sam maskaru. Možda je zamislila sebe sa tako razmazanom maskarom oko očiju i obraza i počela da se smeje. Možda...

Okej, otišao sam predaleko.

Zašto stalno uvlači stomak kad prođe ovaj klipan iz mog ulaza? Zar joj još uvek nije jasno da nesavršenosti ističu posebnost? On čak i nije savršen da se pred njim stidi. A nije ni poseban. Ona jeste. Ima ono stidljivo rumenilo na obrazima koje se pojavljuje baš uvek-kada je srećna, kad je tužna, kad joj je hladno ili vruće, kad se nervira. Jednom sam video kako pokušava da nanese šesnaest slojeva pudera na obraze, ali se pogledala u ogledalo i rumenilo je još uvek bilo tu. Voleo bih da mogu da joj kažem-to je, između ostalog, ono što te čini posebnom. Pusti..Sve je to nekako uređeno.

Par puta je zaboravila da spusti roletne dok sunce zalazi..Tada je pogled na njenu sobu najlepši-ono malo zrakova sunca se igra sa senkama-sve može biti kako izgleda, a i ne mora. Prvi put sam je video kako vežba. Trudila se da uradi neke čudne pokrete, a onda je tako zadihana pustila muziku i počela veselo da skače, okej, možda je skakanje bilo malo dečije i malo...čudno, ali, bilo je čarobno.

Drugi put je učila; nisam uspeo da skinem pogled sa njenih nabrčkanih obrva i olovke koju je žvakala kao najukusniju pitu dok je nervoznim pokretima nešto crtala-siguran sam da se bavi umetnošću. Već osećam kao da je poznajem.

Nekog sledećeg puta je plakala-ona tako mnogo plače, i ja svaki put imam potrebu da nateram tog nekog da plače koliko i ona. Mada, nekad se smeje i plače istovremeno...Mislim da tada ni samu sebe ne razume.

A onda pusti neku tužnu muziku. I peva, peva svaku reč. Sve zna. Pa se nasmeši, pa opet zapeva. Ono više liči na recitaciju, i nije moj fazon-nikada ne bih mogao da slušam dvadeset istih pesama svakodnevno.

Evo, sad se vraća...Hej, prilazi mi!

Pruža mi ruku. Ruke joj izgledaju tako mekano i nežno. Da li će me pomaziti, ili će podeliti sa mnom večeru kao sinoć? Nadam se da opet ima puno kostiju. Smile 

Tišina zna prepasti džina kad ispusti krik

Autor tuzna | 14 Jan, 2015

Januar je. Dvanaest stepeni i povetarac idealan za šetnju u tankoj jakni po ulicama prestonice.

U mislima gvirim u zabačene kutke, ali fizički sam ovde, ''vezana'' za knjigu ispred sebe.

Kad se vratim sećanjima u 'rikverc' shvatim kako se stvari menjaju, kako se ostvaruje sve ono što nisam želela, događaju se najneverovatnije stvari zbog kojih sam se drugima smejala nekada.

Uviđam šta je to odrastanje..Zašto je život baš takav i nikakav drugačiji.

I iskreno? Ne sviđa mi se ni malo.

*

Nema one iskre koja me pokreće, gubim nadu i radim stvari zbog kojih se kajem. Isprobavam teren-za sada nailazim na stabilan beton, ali pitanje je trenutka kad ću zgaziti u živo blato i potonuti. Odrastam, a još uvek sam nesigurna poput deteta koje uči da hoda.

*

Ne znam volim li te zato što si mi potreban(to onda nije ljubav) ili si mi potreban jer te volim.Daleko si, i iako će proći jako malo vremena do sledećeg šezdesetominutnog zagrljaja od kojeg pucaju kosti, uvek razmišljam unapred i pitam se vredimo li mi ovolikog odricanja? Hoću li se jednog dana kajati usamljena, ili ću biti bezbrižna u tvom zagrljaju i sigurna da nisam nigde pogrešila?

Možda sebi prerano postavljam ovakva pitanja. Ništa nije konačno. Srećna sam jer ti je najvažnija moja sreća. Uz mene si, grliš, ljubiš, štitš, obećavaš. Da li je sebično uvek tražiti još?

 

"Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra, u trenucima kada se sve ostalo ruši. Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista voliš društvo u kome se nađeš u trenucima praznine.''

THE day

Autor tuzna | 16 Dec, 2014

"Jesam, luda sam, gusim i bolesno sam posesivna i ljubomorna",rekla sam mu.

"Idi dodjavola ako ti se to ne svidja"

-'Boze, ne da mi se svidja nego te obozavam

!'

Volim ga.

Onako kako volis nesto sto je deo tebe. Krive noge ili glasan smeh, na primer. To nesto te obelezava, ali u pozitivnom smislu.

Volim ga jer se po njemu poznajem. Pogledam mu u oci i vidim sebe, ali ne bilo kakvu sebe-samo onu srecnu, s osmehom od neba do jezgra zemljine kugle.

 

Ostao je.

Stvarno je ostao.

"Ne volim te, mrzim te", rekla sam. 

-'Zasto ces mi onda skociti u sezdesetominutni zagrljaj sutra?'

 

Fak. Ostajem bez teksta. 

 

Christmas

Autor tuzna | 12 Dec, 2014

Znas li onaj zvuk koji u filmovima prati magiju, koji povezujemo sa svetlucanjem sljokica a zvuci kao puno zvoncica? :)

Vec mi odzvanja negde u podsvesti. 

Zelim spektakularan docek, rekla sam mu. Necu ovo, necu ono, preskupo, previse jeftino, losa lokacija, daleko. A on je samo rekao:"Bice mi dovoljno da budem sa tobom."

Bicu sa najvaznijim ljudima u svom zivotu. One koji docekuju svoj osamdesetdrugi Bozic u zivotu  posebno jako zelim da zagrlim. 

Mozda za godinu dana budem u boljoj ili losijoj poziciji na drustvenoj lestvici, mozda se fizicki ili psihicki promenim... Ali, samo neka mi Bog njih sacuva.

Moje matore, mlade, mrgude, veseljake, u problemima ili bez problema.

Ima ih tacno 11 i danas mi neizmerno nedostaju. 

Jedva cekam. 

 

Changes

Autor tuzna | 7 Dec, 2014

Volela bih da si me zavoleo ranije, kad sam imala...bila...Pa, nesto je bilo drugacije. Ja sam bila drugacija. 

Verovala sam.

 U ljubav, u ljude, u sebe. Danas mi je od toga ostala jedino vera u sebe, vise inat u stvari, ono-moram da budem bolja od drugih i bicu.

U ljubav sam verovala dok nisam shvatila...sta god da sam shvatila. Mozda to da onaj Pravi ipak nije onaj Pravi, mozda to da je ljubav prevara, recimo: ti si meni potreban protiv samoce, ja sam tebi potrebna protiv dosade, a kad nisam usamljena i kad ti nije dosadno, nema nas, ne trebamo se, necemo se.

Jedan udarac, drugi, treci, i Mala devojcica je shvatila da mora manje davati srce. Davala ga je sve manje i manje, pa sada, iako zeli, nema vise sta da dá.

Volela bih da si me zavoleo ranije, kada sam dugo cuteci setala i zelela da razumem prirodu i pricala sa pticama i volela sve na ovom svetu, svaku osobu i svaku stvar.

Volela bih da si me zavoleo ranije, dok sam se jos smejala, dok sam plakala, dok nisam postala kamen koji, ma koliko se trudio, a trudis se kao niko nikada, nocas nazalost gubis. 

Grasak.

Autor tuzna | 6 Dec, 2014

Tako smo ga zvali, jer je imao 10mm kad smo saznali da postoji. Iako je bilo prerano, vec smo poceli da se svadjamo oko toga ko ce ga vise gnjaviti i kako ce se zvati. Ja sam zelela devojcicu da je, kao prava tetka, maksimalno razmazim, a ostali decaka jer ih nema mnogo u familiji.

 Nas grasak je napunio pet nedelja, a onda se uplasio silnih tetki, baka i deka i resio da se ipak ne rodi. Sram te bilo, decace ili devojcice. Nadam se da cemo u inat tebi imati jos lepsi grasak koji ce dobiti svu paznju koju si odlucio da propustis.

....i da cu uskoro prestati da placem. 

Countdown

Autor tuzna | 26 Nov, 2014

Osim sto odbrojavamo do Nove godine, odbrojavamo jos 21 dan do njegovog dolaska :) 

Zao mi je sto ti nekad ne pokazujem sve sto osecam, bebane. Danas mi je, na primer, bio los dan. Jako los.. Nisam dugo plakala, a onda mi se srce preplavilo osecanjima-sreca zbog tvog ranijeg dolaska, strah od skorih ispita, tuga zbog glupe daljine.

Cesto mi se desi da bas osecam da bih sa tobom mogla da probam onaj stari marketinski trik koji zovu "Zauvek". :)

Volim te.

Autor tuzna | 18 Nov, 2014

Eto tako, cisto radi reda, bas danas imam potrebu to da ti kazem.

Da, da, bas tebe. ;) 

Welcome back.

Autor tuzna | 8 Nov, 2014

Antonije, nedostajao mi je ovaj grad. Znam, greska je sto sam nesto cekala i sto sam se prepoznala u jednoj recenici...To vec odavno nije moja stvar.

Ipak, prijalo je podsecanje na to sta sam nekada izazivala u tudjim srcima, sta sam prezivljavala i kojim intenzitetom...Podsecanje na to koliko vredim.

A vredim mnogo.

I evo me tu, scucurena Mala devojcica na svom krevetu kao na oblaku, cmizdrim i pozdravljam se...Ponovo pruzam ruke hladnom beogradskom vazduhu, nedokucivim ljudima, nezaustavljivim satovima, i plasim se kao da je prvi put.

Nedostaje mi, iako ne bi smeo. Ne ponovo. Ne svaki put kad me neko povredi. Ne uvek miris njegove kose na mom jastuku...

Laku noc, Entoni. Put nas ceka. Hajde sa mnom...Ne ostavljaj me nocas samu.

Kad se osvrnem iza sebe i pomislim na vreme koje je proslo,  zakljucujem da, ma koliko sivi i prazni rodni gradovi bili....Iza svakog ugla osecas se kao kod kuce... U parku se setis prve ljubavi, iza ugla prve setnje, padova biciklom, zagrljaja, sreca i tuga....

I shvatis da se i gradovi mogu voleti, sivi i prazni jer su i oni nas voleli kad smo bili u slicnom stanju... 

 

1 2 3 ... 51 52 53  Sledeći»