San.

Autor tuzna | 19 Feb, 2015
Sanjala sam te danas. U stvari, sanjala sam sebe u tvojoj kozi. Nosila sam uniformu toliko ponosno, i bila tako srecna dok sam samouvereno gledala u pusku u svojoj ruci. Probudila sam se pod ogromnim utiskom i, iako ne zasluzujes ni red na mom blogu, volela bih da nocas, dok spavas u kasarni u nekom dalekom Iranu ili Iraku znas da se svim srcem nadam da si ziv, zdrav i srecan kao u mom snu...

U medjuvremenu-Mika Antic

Autor tuzna | 18 Feb, 2015

Na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci 
i umoran sa od trazenja resenja, 
koje je uvek na dohvatu nasih kratkih ruku. 
I prolazi vreme, ruke nam jacaju, 
ali ne rastu. 

A da zakoracis? 
Ne, ne smes prva, 
a ja ne mogu biti ispred tebe. 
Da krenemo skupa? 
Ko bi se toga setio? 

Ne kradi mi medjuvreme, 
ako vec ne osecas svoje. 
Postacu hladan i promenicu se, 
ali kad-tad cu eksplodirati. 
Ko ce da skuplja parcice? Ti? 
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog. 

Ne kradi mi medjuvreme. 
Ono nije nase. 
Ono je moje. 
I nije izmedju nas. 

Ono je izmedju mene i mene. 

..Or die trying.

Autor tuzna | 9 Feb, 2015

Onog trenutka kad se probudiš iz maglovitog sna koji je trajao godinu dana, zevneš, otvoriš jedno pa drugo oko i uplašiš se onoga što vidiš oko sebe, ne bude ti nimalo svejedno. Baš zato što si se tešila da je sve bio san. I jedva čekala da se probudiš u svom savršenom svetu.

Nauči da ceniš ono što ti se pruža. Reci Hvala pre svega za svaki udisaj i svako budno jutro. A onda prestani sebe da uljuljkuješ u ideju o tome da je okej biti prosečan. Nije okej.

Nađi onu ambicioznu Veliku devojčicu i preklinji je da se vrati. Da zajedno pređete planine i mora, i uspete.

Ne zato što morate.

Ne zato što vam je rečeno.

Već zato što možete

F* them all.

Autor tuzna | 9 Feb, 2015

Zato što veruješ u mene kada ni sama više ne verujem ni u šta. Zato što si neko ko vredi(a nema mnogo takvih na svetu)

Zato što me braniš od svakoga i svačeg, i mogu sada da te pozovem i kažem-nešto mi hoda po terasi, i da kažeš: slomiću ga kao šibicu. I mogu da ti kažem-1344 mi fališ, i možeš da kažeš-od aerodroma do aerodroma je samo 1054, jel ti sada lakše?

I da mi kažeš da nećeš bez mene i da mi pretiš da dođem što pre jer ćeš oženiti bolju, ali da bolja ne postoji, i da ćemo imati minimum četvoro dece i da se rasplačem

...jer me baš briga za sve to..Hoću samo da me pogledaš onako, kao da gledaš u centar svog univerzuma, da me golicaš dok ne ostanem bez daha a onda grliš satima..Onako.. 

Nostalgija.

Noć.

Tvoja olovka u ruci.

Beli pufnasti bademantil, crna kafa.

Odsjaj ispod naočara.

Bum.

Autor tuzna | 28 Jan, 2015

Prešlo mi je u naviku da se jednom mesečno(i češće) pretvorim u onu tužnu Malu devojčicu koja je živela ovde pre 8 godina..

Pojačam Bajagu do daske, i isplačem sve raspoložive suze. I onda najlepše pišem, kao i svi, jelte... Da li mi se u ovim trenucima očisti ili isprlja duša, ne znam...

Skoro su moje najdraže osobe zaključile da ću se razboleti jer sve primam k srcu...Kao noćas...

Boli me sva nepravda na svetu, apsolutno svaka loša stvar koja se desi ili će se desiti, boli me sve što je ružno i loše, sve što nekog boli, a još uvek nisam naučila da prihvatim ono što ne mogu promeniti...Boli me samoća, i to što me niko ne razume...Ni ne trudim se više da se objasnim. Oni su ljuti s pravom, on je takav kakav je, a ja ni sebe ne mogu da promenim, kamoli druge...

Kad sam rešila da se distanciram od svih loših, neozbiljnih,nepravednih i svih ljudi koji su me ikada slagali ili povredili s namerom, ostala sam sama.  To je i bilo za očekivati, zar ne?

Hoću da obučem svoj magični kaput i da izađem da volim beogradske ulice. Da kupim sebi sladoled iako sam ceo život na dijeti, iako je napolju minus, iako bi me svi čudno gledali. Da ližem sladoled i bez straha istražujem mračne i zabačene ulice. Da udišem duboko iako smrdi na mokar asfalt i prašinu.

Hajde, plavi moj safiru, hajde, čežnjo i nemiru, hajde-dodji i ostani tu... 

Hoću da konačno narežem neku dobru muziku i da odvrnem stub do kraja, skačem i pevam iz sveg glasa. Da obrišem naloge na svim društvenim mrežama, otputujem na jezero i ležim pored šporeta i čitam knjige. Hoću da imam svoju policu s knjigama koja se prostire duž celog zida.

 

Hoću da nateram sebe da budem malo više svoja, a malo manje svačija.

The time you enjoy wasting is not wasted time.

Autor tuzna | 24 Jan, 2015

Kiša u januaru? Ne ide...Kiša uopšte! Fuj. Da makar imam belu macu sa crnim ušima i srcastom ogrlicom oko vrata, koja prede pod mojim prstima i mazi se u mom krilu, lakše bih je podnela.

Za tri dana biće tačno još mesec dana dok mu ne odem, ali to me ne sprečava da već sada maštam o svakoj zajedničkoj sekundi. Mislim da ga konačno razumem-mnogo je lepše kada ideš...Sve deluje magično čak i u mašti. 

Ulazim u avion, oblaci promiču kraj okana a  srce mi već ubrzano lupa. Stižem, on me dočekuje na aerodromu s desetak šarenih balona u ruci i grli me dugo i jako...

Kaže da će me grliti dok sve ne prestane da boli; dok ne zaboravim tuge, nervoze i kišu...Glupu kišu... 

Jedva čeka da me ''drži u rukama''-da, baš tako izgovori, i ne zasmeta mi-mislim da mi prvi put u životu prija da me neko drži u rukama... Do sad su me samo 'držali u šaci', a to nije isto. On me drži kao kad dete drži perce ispalo iz jastuka: sve vreme mu se dlanovi znoje od straha da ga ne ispusti, znajući da može da ga pokvari ili uništi ako malo jače stisne dlanove.

Volela bih da je bliže. (Danas racionalno razmišljam o tome; Nisam ni tužna, ni usamljena. Jednostavno, zaključujem da je lakše uhvatiti se u koštac sa životom s nečijom rukom u svojoj.) Zapravo, mislim da bih volela da sam ja bliža njemu. Volela bih da osetim snagu njegovih reči preko dela. Dosadili su mi naši razgovori...Želim da upoznam naša ćutanja. Moram da odlučim, prijaju li mi ili ne. Jer... 

Reči su jeftine...Tišine ne lažu. 

Ona.

Autor tuzna | 19 Jan, 2015

Evo, izlazi, zaključava vrata. Smotana je kao i uvek. Iz ruku joj ispada kesa puna smeća koje iznosi svako jutro. Pitam se-gde sada žuri? Vraća se, otključava vrata. Idemo ispočetka. Aha, uzima indeks. Ponovo na fakultet...

Zaključava vrata užurbano, stiže do vrata zgrade a onda zastane i 5 sekundi se zamišljeno ogleda u njima. Udahne, izdahne i odleprša ka autobuskom stajalištu. Pitam se da li me ikad primeti? Nemoguće je ne uočiti me dok je krupnim crnim očima pratim dok dolazi i odlazi;opet, ona je tako izgubljena, mislim da u njenom zagonetnom svetu nema ni mrvice mesta za mene. 

Danas je oprala kosu. Ipak je čudna, ne sećam se dana kada ju je lepo ukrotila i zadovoljna krenula nekud. Uvek je čupa, mrsi i namešta ispred ovih vrata...Možda samo tako voli, ko zna.

Hm, sad sam joj istakao manu. Zapravo, volim što nije kao plastična lutka koja prolazi kroz ta vrata pola sata posle nje. Ona me ni ne pogleda, ne deluje zamišljeno već-umišljeno. Mogu da pretpostavim njene misli, ali to nije tema mog razmišljanja.

Hm, o čemu li ona razmišlja? Juče je bila tužna. Projurila je kroz vrata prstima obrisavši suzu sa trepavice, onda je stala, pogledala u prst i počela da se smeje. Pitam se kakva je to divna misao koja to tužno lice pretvori u najnežnije na svetu u samo jednoj sekundi. A možda...Možda joj je samo prošlo kroz glavu:Ju, vidi, obrisala sam maskaru. Možda je zamislila sebe sa tako razmazanom maskarom oko očiju i obraza i počela da se smeje. Možda...

Okej, otišao sam predaleko.

Zašto stalno uvlači stomak kad prođe ovaj klipan iz mog ulaza? Zar joj još uvek nije jasno da nesavršenosti ističu posebnost? On čak i nije savršen da se pred njim stidi. A nije ni poseban. Ona jeste. Ima ono stidljivo rumenilo na obrazima koje se pojavljuje baš uvek-kada je srećna, kad je tužna, kad joj je hladno ili vruće, kad se nervira. Jednom sam video kako pokušava da nanese šesnaest slojeva pudera na obraze, ali se pogledala u ogledalo i rumenilo je još uvek bilo tu. Voleo bih da mogu da joj kažem-to je, između ostalog, ono što te čini posebnom. Pusti..Sve je to nekako uređeno.

Par puta je zaboravila da spusti roletne dok sunce zalazi..Tada je pogled na njenu sobu najlepši-ono malo zrakova sunca se igra sa senkama-sve može biti kako izgleda, a i ne mora. Prvi put sam je video kako vežba. Trudila se da uradi neke čudne pokrete, a onda je tako zadihana pustila muziku i počela veselo da skače, okej, možda je skakanje bilo malo dečije i malo...čudno, ali, bilo je čarobno.

Drugi put je učila; nisam uspeo da skinem pogled sa njenih nabrčkanih obrva i olovke koju je žvakala kao najukusniju pitu dok je nervoznim pokretima nešto crtala-siguran sam da se bavi umetnošću. Već osećam kao da je poznajem.

Nekog sledećeg puta je plakala-ona tako mnogo plače, i ja svaki put imam potrebu da nateram tog nekog da plače koliko i ona. Mada, nekad se smeje i plače istovremeno...Mislim da tada ni samu sebe ne razume.

A onda pusti neku tužnu muziku. I peva, peva svaku reč. Sve zna. Pa se nasmeši, pa opet zapeva. Ono više liči na recitaciju, i nije moj fazon-nikada ne bih mogao da slušam dvadeset istih pesama svakodnevno.

Evo, sad se vraća...Hej, prilazi mi!

Pruža mi ruku. Ruke joj izgledaju tako mekano i nežno. Da li će me pomaziti, ili će podeliti sa mnom večeru kao sinoć? Nadam se da opet ima puno kostiju. Smile 

Tišina zna prepasti džina kad ispusti krik

Autor tuzna | 14 Jan, 2015

Januar je. Dvanaest stepeni i povetarac idealan za šetnju u tankoj jakni po ulicama prestonice.

U mislima gvirim u zabačene kutke, ali fizički sam ovde, ''vezana'' za knjigu ispred sebe.

Kad se vratim sećanjima u 'rikverc' shvatim kako se stvari menjaju, kako se ostvaruje sve ono što nisam želela, događaju se najneverovatnije stvari zbog kojih sam se drugima smejala nekada.

Uviđam šta je to odrastanje..Zašto je život baš takav i nikakav drugačiji.

I iskreno? Ne sviđa mi se ni malo.

*

Nema one iskre koja me pokreće, gubim nadu i radim stvari zbog kojih se kajem. Isprobavam teren-za sada nailazim na stabilan beton, ali pitanje je trenutka kad ću zgaziti u živo blato i potonuti. Odrastam, a još uvek sam nesigurna poput deteta koje uči da hoda.

*

Ne znam volim li te zato što si mi potreban(to onda nije ljubav) ili si mi potreban jer te volim.Daleko si, i iako će proći jako malo vremena do sledećeg šezdesetominutnog zagrljaja od kojeg pucaju kosti, uvek razmišljam unapred i pitam se vredimo li mi ovolikog odricanja? Hoću li se jednog dana kajati usamljena, ili ću biti bezbrižna u tvom zagrljaju i sigurna da nisam nigde pogrešila?

Možda sebi prerano postavljam ovakva pitanja. Ništa nije konačno. Srećna sam jer ti je najvažnija moja sreća. Uz mene si, grliš, ljubiš, štitš, obećavaš. Da li je sebično uvek tražiti još?

 

"Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra, u trenucima kada se sve ostalo ruši. Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista voliš društvo u kome se nađeš u trenucima praznine.''

THE day

Autor tuzna | 16 Dec, 2014

"Jesam, luda sam, gusim i bolesno sam posesivna i ljubomorna",rekla sam mu.

"Idi dodjavola ako ti se to ne svidja"

-'Boze, ne da mi se svidja nego te obozavam

!'

Volim ga.

Onako kako volis nesto sto je deo tebe. Krive noge ili glasan smeh, na primer. To nesto te obelezava, ali u pozitivnom smislu.

Volim ga jer se po njemu poznajem. Pogledam mu u oci i vidim sebe, ali ne bilo kakvu sebe-samo onu srecnu, s osmehom od neba do jezgra zemljine kugle.

 

Ostao je.

Stvarno je ostao.

"Ne volim te, mrzim te", rekla sam. 

-'Zasto ces mi onda skociti u sezdesetominutni zagrljaj sutra?'

 

Fak. Ostajem bez teksta. 

 

Christmas

Autor tuzna | 12 Dec, 2014

Znas li onaj zvuk koji u filmovima prati magiju, koji povezujemo sa svetlucanjem sljokica a zvuci kao puno zvoncica? :)

Vec mi odzvanja negde u podsvesti. 

Zelim spektakularan docek, rekla sam mu. Necu ovo, necu ono, preskupo, previse jeftino, losa lokacija, daleko. A on je samo rekao:"Bice mi dovoljno da budem sa tobom."

Bicu sa najvaznijim ljudima u svom zivotu. One koji docekuju svoj osamdesetdrugi Bozic u zivotu  posebno jako zelim da zagrlim. 

Mozda za godinu dana budem u boljoj ili losijoj poziciji na drustvenoj lestvici, mozda se fizicki ili psihicki promenim... Ali, samo neka mi Bog njih sacuva.

Moje matore, mlade, mrgude, veseljake, u problemima ili bez problema.

Ima ih tacno 11 i danas mi neizmerno nedostaju. 

Jedva cekam. 

 

1 2 3 ... 51 52 53  Sledeći»