Countdown

Autor tuzna | 26 Nov, 2014

Osim sto odbrojavamo do Nove godine, odbrojavamo jos 21 dan do njegovog dolaska :) 

Zao mi je sto ti nekad ne pokazujem sve sto osecam, bebane. Danas mi je, na primer, bio los dan. Jako los.. Nisam dugo plakala, a onda mi se srce preplavilo osecanjima-sreca zbog tvog ranijeg dolaska, strah od skorih ispita, tuga zbog glupe daljine.

Cesto mi se desi da bas osecam da bih sa tobom mogla da probam onaj stari marketinski trik koji zovu "Zauvek". :)

Volim te.

Autor tuzna | 18 Nov, 2014

Eto tako, cisto radi reda, bas danas imam potrebu to da ti kazem.

Da, da, bas tebe. ;) 

Welcome back.

Autor tuzna | 8 Nov, 2014

Antonije, nedostajao mi je ovaj grad. Znam, greska je sto sam nesto cekala i sto sam se prepoznala u jednoj recenici...To vec odavno nije moja stvar.

Ipak, prijalo je podsecanje na to sta sam nekada izazivala u tudjim srcima, sta sam prezivljavala i kojim intenzitetom...Podsecanje na to koliko vredim.

A vredim mnogo.

I evo me tu, scucurena Mala devojcica na svom krevetu kao na oblaku, cmizdrim i pozdravljam se...Ponovo pruzam ruke hladnom beogradskom vazduhu, nedokucivim ljudima, nezaustavljivim satovima, i plasim se kao da je prvi put.

Nedostaje mi, iako ne bi smeo. Ne ponovo. Ne svaki put kad me neko povredi. Ne uvek miris njegove kose na mom jastuku...

Laku noc, Entoni. Put nas ceka. Hajde sa mnom...Ne ostavljaj me nocas samu.

Kad se osvrnem iza sebe i pomislim na vreme koje je proslo,  zakljucujem da, ma koliko sivi i prazni rodni gradovi bili....Iza svakog ugla osecas se kao kod kuce... U parku se setis prve ljubavi, iza ugla prve setnje, padova biciklom, zagrljaja, sreca i tuga....

I shvatis da se i gradovi mogu voleti, sivi i prazni jer su i oni nas voleli kad smo bili u slicnom stanju... 

 

"Laku noć, samoćo, idem, a ti nisi pozvana.''

Autor tuzna | 2 Nov, 2014

Žurba, obaveze, jaka kafa, pogrešna kafa,

pogrešne osobe, nova cedevita, namerni gresi,

užasno nedostajanje, hladne večeri.... 

Svakodnevnica.

Sedim, čitam. Povremeno uzimam telefon, pošaljem mu dozu ljubavi i od njega uzmem snagu za dalje. Hladna je noć, jedna od onih u kojima ne volim to što radim, jedna od onih koje ne miluju, nego šamaraju već crvene obraze. Ako podignem roletne, videću da komšija sa drugog sprata opet gleda utakmicu, a čuvar ponovo hrče na radnom mestu. Nadam se da sanja toplinu.

Ovih dana ne dozvoljavam sebi da razmišljam o životu, jer znam kuda bi me to odvelo; previše propuštenih šansi, dobrote podeljene unaokolo, iskrenih obećanja neiskrenim ljudima. Usred ovog pisanja naglas izgovorih ono što mi je mesecima u glavi:''Svi lažu.'' 

Laž je da ste nekome neophodni, laž je da će išta trajati zauvek, laž je da će neko obavezno hteti da vas vidi. Nažalost, svet(ili samo komad Brdovitog Balkana na kojem obitavam) je otišao u Honduras. Ispitivali smo ljudsku izdržljivost koliko god smo mogli, dok nismo došli do srži, a srž nije slatka i šarena-crna je, i smrdi na trulež. Epilog se zna. Na ovom čarobnom mestu nema više prostora za te banalnosti.

Kad kročim van svog utvrđenja na ulicu, jednostavno pritisnem prekidač. Navučem slušalice, isključim zvuke teških uzdisaja, mirise problema i teskobe, prizore svakojake. Navučem osmeh, onaj blaženi bezbrižni osmeh koji iza sebe krije Njega u mojoj glavi, zvuk njegovog glasa na mom jastuku, osećaj maminog zagrljaja, toplinu kada si kod kuće...U tim trenucima nisam sama, niti usamljena, nervozna, ništa.

Žao mi je, tugo, nemam vremena. Žurim.

Baš ovih dana gradim jedan kineski zid.

Čuvam ono što je moje, danas ili zauvek. 

Ne daj me, vise nikad nikome...

Autor tuzna | 30 Okt, 2014
"...Cijeli zivot cekam 
slomljenog srca da suze mi
obrises sve..."
 
Čarobno jutro je ono u kojem hladni jesenji vazduh magli prozore, a ja ležim ušuškana ispod dva ćebeta i slušam njegov glas...Imam snage za sve što poželim...
Zamišljam zimu u našem gradu, trčanje po bljuzgavici, kafu i kolače u našoj poslastičarnici u Beogradu, i poljupce za svaki kilometar koji nas razdvaja...
 
Mala devojčica ponovo nestrpljivo odbrojava...Još samo 49 dana!

The walk has all been cleared by now, your voice is all I hear somehow..Calling out winter...

Autor tuzna | 23 Okt, 2014

Osećaš li miris zime u vazduhu?

''Kakav je to miris?'', pitaš me.

Dugo ćutim, ne znajući da opišem.

Imaš nov tamnosivi džemper i širok crni donji deo trenerke.

Ja nosim helanke, pufnaste termo čarape i vuneni džemper.

Ležim ti u krilu, tvoji prsti se igraju sa mojom kosom. 

Na stolu vruć čaj koji isparava.

Kroz prozor vidimo prve pahulje.

Pogledaš me, nasmešiš se.

Ljubim te u obraz.

-Ovakav, odgovaram.

Zvuk lomljenja stakla.

Autor tuzna | 21 Okt, 2014

Ostala sam jaka sve dok se poziv nije završio, hladna, neprepoznatljiva.

A onda se sve u meni slomilo. Sve bivše ljubavi, propale, sve izgubljene srodne duše, i Ivan, i Milan, i Mladen, svi do jednog i njihovi glasovi u glavi, i identične situacije, i suze nimalo slične ovima koje sada kaplju po tastaturi...

Vreme je, dakle, da Karma naplati svoj dug...Za tebe, za njega, za svakog. Meni. Sada.

A onda se setih još jedne rečenice. Ista rečenica, pre tri godine...Samo On mi nije rekao tu rečenicu, jer nije imao hrabrosti...Da je imao, znam da bi rekao, i to ne rekao, nego vrištao, lupio mi šamar i rukom, ispljuvao na mene sve što sam zaslužila za vreme tokom kog sam izmišljala nove i nove i nove...i nove razloge...i još razloga...do besvesti...do iznemoglosti...dok ne bi otišao da trči i vratio se da me voli ponovo, čak i takvu, emotivno hendikepiranu, izopačenu, nezasitu ljubavi koju niko nije dobijao kao ja...ali ja sam tražila još...

Ako ikada prestanem da plačem, promeniću se...A znam da neću prestati...Ali ću se promeniti...Ako ne za tebe, onda za njega, za onog tamo ili nekog petnaestog...Uložiću ljubav u sebe, za promenu...Ako ikada uspem da zaustavim ove jebene suze...

A znaš li šta me najviše boli?

To što si ipak u pravu. 

Želim

Autor tuzna | 12 Okt, 2014

Da si tu negde, malo bliže, da imamo svoj raspali auto, Fiat Pandu iz '99 na primer,

da sednemo u auto i kažeš:''Srećo, vodim te na palačinke!''

i ja usput smišljam koje ću naručiti,

a ti zaljubljeno gledaš u moje ukrštene prste na kolenima,

i pričaš, pričaš bez prestanka, srećan i ispunjen...

Da deinstaliram Skajp i više nikad ne poželim da ga koristim,

da me od najdražih ljudi razdvaja samo par kilometara i želja da ih vidim,

da pljunem na kilometre i nasmejem se životu u lice...

Da mi je jedan takav... 

Dragi dnevniče...

Autor tuzna | 10 Okt, 2014

Jutro je prošlo osvežavajuće.

Ponovo se sklapa rubikova kocka. Sve su ovce na broju. Moj je život Švicarska. Hm...

Pa, neka od tih rečenica bi svakako mogla opisati moje trenutno stanje.

Jutro je prošlo osvežavajuće jer više ništa ne boli, ne steže, ne bocka, pritom mislim na sve izmišljene bubice koje su me mučile prethodnih dana, ali i na stvarne bolove. 

Trenutno radim na tome da dragim osobama ostvarim neke ostvarive želje koje se tiču mene, i dobro mi ide. Ima tu par dugoročnih planova, nadam se da mi ih Karma(bitch) neće opet kvariti.

 Došlo je podne, moje omiljeno doba dana, jer sad postajem vredna, kreativna, i upornija nego ujutru. Godina je tek počela, a mene već čeka hiljadu obaveza, i hvala Bogu na tome.

U potrazi sam za cimerkom dok Pirinač ne ostvari svoju ideju da živimo zajedno za godinu dana. Ako ja tada već ne budem daleko odavde...Po tom pitanju, još uvek ne znam šta želim.

Reći ću ti u čemu zaista uživam ovih dana.

U tri do četiri kafe dnevno, miholjskom letu, gledanju filmova sa njim, optimizmu kojem sam se posvetila u potpunosti.

U patofiziologiji, farmakognoziji, farmakologiji, statistici, fiziologiji i ostalim astronomskim nazivima u čiju srž jedva čekam da prodrem.

U batinoj dukserici, u iščekivanju nekih obećavajućih datuma, u zagrljajima mog malog Miša koji zvanično ima TVI godine, u sanjanju jer verujem da će mi se svi snovi ostvariti...

Dragi dnevniče, ovo je najlepša jesen u mom životu.

Pu, pu, pu. 

''Čekaš me dugo, predugo sama, na tvome satu sad je noć;ti stisneš jastuk i kreneš na put, snovi ti dođu upomoć..''

Autor tuzna | 7 Okt, 2014

Mislim na to koliko sam sa tobom srećna, i ti mi pošalješ jedan od onih romančića, koje čitam pred spavanje,ušuškana u ćebe zamišljajući da su tvoje ruke.

Ponovo, sa osmehom se uspavljujem...

I kažem ti: moja polovino, srodna dušo, živote.

Ako ovo nije ljubav,

ne zanima me šta jeste.

Komadiću mog savršenstva...

Nedostaješ mi. 

1 2 3 ... 50 51 52  Sledeći»