Ne daj me, vise nikad nikome...

Autor tuzna | 30 Okt, 2014
"...Cijeli zivot cekam 
slomljenog srca da suze mi
obrises sve..."
 
Čarobno jutro je ono u kojem hladni jesenji vazduh magli prozore, a ja ležim ušuškana ispod dva ćebeta i slušam njegov glas...Imam snage za sve što poželim...
Zamišljam zimu u našem gradu, trčanje po bljuzgavici, kafu i kolače u našoj poslastičarnici u Beogradu, i poljupce za svaki kilometar koji nas razdvaja...
 
Mala devojčica ponovo nestrpljivo odbrojava...Još samo 49 dana!

The walk has all been cleared by now, your voice is all I hear somehow..Calling out winter...

Autor tuzna | 23 Okt, 2014

Osećaš li miris zime u vazduhu?

''Kakav je to miris?'', pitaš me.

Dugo ćutim, ne znajući da opišem.

Imaš nov tamnosivi džemper i širok crni donji deo trenerke.

Ja nosim helanke, pufnaste termo čarape i vuneni džemper.

Ležim ti u krilu, tvoji prsti se igraju sa mojom kosom. 

Na stolu vruć čaj koji isparava.

Kroz prozor vidimo prve pahulje.

Pogledaš me, nasmešiš se.

Ljubim te u obraz.

-Ovakav, odgovaram.

Zvuk lomljenja stakla.

Autor tuzna | 21 Okt, 2014

Ostala sam jaka sve dok se poziv nije završio, hladna, neprepoznatljiva.

A onda se sve u meni slomilo. Sve bivše ljubavi, propale, sve izgubljene srodne duše, i Ivan, i Milan, i Mladen, svi do jednog i njihovi glasovi u glavi, i identične situacije, i suze nimalo slične ovima koje sada kaplju po tastaturi...

Vreme je, dakle, da Karma naplati svoj dug...Za tebe, za njega, za svakog. Meni. Sada.

A onda se setih još jedne rečenice. Ista rečenica, pre tri godine...Samo On mi nije rekao tu rečenicu, jer nije imao hrabrosti...Da je imao, znam da bi rekao, i to ne rekao, nego vrištao, lupio mi šamar i rukom, ispljuvao na mene sve što sam zaslužila za vreme tokom kog sam izmišljala nove i nove i nove...i nove razloge...i još razloga...do besvesti...do iznemoglosti...dok ne bi otišao da trči i vratio se da me voli ponovo, čak i takvu, emotivno hendikepiranu, izopačenu, nezasitu ljubavi koju niko nije dobijao kao ja...ali ja sam tražila još...

Ako ikada prestanem da plačem, promeniću se...A znam da neću prestati...Ali ću se promeniti...Ako ne za tebe, onda za njega, za onog tamo ili nekog petnaestog...Uložiću ljubav u sebe, za promenu...Ako ikada uspem da zaustavim ove jebene suze...

A znaš li šta me najviše boli?

To što si ipak u pravu. 

Želim

Autor tuzna | 12 Okt, 2014

Da si tu negde, malo bliže, da imamo svoj raspali auto, Fiat Pandu iz '99 na primer,

da sednemo u auto i kažeš:''Srećo, vodim te na palačinke!''

i ja usput smišljam koje ću naručiti,

a ti zaljubljeno gledaš u moje ukrštene prste na kolenima,

i pričaš, pričaš bez prestanka, srećan i ispunjen...

Da deinstaliram Skajp i više nikad ne poželim da ga koristim,

da me od najdražih ljudi razdvaja samo par kilometara i želja da ih vidim,

da pljunem na kilometre i nasmejem se životu u lice...

Da mi je jedan takav... 

Dragi dnevniče...

Autor tuzna | 10 Okt, 2014

Jutro je prošlo osvežavajuće.

Ponovo se sklapa rubikova kocka. Sve su ovce na broju. Moj je život Švicarska. Hm...

Pa, neka od tih rečenica bi svakako mogla opisati moje trenutno stanje.

Jutro je prošlo osvežavajuće jer više ništa ne boli, ne steže, ne bocka, pritom mislim na sve izmišljene bubice koje su me mučile prethodnih dana, ali i na stvarne bolove. 

Trenutno radim na tome da dragim osobama ostvarim neke ostvarive želje koje se tiču mene, i dobro mi ide. Ima tu par dugoročnih planova, nadam se da mi ih Karma(bitch) neće opet kvariti.

 Došlo je podne, moje omiljeno doba dana, jer sad postajem vredna, kreativna, i upornija nego ujutru. Godina je tek počela, a mene već čeka hiljadu obaveza, i hvala Bogu na tome.

U potrazi sam za cimerkom dok Pirinač ne ostvari svoju ideju da živimo zajedno za godinu dana. Ako ja tada već ne budem daleko odavde...Po tom pitanju, još uvek ne znam šta želim.

Reći ću ti u čemu zaista uživam ovih dana.

U tri do četiri kafe dnevno, miholjskom letu, gledanju filmova sa njim, optimizmu kojem sam se posvetila u potpunosti.

U patofiziologiji, farmakognoziji, farmakologiji, statistici, fiziologiji i ostalim astronomskim nazivima u čiju srž jedva čekam da prodrem.

U batinoj dukserici, u iščekivanju nekih obećavajućih datuma, u zagrljajima mog malog Miša koji zvanično ima TVI godine, u sanjanju jer verujem da će mi se svi snovi ostvariti...

Dragi dnevniče, ovo je najlepša jesen u mom životu.

Pu, pu, pu. 

''Čekaš me dugo, predugo sama, na tvome satu sad je noć;ti stisneš jastuk i kreneš na put, snovi ti dođu upomoć..''

Autor tuzna | 7 Okt, 2014

Mislim na to koliko sam sa tobom srećna, i ti mi pošalješ jedan od onih romančića, koje čitam pred spavanje,ušuškana u ćebe zamišljajući da su tvoje ruke.

Ponovo, sa osmehom se uspavljujem...

I kažem ti: moja polovino, srodna dušo, živote.

Ako ovo nije ljubav,

ne zanima me šta jeste.

Komadiću mog savršenstva...

Nedostaješ mi. 

“I eto me ovdje, zaključane u strahu koji mi kupa lice, kosu, misli. Gubim se u njemu. "

Autor tuzna | 30 Sep, 2014

Pokušavam shvatiti: nije to strah pred drugima. Ne zanimaju me drugi.

Nije to strah pred Bogom, jer znam da nisam grešila.

Strah je pred samom sobom. Kako ću 'sutra' sebi u oči pogledati? Već skrivam pogled pred ogledalom.

Godinu dana je kratak period, ili predug, kako se uzme...Za godinu dana možeš da promeniš svoj život iz korena, ili ga protraćiš i ostatak života potrošiš na kajanje.

Bojim se zvuka kvake tog dana. Pouzdano znam da će deo mene otići, jer On odlazi(na sreću, doći će opet, jednog dana), i to je lakše podneti jer ne zavisi od mene. Druga stvar koja visi o tankoj, pretankoj niti, zavisi od toga hoće li me ruka zaboleti od držanja te niti drhtavim prstima, hoću li uspeti da spasem majušnog pauka koji na njoj visi ili ću, usled straha od tog pauka i drugih iracionalnih strahova, trgnuti prste i tim malim pokretom slomiti čašu koja se više nikada neće stopiti u savršenstvo...

Izbori se, kažu, ali hiljadu udaraca bičem po tuđim leđima druge ne boli-poznato je... Drži se, kažu, biće, daće Bog da bude. A ja ne znam ni da li sam zaslužila još jednu želju tog divnog Boga koji mi je do sada svaku, sve do najsitnijih ispunjavao.

''Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.

Samo, još nisam otkrio nijednu... ''

Sitnice

Autor tuzna | 25 Sep, 2014

Buđenje u njegovom zagrljaju.

Neočekivani poljupci po vratu dok učim.

Plakanje na ramenu koje miriše na Bvlgari black.

Kafa u krevetu. 

Poljupci u obraze

Poljupci u čelo

Poljupci u nos

Poljupci u bradu koja bocka

Poljupci u mišićave ruke

Poljupci u sklopljene kapke. 

Podeljena voćna salata.

Vruća pileća supica.

Igranje WOTs u dvoje.

Majstorisanje po stanu.

Samo saznanje da mogu da ga zagrlim i poljubim kad god poželim...

čine život savršenim. 

Sreća je u malim stvarima.

Autor tuzna | 17 Sep, 2014

Sreća je pozadina teme bloga koja mi uvek izmami osmeh.

Sreća je čekanje.Još samo 2 dana.

Sreća je i nesreća koja nas ujedinjuje.

Sreća je odlazak kući, u kakvom god stanju zatekli i zidine, i ljude.

Sreća je spavanje u njegovom krevetu, u njegovoj majici.

Sreća je spavanje u ičijem krevetu...kad dočekaš.

Sreća je lek protiv glavobolje.

Sreća je dodatni ispitni rok.

Sreća je dupla turska pred ispit. 

Sreća je mamina musaka.

Sreća je snajka koja je kao sestra, najrođenija.

Sreća je kad imaš na čijem ramenu da se isplačeš.

Sreća je bakica koja mi prodaje domaću štrudlu s makom. 

Sreća je moja baka koja će mi je za par dana umesiti. 

Sreća je u činjenici da će ovaj moj mali kutak napuniti 7 godina trećeg oktobra, a da još uvek ne možemo jedno bez drugog. 

Sreća je Antonio, kog poklanjam trogodišnjoj sestri na neodređeno.

Sreća je odbrojavanje, borba, loša muzika uz dobre cigare.

Sreća je život,

samo ako dovoljno jako poželiš. 

Jutarnja kafa.

Autor tuzna | 8 Sep, 2014

Srk, pa duboki uzdah.

''Malena, ko još pije jutarnju kafu sat i po?''

-Ja, odgovaram.

Srknem, pa odlučujem o smislu života. Tražim onu borbenu sebe da umesto mene izgura novi dan. Ovaj slabić koji sad vlada mnome mi se nimalo ne sviđa. Fuj.

Srknem, pa shvatim da te volim još malo više, jer treba da čekam još malo-manje. :)

Srknem, pa se isplačem zbog svega što boli..

Nije to samo jutarnja kafa, dušo. Da nije te jutarnje kafe ne bi bilo ni ovog mog srca blesavog, baš ovako izvajanog, koje toliko voliš.

Da nije te jutarnje kafe, sve bi bitke bile odložene a svi ratovi izgubljeni.

Ovako...Još jedan srk, šlem na ludu glavu, pancir na zaljubljena prsa, i Mala devojčica počinje da pobeđuje. :) 

 

1 2 3 ... 49 50 51  Sledeći»