Antonio

Autor tuzna | 21 Mar, 2017

Ćao,Antonio.

Dugo nisam mislila na tebe, ali malopre si mi došao u misli, dok sam srkala šolju crnog čaja i kao tele gledala u skripte raspoređene po krevetu. Poželeh da ti kažem da ne znam gde sam. Tu sam, u svom krevetu, ista adresa petu godinu zaredom, sve je isto a sve je opet, pomalo teže.

Znaš da ne volim da kukam, volim da se uhvatim u koštac s izazovima i pobedim, ali sada sam morala jer gledam u tu gomilu papira ne znajući odakle da počnem i gde ću završiti,gledam, pa u glavi pevam, pa srčem čaj, pa obilazim društvene mreže bežeći u paralelni univerzum gde sam ja teška a knjiga me mora savladati, a meni lepo i lako.

Nije ovo ništa nesavladivo, sve su kockice na svom mestu, svi uslovi su ispunjeni. Moram samo probuditi uspavanog lava u svojim grudima, naterati ga da se oglasi što glasnije da se sve od njega poplaši.

Kako si ti,Antonio? U tvojoj realnosti mora da je sve bolje.

Je rekoh ti na čemu sam zahvalna.

Zahvalna sam što sam jutros otvorila oči, što su mi deda,baba,mama,tata,stričevi,strina,brat,snaja,bratanica živi i zdravi, što je danas bilo sunčano,što se D trudi oko mene sad kad mi je zapravo i najpotrebniji neko ko me poznaje, ko čita između redova i virtualno grli, neko ko me voli čak i kad samu sebe zaboravim voleti...

Eto, moj imaginarni dečače, u zamci sam sopstvenih misli, ti si moj crni tunel a tračak svetlosti biću sama..ovog puta....

Ćao! 

Proleće

Autor tuzna | 10 Mar, 2017

Imam divan crveni džemper, sa rolkom i kratkim rukavima. U tom džemperu se osećam baš,baš posebno. Da li zbog crvene boje ili zbog toga što mi ga je mama poklonila, ne znam. Ima nekih stvari koje vam prirastu srcu i čak i kad se nekad upropaste,u vašim očima ostaju dragocene.

Imam kratke prste, neverovatno kratke ali koji su svirali harmoniku i klavir godinama,bez muke, i koje je retko ko zagledao, upoređujući ih sa svojim i razmišljajući, krišom ili naglas, kako baš pristaju njegovim prstima.

Imam rupicu na desnom obrazu i neki pokušaj na levom i na bradi. Kad se baš jako smejem, pojavi se poneka bora-smejalica i bebi lokne oko čela izvire ispod isfenirane kose.

Volim da ćutim i maštam, mnogi (dok me ne upoznaju)kažu da sam mrgud, da ih plašim ćutanjem.

A moje ćutanje samo treba shvatiti prihvatiti, oberučke ga zagrliti i ljubiti godinama,dok te ne uvuče u sebe i ne zavoliš ga, i ne stvoriš potrebu da ćutiš sa mnom..i maštaš...

Već vidim nekog..neodređenog izgleda i visine, a čistog srca, svog od emocija satkanog za mene, prema meni, preda mnom kako se divi tom crvenom džemperu držeći moju mini-ruku u svojoj, ljubeći mi obraze i trepavice(mokre od suza-radosnica), čija se maštanja poklapaju s mojim, čiji su snovi sa mnom inspirisani. Govori mi da sam borac, a ja volim svim svojim bićem, kuvam što nikad ne bih, ljubim pred celim svetom, dajem mu snagu da izgura svaki novi dan.

Takva su mi osećanja danas. Malo sam,kao i uvek,nedorečena, ali emocijama pomeram planine i razdvajam mora. Hodam korak po korak u poznatoj ulici, udišem proleće koje samo što nije..Pa šta ako počinje kiša? U ritmu muzike poskakujem preko barica na trotoaru, i osmehujem se kuci, osmehujem se teti iz pekare u koju mesecima ne zalazim(s razlogom), osmehujem se namrštenom komšiji. Njemu izgleda nije isti dan kao meni. Mora da me psuje u glavi, a mene danas i ta činjenica zasmejava.

Lepo je kad si zaljubljen, najlepše je kad počneš da pronalaziš razloge zbog kojih se iznova zaljubljuješ u sebe.

Odustajem

Autor tuzna | 5 Mar, 2017

Odustajala sam mnogo,ovih dana...Od ljudi,stvari,želja,snova,ciljeva...

Odustala sam od Porodice..Odustala sam od njega...Od Nas...

Odustala sam od snova o doktoratu, odustala sam od snova o sebi u tudjoj zemlji. Odustala sam od ideje da danas napustim krevet.

On je,kao i svaki, rekao-Važi,čućemo se ponekad,a i ako se ne čujemo..Čuvaj se...

Ja sam,kao i svaka,rekla-Hvala ti,takođe, progutala reku suza i spustila...

Poštedeću se Ljubavi neko vreme...Da,ona vas hrani i prožima,ali mene ona guši..Sputava...Na sve zemaljske poteškoće,tu je da me dokrajči lažnom nadom, obećanjima,nedosanjanim snovima...

Danas je novi dan,nova šansa za borbu. Nije svaka izgubljena bitka jednako i izgubljeni rat...Danas biram da ne budem kukavica...Obećavam sebi dok "ispuštam dušu" na traci za trčanje, zaključujući da mi se život zaista,po nekom Nebu znanom uhodanom sledu, zaista vrti u krug.

Odustajem

Autor tuzna | 5 Mar, 2017

Odustajala sam mnogo,ovih dana...Od ljudi,stvari,želja,snova,ciljeva...

Odustala sam od Porodice..Odustala sam od njega...Od Nas...

Odustala sam od snova o doktoratu, odustala sam od snova o sebi u tudjoj zemlji. Odustala sam od ideje da danas napustim krevet.

On je,kao i svaki, rekao-Važi,čućemo se ponekad,a i ako se ne čujemo..Čuvaj se...

Ja sam,kao i svaka,rekla-Hvala ti,takođe, progutala reku suza i spustila...

Poštedeću se Ljubavi neko vreme...Da,ona vas hrani i prožima,ali mene ona guši..Sputava...Na sve zemaljske poteškoće,tu je da me dokrajči lažnom nadom, obećanjima,nedosanjanim snovima...

Danas je novi dan,nova šansa za borbu. Nije svaka izgubljena bitka jednako i izgubljeni rat...Danas biram da ne budem kukavica...Obećavam sebi dok "ispuštam dušu" na traci za trčanje, zaključujući da mi se život zaista,po nekom Nebu znanom uhodanom sledu, zaista vrti u krug.

Život je nekad siv.

Autor tuzna | 26 Feb, 2017

Cohen u nedeljno popodne. Loša, loša kombinacija..

Pola dana sam prespavala tešeći se da je to normalno posle neprospavane noći.

Možda je normalno, ali ne za mene.

Danas mi je dan za knedlu u grlu i kamen u želucu, bez razloga.Neko vreme nije bilo tog kamena i baš sam lepo navikla bez njega..Sad je opt tu. Samo danas, nadam se.

Neću više da slušam kukanje nje,koja mi se javi da mi natovari i svoj kamen, a za moj ni ne pita. Ona i ja družimo se 10 godina, od toga 3 poslednje čini konstantna kuknjava. Nije ni njoj lako..Ali nije ni meni, vala.

Neću više telepatski da ga prizivam i molim da se promeni..On i ja smo različiti. On je sam po sebi divan. Do mene je hoću li tu različitost progutati ili ću se konstantno uzbuđivati oko iste stvari.

Neću više da gubim dragoceno vreme..Sada ću odložiti sva čuda tehnike koja mi odvlače pažnju i posvetiću se svojoj budućnosti.

Danas je nedelja, 26.februar. Za dva dana mu je rođendan. Na internetu pročitah tužnu sudbinu jednog dečaka. Drugarici je umrla baka.

Danas je nedelja, ja u krevetu slušam Cohena..,,Dance me to the end of love''...

Loša, loša kombinacija...

Tračak

Autor tuzna | 21 Feb, 2017

Ne smem da pišem o tebi.

Ne smem da pričam o tebi.

Ali znaj..svako ''sviđaš mi se'' mi naježi kičmu, od prvog do poslednjeg pršljena.

Ti si moj tračak svetlosti.

 Hvala.

https://www.walldevil.com/wallpapers/a17/tree-forest-sun-ray-light.jpg

Februar

Autor tuzna | 2 Feb, 2017

Želim. Ne puštam. Fokus mi je na tebi,skroz naopako.

Ali živim..Životarim. Opet odbrojavam neke dane. Izgleda mi se u stvari nije smučilo. Izvini,bivši dečače. Nije bilo do daljine, bilo je dobtebe.

Hoćeš li doći? Šta da uradim? Zar ne shvataš da ne možemo da trajemo?

Reci mi još jednom da budem vedra.

Potkupi me poljupcima da učim.

Reci mi da sam ti kolačić sreće.

,,Laži me još malo", rekla je.

I samo pusti nek traje...Sve dok traje dobro je. Ne obećavaj ništa,ja ti ne tražim ništa, lepo je i to je sve. 

Priznajem.

Autor tuzna | 25 Jan, 2017

Evo,priznaću. Ja sam ta i ta i imam užasan strah od samoće.

Nisam od onih tipova koji,kad su nervozni,žele samoću. Naprotiv,uopšte ih ne razumem. Ja prvo nazovem bilo koga sa liste svojih voljenih ljudi,i ako mi se neko ne javi nervoza postane još gora. Čim im čujem glas,nastupa moja oaza mira i sve prestaje. Kad sam tužna/srećna/iznenađena, takođe.

Nisam od onih tipova koji uče sami. Ništa ne naučim ako provedem 24h u praznoj sobi, ali za dva sata sa nekom dragom osobom u stanju sam da pomeram planine.

Eto,priznala sam...

Zato ga ne razumem. Zauzet je. Kako to možeš biti zauzet,i čime što ne želiš da podeliš sa sebi dragim osobama? Ne razumem. 

Ni ne trudim se. Okrećem sebi dragu osobu da je telefonski izgrlim, pa da nastavim da učim.

Totalno naopako danas...Prija čoveku poneki naopak dan.

Danas

Autor tuzna | 19 Jan, 2017

 

Pre godinu dana u ponoć sam poželela neku totalno bezveznu stvar. Nešto sitno i nebitno. Par sati kasnije po licu mi se prosula voda sa noćnog stočića..tek tako,sama od sebe. Kasnije sam shvatila značenje svega.

Pre tačno godinu dana, na ovaj svet je došao smisao mog života u formi plavooke bratanice. Popodne istog dana,majka je imala tešku nesreću. Bogu hvala,danas su obe žive i zdrave i slave svoj prvi rođendan.

Ove godine, došlo je do prezasićenja stresom. Moje telo počelo je fizički da se brani od nervoze i da mi šalje znake da će se raspasti ako tako nastavim. Ono što shvatite dok brinete o zdravlju svojih najmilijih ili čekate rezultate svojih analiza,jeste da vas apsolutno nike briga za broj poena na kolokvijumu ili izgubljenu godinu studija,ili da li vam je neko prvi pisao. Ono što osetite kad zbacite sa sebe teret obaveza, željenih i nametnutih, odredite prioritete i pametan pristup stvarima, jeste zahvalnost Bogu što vas je čuvao i kad sami sebe niste.

To želim danas da objasnim sebi. Ustajem na desnu nogu,pevam,učim i uživam u tome. Pratim svoj zacrtani put...

U ponoć ne poželeh ništa. Sitne su naše želje u odnosu na to što je On za nas isplanirao...

Bog se javi, dragi ljudi. Dao nam zdravlja i spokoja. Više nam,realno, ni ne treba. 

Želje

Autor tuzna | 10 Jan, 2017

Želela sam da te sretnem. Da uđem u taj autobus, sednem na to mesto pored gomile drugih slobodnih, odgovorim na tvoje prvo pitanje,pa drugo,treće i da te posle tristotog prepoznam.

Želela sam da te sretnem. Da pričamo o hemiji, da se smejemo i delimo tajne. Da  se za najkraće moguće vreme ,,skontamo" i ubediš me da se opustim i krenem. Ruku podruku s tobom, kroz sneg,vejavicu i mraz. Ne januara,već života...

Čak i ako se ispostavi da nismo jedno za drugo, već sam ti zahvalna. Neko mi te je poslao da mi kažeš da uvek moram ščepati onaj jedan tračak svetlosti i ne odustajati. Svemir,Bog,Univerzum,ko god...

Neko mi te je poslao da me teraš da budem bolja nego što jesam, da se potrudim da treniram, da nađem smisao u učenju čak i glupih podataka. Baš tog nekog januarskog dana, kad sam rešila da ne krenem u 13h već u 16h, kad sam odlučila da odem malo dalje jer je na ulazu u autobus baš vrućina, kad sam videla tvoje plave oči i sela kraj  tebe.

Nikad nikom nisam tako otvorila dušu i osetila takav talas razumevanja...

Neko mi te je poslao.

Na meni je da te sačuvam.

1 2 3 ... 56 57 58  Sledeći»