Sreća je u malim stvarima

Zbog tebe ponovo pišem. Zbog tebe ponovo dišem.

Zbog tebe duvam prašinu sa virtualne olovke i zavrćem rukave i ponovo se sa sobom upoznajem..

Ti si  mir... Ti si ruka pružena uvek kada treba, ti si topao i iskren zagrljaj, ti si vruć doručak i pečeno pile u 1 posle ponoći. Ti si da dođeš i premoren, da budeš tu kad niko nije.

Ti si povratak nade, a to je nešto. Ti si muzika za dušu koja se iz duše preliva na DJ miksetu. Ti si nežan dodir na obrazu, ti si najlepši prizor u zoru, ti si "helou" rečeno na poseban način. Ti si u meni, sa mnom, u zelenim suncobranima.

Ti si za čuvanje suza za lepe stvari, ti si za vatromet, ti si za bele golubove, ti si za afričku muziku i svetlost...

Ti si mir.

A mir je sve.

Dok se ne uplašim i pobegnem od mira u nemir.

Nesreća je što sam tako navikla. Što su mi u miru misli preglasne. Što nas one sabotiraju.

Nesreća je što znakovi pored puta ne znaju da vrište.

Sreća je što sam te upoznala.

Moje...Najmoje. Čak i kad postaneš ko zna čije. 

Danas mogu da ti pišem.

Noćas, kada mi je srce puno i ne predaje se žalu za prošlošću. 

Nedostaješ mi. 

Tvoja praunuka i ja smo danas okitile jelku. Ona je stavila par crvenih ukrasa tamo gde sam ja želela da budu roze. Onda me je zagrlila i rekla-Tetka, spavaj sa mnom noćas. I dok ona ravnomerno diše u mom naručju, izgaram od želje da je do kraja života čuvam od svega zlog na ovom svetu, i prisećam se tebe, prisećam se bake i naših praznika.. Kitili smo jelku u svim bojama, razvlačili trakice sa kraja na kraj vaše kuće, sve nam je bilo dozvoljeno. Na kraju igre ja bih legla tebi u krilo i ti bi mi mazio kosu dok ne zaspim, obraza crvenih od srwće, čela vrućeg od toplote peći. 

Nedostajete mi. Jedva čekam da ova godina prođe. Previše boli, naročito danas, to što mi vas je oboje odnela 2019,uprkos tome što su se i lepe stvari nanizale. Nedostajete mi da kitimo jelku, da ložimo badnjak, da pijemo kuvanu rakiju. Da pletemo božićne venčiće, da rčkamo u vatru, da mesimo kifle, da kupujemo čvarke, da farbamo kosu, da se šišamo na nulu. Da jedemo oslića za Svetog Nikolu, da ogovaramo familiju, da čuvamo pse lutalice, da vakcinišemo šugave mačke. 

Nedostajete mi, iako suzu nisam pustila već par meseci, iako sam vas grlila do vašeg poslednjeg daha, iako sam vas ljubila kao da ću vas ipak nekako zadržati... Još samo jednu novu godinu, još jedan rođendan, još jedan poljubac u teme.. 

"Naša je, ljubi je deda, piškiće ona dedi na grob". Rečenica koja mi je bila tako nerealna, nezamisliva, na koju sam se ljutila.. A koja bi tebi donela olakšanje, koja je za tebe predstavljala krajnji trijumf, evo, živote, mi smo odgajili dve, pa za njima njihovih četvoro, pa i ovu najmanju-i ona će nas naslediti, ona će nas pamtiti i grob nam obići, i ostaće naši životi da se pamte, da se pominju, da generacije na nas budu ponosne. 

Voli te tvoja unuka-muka.

Nema mi veće zahvalnosti u životu, nego što sam imala tu čast da se nazivam vašom. 

Hej, ti.

 Moram da ti zapišem nekoliko redova, jer ću ih vremenom zaboraviti. Dok ti ovo pišem, na Kalemegdanu zalazi sunce. Ovo je jedan od poslednjih dana da mogu da šetam ovuda u podne. Uskoro počinjem da radim i u ovo vreme biću na nekoj klinici, nasmešena, u onom novom sivom kompletu. Sunčevi zraci se igraju sa krošnjama bojeći nebo u zlatnu, kao na nekoj umetničkoj slici. Polako se pale ulične svetiljke, sa onim romantičnim držačima od uvijenog metala. Godinama nisam primećivala ovakve detalje.. Baš je lepo ponovo primetiti svu lepotu koja nas okružuje. 

Tu, na stazici iza fontane, pored letnjikovca, pronašla sam našu klupu. Stalno imam želju da vidim sve oko sebe, i reku i šetalište i spomenik, i sada mi je to uspelo. Sa ove klupe vidi se crveno nebo(deda bi rekao da će biti vetrovito sutra), vidi se jedna lampa i dva spomenika. Krajičkom oka možeš da vidiš čak i malu, tihu fontanu. Ako je to ne čini savršenom klupom, onda ne znam šta bi... 

Počela je jesen. Tanak kaputić više nije dovoljan, a kožna jakna jeste, ako je ispod nje džemper. Ljudi su smešni-polovina je u zimskim jaknama, dok je druga polovina hrabrih još uvek u kratkim rukavima. 

Sve su se kockice posložile u sliku.. Jedna novopečena magistra, jedno prirodno okruženje, prolaznici-grupice tinendžera, dečaci na trotinetima, bebe ušuškane u kolicima. Tišina u gradu prepunom bukw. 

  Tu se, poput oaze u pustinji, izdvaja naša klupa.. Srećna sam što sam je pronašla. Preostaje mi još samo da pronađem Tebe. Dovoljno sanjivog i nežnog i upornog i tvrdoglavog da zauzmeš mesto na klupi. I još negde.. 

Jednostavno je boriti se,

Bez predaha, bez razmišljanja, 

Srljati u novi dan, 

I noviji i noviji

Ne primetiti kako je prošlo skoro 3 meseca

Ne pominjati tužne scene

Praviti se da je sve u redu, 

Jednostavno je prati, kuvati, učiti, komunicirati sa desetinama ljudi

Ispijati kafe i praviti se da je sve OK. 

Isto tako je jednostavno

Raspasti se pred kamerom

Mami koja je kilometrima daleko

Plakati kao pre dvadeset godina

Reći joj ono što se i sama sebi plašiš da kažeš

Izneti joj na poslužavnik sumnje, 

Strahove i misli, uskovitlane i razbacane, 

Pljusnuti to pred nju i gledati je kako ih slaže

Kako uvodi red u nered

I mir u moje zbunjeno, premoreno srce.

I dok se to zbiva u samo par minuta

Osećati neizmernu zahvalnost, 

Neizrecivu, bezuslovnu ljubav 

I sreću

Uma li šta jednostavnije od toga?

Ne setim te se često, potiskujem uspomenu na tebe u neke najskrivenije delove srca,

Ne dam suzama napolje, gutam i bojim se-pući ću, 

Izleteće iz mene sva bol i kajanje što ne plačem dovoljno, 

I molbe za oprost koje sam ti izgovarala onda, 

I to što mi držiš palčeve i čuvaš nas, 

(Znam da mi držiš... Najjače od svih, i tapšeš po zadnjici triput, i mirišeš na crveni parfem za specijalne prilike)

Ne umem da plačem kad treba, a ne umem više ni kad ne treba.. 

Onaj broj telefona ne okrećem, ugašen je. 

Nema tvog glasa da mi izdeklemuje cene sa pijace i da me pita šta sam to savršeno skuvala danas. 

Nema te. 

A ja to sebi još ne mogu da priznam. 

Za svaku sumnju

I svaku uvredu

Za to što sediš na stajalištu i pričaš mi kako dobre devojke nisu dobre

Zato što mi pozajmljuješ Ćosića

A usput bi se svađao sa mnom i čeprkao po mojom sitnicama

Zato što ja biram kome ću šta podeliti

Moje sitnice nisu za svačije uši

Jer kroz uši prođu i uvošte se

Moje sitnice su za dušu

Za zagrljaj u polutamnoj sobi

Za tišinu i prećutno razumevanje

Za ambicije i suze i sreću i strahove

Strahove naročito.. 

Moje sitnice nisu za 3 rakije i 2 cigarete kad ti je ćef da me propitaš

Pa da kažeš-jednom ću ti reći... 

Zato što sam dobra devojka, loše su te sitnice

To što me tera da pazim, i brinem i nadam se

I verujem i patim i kudim se

Za sve i svakog, svuda

Zato ne zaslužuješ čak ni

Marš. 

"Pred nama je jedan energetski dobro potkovan dan", kaže online horoskop dok energetski totalno nepotkovana čekam gradski autobus.

Nebo nada mnom je tmurno, a ja sam hronično neispavana. Astenija je pojava dugotrajne iscrpljenosti usled prevelike brige. 

Ovih me je dana svašta dotaklo, rekla bih da iako zanemarimo činjenicu da sam preosetljivo dete u telu odrasle žene, možemo da zaključimo da su svet i ljudi oko nas sve turobniji... 

A onda zažmurim, i udahnem duboko. Setim se kako sam pre sat vremena ležala u krevetu pored majušne trogodišnjakinje koja miriše na čokoladno mleko i ima najmekše obraze na svetu. Kako me je pogledala svojim krupnim smeđim očima i rekla:"Nemoj da kasniš, teto, ali nemoj ni da raniš."

I eto.. Jedna rečenica dostojna najvećih svetskih filozofa. Za sve u životu, teto. Nemoj ni prekasno, ni prerano. Ni da brineš, ni da se raduješ. Sve u svoje vreme. 

Iz autobusa izlazi ljubavni par. On nosi karirano odelo i naočare za sunce, a ona ima paž frizuru i sfrukiranu sivu haljinu. Potapše je skoro neprimetno po zadnjici i kaže:"Hajde da pokidamo ovaj dan." On odlazi na jednu stranu, a ona na drugu. 

I tek tako, u jednom treptaju oka, svemu se vrati smisao. U vazduhu se uskovitlaju izgubljene vera i nada. I ljubav, i proleće, i sila života.  

Ja imam 26 godina. Moja majka ima 57.

Moja majka je ove nedelje izgubila svoju majku. 4 dana nakon svog rođendana, kad joj je ona kupila veliku dansku tortu i svećice. 1 dan nakon što me je ispratila na autobus za Beograd rekavši standardno "Čuvaj se, bori se i ne daj da ti se smeju gori od tebe." . 3 nedelje pre Uskrsa kome se radovala. 2 meseca pre svog 81.rođendana.

Moja baka, kojoj je sveštenik držao petnaestominutni govor. Koja nas je svojom veličinom i nadljudskom snagom sve postidela, a ljubavlju i pažnjom zadužila.

Moja majka je izgubila svog prijatelja. Zbunjena me je, nakon što je muški izgurala sve običaje, pitala:"Šta ćemo sada?" 

Ne znam šta ćemo. Znam da ću ja zapisati ovu, i još mnogo sličnih priča. O svojoj Porodici. Svojoj tvrđavi ograđenoj olovnim zidom. Koja je od pre nekoliko dana bogatija za jednog anđela čuvara,a siromašnija za jednog vođu. Bogatija za životnu lekciju a siromašnija, i to dugoročno, za domaće mekike, štrudle i pite, i b e z u s l o v n u Ljubav..

Slava ti i hvala, velika ženo.

Znam šta ćemo. Trudićemo se da, sledeći Tvoj primer, postanemo podjednako skromni i nežni, nesebični i blagi. Pričaćemo o Tebi svojoj deci i unucima. Mesićemo štrudle smotano, a ti nam se odnekud smej. I vidimo se jednoga dana, bako moja,naša najbolja drugarice.

Dugo se spremam da napišem ovaj tekst. O Tebi i o Njima.

Imam osećaj da ga ni večeras neću napisati sve što želim, iako imam potrebu da rovarim po sopstvenim uspomenama, tražeći najsvetlucavije delove mozaika da ih smestim u priču. 

Priču o jednom odrastanju, o jednoj starosti, o uspomenama i padovima i prolaznosti života. 

Sve je to u množini, pokriva jedanaest života(i još ko zna koliko u budućnosti), utemeljeno na dve osnovne, predivne sudbine. 

Priča je o devojčici koja je odrasla u porodici sa desetoro dece, 8 devojčica i 2 dečaka, gde je svako dete podjednako voljeno i poštovano, naučeno pravim vrednostima, trudu i radu; gde je kocka šećera bila najveća radost a svađa nije postojala. 

Priča je i o dečaku koji je sa 9 godina izgubio oba roditelja, bio odvojen od brata i dveju sestara, mučen od strane hranitelja a zatim usvojen i zbrinut, koji je jednog dana neke davne 1960.gađao devojčicu sa pletenicama košticama šljive, i tako razvrteo predivno klupko sudbine... 

***

Često su umeli da zorom sede u maloj kuhinji prizemne kuće koju su sa svojih dvadeset prstiju ni iz čega stvorili, srču jutarnju kafu, grickaju domaću štrudlu sa makom i prisećaju se svega što su proživeli. Mi bismo ih slušali, nikada dovoljno da zapamtimo, pa bi nas svakog jutra iznova podsećali na dogodovštine sa njiva i polja, vojničke priče i vlaške običaje... Čitav život u jednoj jutarnjoj kafi... 

***

Devojčica sa pletenicama ove godine puni 81,a usvojeni dečak 86. Dijagnoze su mnogobrojne, dozeri za lekove su prepuni. Kafa je zabranjena zbog aritmija, štrudla zbog dijabetesa. Njoj se tresu ruke, a on polako zaboravlja sve što je u skorije vreme naučio. Brojni ljudi lojima su godinama pomagali sada ih obilaze čudeći se kako su suvlji, izboraniji i usporeniji..Zahvaljujući njima na svemu, i Bogu što su imali čast da im sa takvim ljudima ukrsti puteve.

A za nas devetoro-njihove ćerke, zetove, unuke i praunuku, oni su isti oni borci koji kopaju baštu, rade nadljudskom snagom, šiju, kroje i prekrajaju, šetaju, vuku sanke, mese štrudle, brišu suze, kuvaju, ljube, masiraju, dežuraju, drže palčeve, ispunjavaju čak i najluđe želje, savetuju, praštaju i vole. 

*** 

Iz dana u dan sam sve ponosnija na svoju porodicu. Svoje najvrednije. Ovaj tekst je samo pokušaj da pretočim emocije u reči. Što sam starija, sve više shvatam kakva snaga i gordost su potrebne da u ovakvom svetu ostaneš čista obraza, čista srca a ne postaneš ogorčen ili zao.. Baka i deka su nam svakako dali jedan neverovatam zadatak. Sada je vreme da im se odužimo. 

Ti si, zapravo, prva osoba u životu kojoj sam poželela da pokažem blog. Više zato što i sam pišeš nego zato što si savršen. Jer nisi. Drzak si i nesiguran u sebe i nevaspitan. Zašto onda buljim u telefon čekajući tvoju poruku?

*

Dan je priveden kraju. CV je napisan posle četiri sata buljenja u monitor. Čudne su životne krize. Kad preživiš prvu, misliš da je to to, da te naredna neće toliko uzdrmati. A onda dođe sledeća. Pukne te i samo trepćeš i pitaš se šta sada, na koju stranu, a uši ti zuje od tog udarca i svestan si da treba da pođeš Nigde, odnosno da ostaneš tu gde jesi dok se ne složiš po abecednom redu i duginim bojama. 

*

Rizično je po svetu hodati otvorena srca.

Mora se i očaj i egocentar nekad prerasti. 

Moraju se promeniti prioriteti. 

Sa "ti" na "ja". 

Svemu ću se ovome jednog dana smejati.