Spusti svetla, oduzmi gas..

Autor tuzna | 1 Jul, 2015
Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo cekaju da usporiš. I kad to uciniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajuci da ih obideš, kao što sam ja ucinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni andjeo. Znao sam da nema polovnih andjela. Ima ih samo umornih....

(Tri posleratna druga - Đorđe Balašević)

Dani mi te kradu

Autor tuzna | 23 Jun, 2015

Danas mi je, dok sam se premorena vraćala sa ispita koji neću položiti, ovo prošlo kroz glavu. Pojavila mi se tvoja objava na jednoj od društvenih mreža i nisam mogla da ne pomislim kako je život čudo. Živ si i zdrav, paradoksalno tvojim tvrdnjama da ćeš bez mene umreti. Doduše, rekao si da će se to desiti ako ja odem. A ti si otišao. Možda zato i ne važi.

Ja sam ostala, zbunjena i prestravljena u kovitlacu tvojih reči, obećanja, postupaka, suza i zagrljaja. Na vrhu svega, kao šlag na tortu-jedno veliko Ništa.

Dani mi te kradu..Svaki dan mi otima deo po deo tebe. Pitam se koliko je takvih delova istinski ikada meni pripadalo? Recimo da nekolicina jeste. Mislila sam-sve. Ali..uvek sam previše mislila.

Ljudi mi te kradu. Kasirka kojoj dotakneš ruku dok uzimaš kusur, kolege sa kojima deliš probleme i nadanja, svakakve osobe koje srećeš u gradskom prevozu. Prodavačica krofni kojoj se nasmeješ dok kupuješ onu istu-sa belom čokoladom i kokosom, majka i otac kojima svako veče poželiš laku noć.

Dani mi te kradu, i ja sam sada, skoro dva meseca nakon našeg rastanka, objasnila sebi da to tako mora. Ako obični, prevrući i neukusni junski dani uspevaju da mi te ukradu, da iz mojih misli izbrišu tvoj glas i sa moje kože uspomenu na tvoje dodire, možda ti i ne treba da budeš tu. 

Možda ću još neko vreme plakati u poprečnoj ulici koja spaja moj stan sa mestom na kom si me prvi put poljubio, možda će još ova crvena kutija puna naših uspomena imati posebno mesto u mom ormanu, ali obećavam ti sada, naučiću da ponovo zavolim sebe i pronaći ću nekog čiji će maksimum truda za moju ljubav daleko prevazići društvene mreže i kukavičko ćutanje.

Vreme je da krenem dalje. 

 

''Moramo uneti sopstveno svetlo u mrak..Niko to neće učiniti umesto nas.''

Autor tuzna | 17 Jun, 2015

Genijalni Bukovski. Svi kažu da je bio lud;ja se pitam-nije li svaki genije u suštini ludak?

Loše je krenulo. Ona to vidi i ljuti se. Ljuta je jer voli da drži stvari pod kontrolom-ona to savršeno radi. Uvek uradi i kaže ono što treba, i uvek uspe u onome što naumi. Ljuti se na mene jer nisam kao ona. Zapravo, nisam više takva. Pira me kada se to promenilo. Viče.

Bežim od nje ne želeći da je čujem. Kažem joj:''Laku noć. Sada ću da spavam.'' Ona pita:''Umorna si?'' Ja odgovaram:''I previše.''

Tužna je. Ona je čak i tužnija nego ja, jer ništa od nje ne zavisi. A ja sam umorna od toga da sve zavisi od mene. Jer ja nisam ona. Ja sve radim pogrešno.

Sada ću da spavam, govorim sebi. Sada ću leći što ranije i ustati što kasnije. Ali, znaš šta? Kad se probudiš, kad god se probudila, problemi će te čekati. Cupkaće pred vratima, gomila njih. Pogledaš li, videćeš da su se uspeli jedni drugima na ramena, čak i na glave;svi žele svojih pet minuta. Svi su ljuti jer ih mesecima trpaš pod tepih.

Zato ne odlazim da spavam. Ali ni ne otvaram im vrata. Samo sedim, gledajući ka tim vratima,čekajući da eksplodiraju. A šta ću posle-ne znam.

U poslednje vreme ni o čemu u ovom životu pojma nemam. 

Dark nights

Autor tuzna | 15 Jun, 2015

Alergijska kijavica.

Damien Rice.

Ista knjiga, peti put.

Where is that little girl who believed?

I need someone to take me to a dark street and talk for hours with a glass of beer in one hand, and a cigarette in other.

We would talk till the morning and...I'll believe again. 

Četvrtak

Autor tuzna | 11 Jun, 2015

Antonije, čuješ li? Previše je tiho večeras.

Dajem sebi oduška i pravim palačinke. One koje on obožava..Bezveze.Sećaću ga se verovatno u najrazličitijim situacijama i moram da se pomirim s tim.

Dok žvaćem, u grlu mi zastaje zalogaj. Stigla mi je poruka:''Fališ mi.'' i još jedan šamar stvarnosti. Zašto to radi? Zar mu ego nije dovoljno narastao kada sam 'pukla' i sve mu sasula u lice? Sve neprospavane noći i suze. Rekla sam mu da mu želim da ga svaka zaboli. Kukavica, obična. A mogla sam da se zakunem da je on ono najposebnije što moram da čuvam do kraja života.

Ma..Pusti ga. Ne podsećaj me. Sve je to smešna navika koja će izbledeti. Problem je u stvarnosti:nije dovoljno šarena. Ovih dana je, zapravo, intenzivno žuta, ali šta vredi? Žuto nije moja boja. Samo se preznojavam i gušim od teškog vazduha. Nije nam godina, Antonije.. Većina stvari ne ide onako kako želimo. Baksuze mali. Hajde, umešaj prstiće i prefarbaj kulise u dugine boje.

Jer, životni točak sreće i nesreće ipak se okreće, zar ne?  

Tesna duša

Autor tuzna | 8 Jun, 2015

Teško je.

Svaki segment duše zaboli.

Previše sam osetljiva, sa dušom na vetrometini;

previše sam krhka i neću to nikada zaista shvatiti

niti imati snage da se promenim.

Od ovog tupavog srca svako uzme koliko mu odgovara..

Ostalo je još par mrvica.

Noćas se, na svojoj malenoj terasi, s knjigom u rukama,

zaboravljena od čitavog sveta,ogrćem tim mrvicama duše.

Izdrži. 

Drvo života

Autor tuzna | 3 Jun, 2015

Zajedno sa nas dve, našim entuzijazmom i akademskim snovima, u stan u prestonici preselilo se i malo drvo života. Šalile smo se da je maleno kao i mi naspram života, naspram velikog grada i svega sa čim treba da se suočimo. Obećale smo da će naši živeti duže od kaktusa Keri Bredšo u seriji. I drvo, i snovi.

Prve godine zalivale smo ga na smenu. Stacionirale smo ga posred sobe i nije nam smetalo; pazile smo da ne zakačimo prkosne zelene listove prolazeći pored njega i da ne zaboravimo da osvežimo zemlju ponekad.

Jedna se odselila. Došla je neka treća koju cveće nije zanimalo. Nas dvoje smo ostali udruženi. Premestila sam ga u svoj deo prostora i izgledao je sve bolje.

Inače ne volim simboliku i ideje tome slične, ali nisam mogla da ne primetim da se zajedno sa mojim osećanjima menjalo i to drvo života. Posle jako teške godine na fakultetu i stresa koji ju je propratio, ono kao da je saosećalo-morala sam da mu isečem jednu granu. Onu prvu, koja se i doselila sa nama.

Onda su me nešto toplije temperature zavarale, i ostavila sam ga na terasi. Te noći je temperatura otišla u minus i moje drvce se prehladilo. Počeli su da mu opadaju listovi, a zajedno sa njima i moji snovi su se rušili. Ispiti se nisu dali, on je otišao,a i od biljke je ostalo samo osnovno stablo.

Danas sam rešila da je oživim. Kupila sam, umesto narandžaste, veliku zelenu saksiju sa uzdužnim prugama, novu zemlju i provela popodne na terasi.

U jednom trenutku, pre par meseci, sa jedne grane otpao je mali, tek ozeleneo listić. Bilo mi je žao da ga bacim, pa sam ga uvukla osnovom u zemlju, i na to zaboravila. Taj maleni list je mesecima rastao i svom silinom pružao žilicu, dok se nije spojio sa glavnim korenom. Sada ponovo rastu zajedno. 

Ne mogu da opišem koliko nade mi je uneo. Toliko da sam se smešila čitav dan. Pažljivo sam ga prenela, trudeći se da ni na koji način ne poremetim njegovu borbu za opstanak. I, mislim da znam šta to znači. Ponovo ćemo mi olistati, i porasti ogromni, do neba. Zajedno, kao i prvog dana.

O detinjstvu

Autor tuzna | 30 Maj, 2015

Ne znam za vas, ali meni je prva asocijacija na detinjstvo-toplina. Ako zagrebete ispod površine, pojam topline obuhvata gomilu stvari: bakine priče dok sa osmehom na licu uspeva da savlada četvoro žgebaca koji su jedno drugom do ramena i pazi ih dok u horu hrču popodnevnu dremku; maminu strogoću i obavezne poljupce za laku noć; bratove 'bombe' od sode bikarbone, naše deljenje sobe od 10 kvadrata koja je bila najsrećnije mesto na svetu, svađe i smicalice, tatino golicanje; dedine reči utehe kad god je njegova miljenica cmizdrila; određena mesta za stolom(najmlađi uvek u ćošku! osim ako vam se trogodišnjakinja izmigolji jer je premršava pa sklizne pod sto, što je neka sasvim druga priča), praznici i poštovanje apsolutno svakog običaja, restrikcije i okupljanje u gorepomenutom sobičku dok ponovo ne uključe struju...

Gledali smo crtaće iz kojih smo mogli mnogo da naučimo, ponekad i horor filmove-dok mama ne uđe u sobu da proveri jesmo li zaspali.(kasnije smo shvatili da postoji daljinski upravljač, što nam je skratilo muke oko trčanja do televizora, gašenja i uskakanja u krevet u tih nekoliko sekundi, dok se ona pravila da ništa ne čuje)

Još jedna vrlo jaka uspomena je-deljenje. Bila to torta, kesica čipsa ili jedna jedina bombona koja je ostala u kutiji-moralo se deliti na tačno onoliko delova koliko je članova u tom trenutku u kući. I verujte, nema tog slatkiša koji je ukusniji od osmine bombone koju jedete pored svojih najmilijih, dok se kroz kuću ori smeh i sve banalne svakodnevne priče..

Ne hvata me nostalgija, jer nas je majka celog života učila da prihvatamo-sve što se dogodi može se i mora preživeti, svaka promena je dobrodošla i jedino su te promene siguran znak da negde idemo i da se naši životi kreću finim, utabanim tokom koji je i jedini pravi-punom parom napred, ni koraka unazad.

Tema mog posta je zapravo jedna krofnica(prasence/mišić/guza/šmizla/žabica/švrća, svi koji su ikada pročitali neki od mojih postova već znaju da sam pekmez i da su deca nešto apsolutno i definitivno najsavršenije što na svetu postoji), koja je postala član naše(šire?) porodice pre tačno tri i po godine. Obzirom na to da u našoj ne tako maloj porodici, sem mene, brata i dve sestre od tetke nije bilo dece, možete misliti koliko je simpatija pokupila mala debela kifla koja nam se 7.10.2011. pridružila ušavši u naša srca na velika vrata.

Pored nje, počela sam da učim sve sa čim se do sad nisam sretala, gledajući kako crna kosa prelazi u smeđe lokne a bebeći izraz lica u nasmešniji i najslađi osmeh,  raslo je moje oduševljenje ali i strah. Hoću li biti dobra starija sestra? Hoće li od mene naučiti nešto? Hoću li uspeti da 'ovo breme posebnosti i na nju nakalemim' ili ću samo biti neko ko živi kilometrima daleko i razmenjuje sa njom par reči mesečno?

Stric i strina za sada rade dobar posao. Naša devojčica ima dve najbolje 'dvugavice' i ne zna pola azbuke ali zato zna engleski alfabet, zna glavne gradove Evropskih država i sve što na ovom svetu postoji joj je interesantno. Neretko me njena pitanja, pa i minut proveden s njom ostave vilicom otvorenom do poda, jer me fascinira kako taj majušni mozak funkcioniše i sve oko sebe upija.

Forsiramo stare crtaće koji imaju smisla, umesto današnjih u kojima nešto roze što liči na izduvani balon nečemu žutom što  liči na flašu mleka vanzemaljskim jezikom objašnjava(valjda) koliko ga voli. Bata i seka se trude da joj iz studentskog budžeta kupe sve što poželi, ali su ipak glavni u maženju (funkcionišemo po principu-dok ne počne da plače, nije joj dosta poljubaca) i vaspitavanju tog malog čuda.

Na kraju krajeva, koliko god se mi trudili, ti mali ljudi će iskrama koje im sjaje u očima i ogromnom radoznalošću postići svoj cilj-a on je, zaista, i smisao života-biti i ostati dete.

-Malena, hoćeš da dođeš kod seke da se igramo?

-Gvedam crtani.

-Pa?

-Seeko, ne mogu da gvedam i da pvicam istovemeno!

Laughing 

Smisao.

Autor tuzna | 22 Maj, 2015

Pocelo je svakodnevnim plakanjem. Povredili su je. To je i normalno. I, na njenu zalost, nije ni prvi ni poslednji put.

Proslo je neko vreme..Ne tako dugo. Ipak, dovoljno da shvati-mora da ustane i ovaj put.

Kupila je zuti lak za nokte. Pocela je da crta nasmesena lica pored dosadnih lekcija.

 ***

Niko nije rekao da je zivot lak.. Ali, zivot ima smisla. Zahvalna sam Onom gore sto me cuva dovoljno da svaki dan mogu da naucim nesto novo.

*** 

U mom stanu trenutno se cuje lupkanje kise po prozorima, zvuk kipuce vode na sporetu i suskanje 139.stranice knjige. Zvuk mog (ne)uravnotezenog disanja, dok misli cute... Prija mi ta promena. Smajli ce sa stranica Farmakologije uskoro preci i na moje lice. Obecavam.

Ma, kog me Boga za tebe pitaju?

Autor tuzna | 17 Maj, 2015

 Da, volela sam ga. Možda i previše. Možda sam se nadala da ćemo trajati zauvek. Eto...Rekla sam!(pa psovka)

 Volim ga kada je pored mene. Volim ga kada brine o meni. Kada je sa moje desne strane dok šetamo trotoarom, 'za svaki slučaj'. Volim njegovu masažu kad se premorena vratim sa fakulteta. Volim ga kad je prehlađen i kenjkav, jer tada mogu da brinem o njemu, za promenu. Mogu da mu kuvam supicu i da mu prolazim prstima kroz loknice dok mi leži u krilu.

Volim ga kada gleda utakmicu, a ja spavam na njegovim kolenima, jer neću da idem u krevet bez njega. Volim ga kada mi sprema doručak i budi me mirisom kafe kao Šurdu u seriji. Volim ga kada me slika i kroz objektiv primeti da sam tužna, pa se seti razloga i stane kraj mene.

Volim ga kad citira prastare filmove dok se svađamo. Volim ga kad me grli jako, najjače, dok plačem. Volim ga kad me grli dok nosim njegovu veliku odeću. Volim ga kad mi pokazuje svoj grad želeći da budem tamo gde je i on svakodnevno.Volim ga kad iznenada pređe 1100km da bi mi prvi čestitao rođendan.

 Volim svaku sekundu koju smo proveli zajedno...

Mrzim svaki kilometar koji nas razdvaja.

Mrzim što je tvrdoglava budala koja ne želi da izgubi ponos zbog ljubavi.

Mrzim što smo se, očigledno, sreli u pogrešno vreme, a možda malo i mrzim što smo se uopšte sreli...

''Dođavola sve, dođavola sa mnom..Odlazim-a volim te..'' 

1 2 3 ... 52 53 54  Sledeći»