Sreća je u malim stvarima

(Pogledajte datum,pa ako neko shvati...)

Kad bih vam rekla sta sad radim,znam,ljutili bi se...

Jer ste se za ovo vreme koliko sam tu stalno borili protiv toga...

Ali ja sam devojcica,koja ne zeli da odraste...

Koja i dalje place kad cvet uvene,kad prodje nesto i padne u zaborav....

Verujem,a verujte i vi sa mnom,sve se desava sa razlogom.

Verujem i da posle "Oprostaj",ne treba da sledi nista.

Ali ja sam i dalje ona devojcica,kod koje pravila ne vaze...I kod koje je sve moguce.

I koja uvek da celu sebe.Iako njoj ne ostaje nista.

Citam shadow-in post,i ne verujem.Ne razumem.

Ni jedna osoba nije zasluzila tako lepe reci....

A ja se osecam tako lepo.

I....ne,necu vam reci sta radim.

Da li sam zbog toga sebicna?

-Jer uzivam u tom osecaju,koji je rezervisan za nekog savrsenog?

Mozda...Trenutno mi nije zao.

Znate,rastanci su ponekad i dobri.

Nekad prijaju.

Idem,na kratko vreme.Jako kratko.Samo,dok se setim ko sam.

I dok ne dobijem nekoliko samara od sadasnjice.

Cisto kao podsetnik na neka obecanja data stvarnosti.

I dok ne smrsam,makar malkice,i kupim najlepsu suknjicu za Novaka.

I provedem se super.I budem ponovo srecna.

Nadjem srecu u malim stvarima,zivim za SUTRA,a ne za DANAS,jer ce DANAS uvek proci...

A SUTRA nas uvek ceka. 

I onda cu se vratiti.

Da svi zajedno pozelimo najlepsu zelju na svetu,i obecamo jedni drugima da necemo plakati u 2008.Jer je,ipak,lepse bez suza.

I,evo,brisem ih,i skupljam za neka tuznija vremena.

Rekoh sta radim.Ali sam prestala.A zivim za to bez suza,jel da?Oprosticete mi samo na ovih 

nekoliko,za to trenutno "do vidjenja"...

Voli vas svim srcem jedna mala zvezdica,i sija svom snagom,cisto da podseti da je tu,da vas cuva...  

P.S.  

Da se javim.Nece me vise biti medju ovim  sarenim  stranicama.

Osecam gorcinu,i tup bol....

Ne pitajte zasto.Bolece jos vise.

Ali proci ce me i to.

Jesam li spomenula da sam Rak u horoskopu?Rak koji zivi u oklopu godinama...

I resim da izadjem.

Onda se tu nadje secivo

Zilet

I sasece mi sve nade.

Zato,resila sam da se vratim u svoju ljusturu.Tamo mi je tako toplo...Tako sam bezbrizna tamo...I niko nikada ne moze da me povredi....Osim sebe same,kad mi zatreba malo boli.Ali cak i to je lep osecaj.

Ne idem zato.

Resili smo da vratimo ADSL.Doneo je previse nemira u nasu porodicu.

Kad ucvrstimo veze,onu lepu toplinu i ljubav,mozda ga i vratimo.

Znate,mislim da mi je lepse kad placem.Bar znam da je od srca.Iskreno,i onako duboko.

Ali,obecavam vam,trudicu se da se smejem.

Sve dok mi taj osmeh ne postane navika.Dok ne postane iskren,kao i ove suze sad.

Hvala svima...Hvala vam od srca.Ovog mog ranjenog koje se prvi put osetilo voljenim i prihvacenim.

Znam da cu se vratiti.Mozda to bude kroz nedelju dana.Mozda kroz mesec....

A mozda ko zna kad.

Za sad se oprastam.

I volim...sve volim....Onako,iskreno...prirodno...decije.

P.S. ...

I opet....

Bezbroj pitanja,i nijedan odgovor...Kuci sam,sama sa soljom caja i jos jednom maglovitom veceri

A po glavi se motaju crne misli...

Zasto ja nemam drugarica?Pardon,zasto nemam prava na drugarice?Zbog debljine?Ili,pak,svog karaktera?Cime sam samo ja zasluzila tu cast da sad ovde sedim sama...?

Opet ispravka.Tu je i mama.Jedina osoba koja ne bezi.Ne ostavlja.Ali ne zato sto hoce,nego zato sto mora.Ma,sta ja znam....

Tako sedim,i opet padam u bedak.I necu da se borim.Znam,proci ce me.

Mozda ove veceri naucim nesto vise,iz one velike zivotne oblasti,"Moja dusa".

A mozda i ne...Opet,sta ja znam...

I krece suza....Ostavljam.Dopustam.I nemojte mi reci da ne placem-jer moram.Ili cu da puknem.Sa svakom malom,vrelom suzom koja mi se slije niz obraz,kao da moje srce postaje sve lakse.I tako mi je lepo...

Slusam neku muziku...I kao citam nesto...A u stvari,sve samo prodje kroz moje usi i oci,i odlazi...Zato se vracam po stoti put,pokusavam da razumem tri najobicnije recenice-ali mi ne uspeva.Odustajem.

Ostavljam knjigu,muziku pojacavam.Znam da podsvesno ne mogu bez tih "Pogleda u tami",i da ovo vece ne bi bilo ovakvo bez Sergeja.A hocu da bude bas ovakvo.I necu da nadjem srecu u svom bolu.Hocu samo da placem...Neka suze spiraju bol i secanja...I samo neka teku.

Previse se toga nakupilo u mom srcu.A mrzim kad se to desi.I onda dodje jedna mala kapljica,prelije casu,i biseri se raspu po jastuku...A meni lepo...Svi su me ostavili...Zato se grejem u toj toploj,slanoj kisi moje duse....

A vi...razumite me...I bez komentara,molim.Samo ovaj put...

"Misli

Tužne i duboke, misli tajnovite,
Misli teške, gorke, misli kao pelin,
Misli, što od sreće vječite bježite,
Suputnice moga života nevesele !


Misli, roditeljske patnje i mučenja,
I misli ledene, misli očajnice,
Misli, što ste izvor suza, ogorčenja,
I misli slobodne, misli kao ptice.


Zašto mi umorne razdirete grudi,
Kad hoću da svojim putem idem mirno?
Zašto vaš zov snagu slomljenu mi budi
I vodi u borbu s tamom neprozirnom?


Raspaliti nećeš dogorjeli oganj,
I posljednja iskra u pepelu trne.
Lijek nećete naći bolu srca moga,
Vi bolesne misli, beživotne, crne!

S. A. Jesenjin"





 

Ta magla...

Kao da opisuje moj svet.Sve tmurno,bledo...

Naprezem oci da vidim,ali ona je sve gusca.Tek,kroz beli dim nazre se crna figura.Posle nekoliko 

minuta i onog tihog "Zdravo",ja opet sama sa sobom...

Samo crno drvece,stoji onako gordo,vidljivo,i kao da poslednjim atomom snage prkosi tami.

Vec sledeceg trenutka,i ono nestaje...Dim je sve gusci.Pocinje da opija,da gusi.

Odupirem se nekako i stizem do svog odredista.Vec sam na sigurnom.

Ostavljam ostale senke da se izbore za svoj tracak vazduha.

Svetlost pobedjuje maglu,ali je,cini mi se,veceras nije bilo dovoljno. 

Nemojte mi zameriti ako iznesem na videlo cinjenicu da ja ne mogu bez tuge...

Ili ona ne moze bez mene...I stalno je tu...

Da li je to zbog toga jer se sreca uplasila samoce(nisam je na vreme primetila),ili jer sam tugovanju i depresiji sklona,ja ne znam...

Eto,ni sneg me nece...Pozelim da pada,kazem,neka me bar to usreci,a on stane...Kao u inat....

Danas sam dobila cetvorku...Neko bi rekao "Blago meni",a ja,eto,ne prestajem da placem...

Ne mogu da shvatim da neko ko je bio najbolji,kao ja,neko ko je pun ambicija,neko ko razume i bez blejanja u knjigu po dva sata,dobije 4...

Streber,mamina maza...Nazovite me kako hocete.

Izgleda da ja ne mogu bez tuge.Kao da jurim za njom posle odredjenog vremena njenog odsustva.I vucem je za nogavicu,jer je ona mnogo veca od mene:"Ostani...Molim te..."

Mozda,jer je ona jedina koja je uvek ostajala uz mene,i kad sam srecna i kad mi se sve srusi.I kao da iz nje crpim energiju za zivot.Cini mi se,bas kao sto rekoh ranije,imam tu pretplatu...I cekam da ona istekne,ali,bojim se,mozda je dozivotna...

Jos sam zakljucila da cesto placem.Zasto ja najcesce placem:

1.zbog svog izgleda(zbog koga,inace,nista i dalje ne preduzimam)

2.zbog svog izgleda no'2-nemam drustvo

3.zbog svoje tvrdoglavosti

4.zbog pokoje cetvorke

5.zbog negativnih kritika(i nikako ne mogu da shvatim zbog cega su one bas meni upucene)

6.zbog toga jer mi cesto jednostavno dodje da placem... 

I danas sam plakala.I gledala kroz prozor u sneg koji se otopio.A bila sam tako srecna...Samo pola sata pre tog casa...Potrcala sam dvoristem prekrivenim tim mekim,ledenim zvezdama i pocela da vristim od srece...I bilo je tako divno...A onda....Ne znam kako da opisem taj osecaj...

I V me je zagrlila.Srce moje.I cutala je.Znala je da mi bas to treba.I volim je zbog toga...

I sad hocu da se smejem,jer znam da cu se kad dodje ono 'sutra' smejati na ove budalastine...Znam...Ali...eto,ni to ne mogu...

I sad vas molim za sve,samo ne za tisinu...Jer hocu da se smejem...Zivot nije lep ako ga ne prozivimo sa osmehom... 

I jos,bez onog zaoduhovog "nepridavanje znacaja"...jer...znam...

P.S.Jos mi ne zamerite sto pisem ovde kojesta...i to mi dodje ponekad...I sto sam ja,doktorka za osmehe,prva poklekla pred tugom...

Samo se nadam da ce se i moja prica zavrsiti kao i ova pesma

"Tu sam da ti nadu vratim,ako padnes da te uhvatim..."

(Inspired by Tose Proeski-"Pratim te" )

P.P.S.mojoj tugi:

"Zoveš li me ti to ponovo?

Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.

Zoveš li me ti to?

Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?

Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.

Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?

Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?

I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?

Moraš li me zvati, nemirnice?

Neka onda tužne oči uzalud bde i plaču.

Neka žižak gori u samotnoj kući.

Neka splav vrati domovima umorne radnike.

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv."

(Rabindranat Tagore) 

Mene uhvatilo neko cudno osecanje...Sve me podsecana Novu Godinu,lezim tako u mraku,slusam pesme i uzivam...

Da podelim i sa vama ovaj osecaj...Mnogo je lep...

(Savetujem od srca da pogledate klipove do kraja,jer oraspolozuju i smiruju,bar mene jesu...)

NE DAJ 

Ne daj da nam godine i snegovi zaveju trag 
i da zaboravis da ja jos uvek postojim 
ne daj zaboravu nekog ko ti je bio drag - 
Zamisli da jos uvek na starom mestu stojim... 

Ne daj da moja secanja uzaludna budu - 
da gorcina oboji tamom secanje na me. 
Da vratim vreme ne mogu, ni prvu mladost ludu, 
ali jos uvek okom mogu da razbijem sve tame 

Ove jeseni put juga prve su otisle laste 
i prva pahulja snega , belinom ulice boji 
neka te ne boli moja sreca sto raste, 
neka te ne boli svi novi putevi moji... 

Jer, ja se cesto starim putevim vracam 
i ulice moje korake nose...i broje.... 
Ne daj da tvojom tugom svoju srecu placam- 
ja uvek mogu da ozivm sve umrlo moje i tvoje 

Ne daj da sva proleca odlaze iz ovog grada 
svi sutoni mirisni da tvoj lik zaborave... 
Jednom se vrati s lastama, samo ne reci kada- 
da ne znam jesi li prividjenje sna ili jave.

Raduj se-Mika Antic

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“
 

Radjard Kipling (svom sinu kao testament)
Ako mozes 

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe 
gube svoje i okrivljuju te za to; 
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju 
i sam pridodajes njihovim sumnjama; 
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje, 
ili,ako si prevaren - da sam ne varas, 
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis, 
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar; 

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom, 
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj, 
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom 
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste; 
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao 
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale, 
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot 
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras; 

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive 
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio, 
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi 
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!" 

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe 
i ne istaknes svoju superiornost, 
ili da u drustvu s visima od sebe - 
sacuvas svoje dostojanstvo; 

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut 
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi - 
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj, 
i,iznad svega,bices covek,sine moj!

(Ovu poslednju pesmu mi je mama istampala i zalepila iznad kreveta...Da me stalno podseca da sam COVEK,kako ona kaze...)

I evo jos necega o snegu:(Aleksa Santic)

"Ponoc je, je li?
Svrh vrata bije
Casovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna nasa
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi blize
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se zari,
I hukti, i bukti
U peci toj."
 

Sedim tako,i razmisljam...Ni sama ne znam o cemu...

Ne filozofira mi se uopste... 

A tako mi se pise o necemu,ni sama ne znam o cemu...

I volela bih da vidim nekog,ni sama ne znam koga....

Da li je to ono o cemu bih da pisem???

Znam samo da vec pola sata sedim ovako...I buljim u ekran...Povremeno protrljam oci,kad mi se slika zamuti...

Ali ne ide mi se u krevet...

Eto,dodje i mama...Pita,hocu li caj...Zaustih da joj kazem kakav,ali se setih da zna...

Posle pet minuta ulazi i donosi nanu...Znala sam da zna...I pricamo...Osecam krivicu jer nismo pricale odavno...I opet onaj stari,dobri osecaj...Smejemo se...Divan osecaj...A napolju sneg...Ponovo pocinje...Volim sneg...I o tome razmisljam...Kako je moguce da neko ne voli sneg??Ta belina me smiruje...Pogledam samo s' prozora,ne moram da izadjem.Jer znam da cu da se razocaram.Nije to onaj pravi,mekani sneg...U kome sam nekad pravila andjele...

A onda me tata podigne,pa padne i napravi se kao da sam ga ja povukla...A meni malo srce puno...Pa gadjam striceve,a oni vriste kao da sam ih ubila...I sve je ispunjeno nevinom decjom radoscu...

Ili kad odem u selo za Bozic...I obidjem baku(ne rodjenu),napravimo zeljanicu i tracarimo...I kad se ona pravi da me sve razume...I da je zanimam...A kad shvatim da je zaspala iskradem se pa uvijena u njen ogroman dzemper smestim na terasu i gledam sneg....

I to mi je bilo dovoljno za srecu...Moje srculence bi,mislim,prepuklo kad bi me "strefila" jos neka ispunjujuca stvar...

A odrastanje sa sobom nosi probleme,dileme,pitanja bez odgovora,obaveze...

I mislim se tako,da li u  svetu postoji ono "carstvo"...?

I jos,da li postoji mesto gde ti se ispuni sve sto pozelis...?

I da li...I da li...?

-Ali,znam da odgovora nema...-Odrastanje...

A kad bi takvo magicno mesto postojalo,izgledalo bi kao san,zivelo bi u nekom lepsem vremenu iz mojih secanja,i pozelela bih samo jednu zelju:jos malo snega.....Da pretvori secanja u stvarnost... 

Samo da upozorim...Bilo je problema kod shadow...Ne pisem od kuce,pa neko moze sa iste adrese da napise nesto pogresno...Valjda nece...Ali ja da kazem...

Evo kako je moj grad,Negotin,izgledao u posledjih nedelju dana:

Snimci su vise nego neprofesionalni,ali su moji.... 

A evo i Negotina posle prvog snega:

Eto,i ja izdrzah...:)

Kako je brzo prosao danasnji dan,a mislila sam da ce biti teeeesko....Bas zato sam i najavila odsustvo...Ali eto,ispostavilo se da kad nadjem vremena za pisanje,uvek mi se pise jos,a dobijem i jos vremena.

Medjutim,i za ovo kratko vreme,novosti ima puuuuuno....Nemam snage za mozganje(a bas mi se mozga),pa cu da pisem razbacano(kako ja to unapred znam),a kad se odmorim(naspavam) i sredim sve obaveze,pisacu mnogo lepse(obecavam)...

Drustvo: Pomirila sam se sa Ivom...neka me neko podseti da kazem zasto smo se posvadjale....U poslednje vreme sam mnogo citala o prijateljstvima,pa sam je danas pozvala i rekla joj:"Jel ja i ti idemo od septembra zajedno u skolu(to smo nesto ja i ona ranije pricale da cemo da idemo zajedno u gimn. ja ona i njen preeeesladak brat)?"Ona me pogleda  cudno,a ja nastavim:"I zasto se onda svadjamo zbog gluposti???",Ona se nasmeje,klimne glavom,poljubimo se ko ljudi i sad smo opet OK...:)

Skola: dobila sam 5 iz:

-matematike

-fizike

-likovnog

-istorije

-biologije

i sutra jos dva kontrolna...ali najteze je proslo....

JA:umorna,umorna.....Ali mnooogo srecna....Malopre sam bila da se prosetam,i iako je vreme bilo vise nego RUZNO,uzivala sam...Udahnula svez vazduh i zaboravila na sve brige....

I shvatila sam da me ucenje ne muci.Da se osecam prelepo kad ucim.Vazno.Znacajno.Pametno.Ucinila sam veliku stvar za sebe.Nastavnici su srecni.Mnogo se lepo osecam.A kad ne ucim.....pa,sve obrnuto....

A sad idem...Da se odmorim malo...Da spavam....

Cuvajte mi blog dok se ne vratim...ljubim.....