Ovako izgleda moja zamisao na generalnoj probi....Ja se odusevila,a vama kako se cini??
Sve je okiceno,sobica konacno sredjena,nadogradnja noktiju zakazana....Jedva cekam!
A sada i o nekim drugim stvarima....
Danas,dok sam sredjivala sobu,naisla sam na gomilu albuma sa slikama koji su me vratili u neku
proslost...Kad sam bila bas mali bebac,bile su tu slave i svakodnevna okupljanja sa prijateljima.Naravno,i njihovom decom.
Stalna ekipa se sastojala od nekih 7-8 clanova:Jelena,Jelena,Pedja,Dragana,Milos(moj brat),
Jasna,Bojan,i Brankica....
Isli smo zajedno na letovanja i druzili se bez razlika...Jer,tad se razlike nisu ni videle...
(Osim sto sam ja bila najmladja,pa samim tim i njihova maza 
)
Takodje,tu su bile i sestre iz sela,Milena i Jelena....Iako sam njih vidjala redje od ostalih,moji raspusti u selu su zbog njih ostali nezaboravni.
Pitanje je:zasto mi je sada zao??
Iako bi odgovor bio razumniji kad bih rekla da ne znam ni sama,to je zaborav....
I neko prerastanje,kog mrzim vise od bilo cega.....
Sta se to tako strasno dogodilo?Iako se tad razlike nisu primecivale,ili su bile zanemarljive,sad se itekako vide....
Jelena zavrsava fakultet,Pedja i Jasna su se zaposlili,,Bojan takodje zavrsava fakultet,druga Jelena isto,Milos,Jelena i Dragana zavrsavaju sredju,Milena je upisala fakultet....
I??Sta se to deslio...???
Dolazim do zakljucka da sam samo ja ostala mala....
Svi smo jedni drugima postali stranci,tek se povremeno vidimo i to su oni hladni razgovori....
Zaboravila sam da spomenem i kumove,Bojana koji se verio i Bojanu koja ima decu...
Te nekad tako zanemarljive razlike,sada su nas zauvek odvojile...
Vise nemamo zajednickih tema,sad se razlikuju oni veliki i oni mali,razlikuju se zivotni putevi i drustva....
Cak i kad se sretnemo,to su one hladne,usputne reci....
Podseti me ovo pisanje na jos jedno prijateljstvo...
U selu,u kuci pored moje,ziveo je jedan covek...Ozenio se i dobio decu.
Sin je Ivan,i rodjen je istog datuma kad i ja:29.06.1993. ...
Cerka je Irena,i trenutno ne mogu da se setim koje je godiste...
A ja i ona smo se druzile tako lepo....
Secam se svake godine....
One kad joj se rodila sestra Natalija,ja je uspavljivala a ona bila ljubomorna...
I one kad smo se smejali zeni u jezeru,i kad smo brale poljsko cvece,i kad smo prelazile reku,i kad smo se valjale po snegu na brdascetu...
Po ceo dan smo bile zajedno...
Secam se,prale smo zube u dvoristu,pa bi zezale jedna drugu,a onda bi ona dosla kod mene ili ja kod nje,doruckovale zajedno i onda odlazile i vracale se kuci tek uvece...I tako stalno...
Obicno smo uvece sedele kod nje i jele riblju corbu koju je njen tata spremao najbolje od svih...
Secam se i one zadnje godine,2003.,kad je njena mama rekla:"Ajde,stanite da se slikate za uspomenu...",kao da je znala da se vise necemo videti...
Sad povremeno cujem nesto o njoj,kako se bavi manekenstvom,ima dara za to,kako su joj se roditelji razveli....
Eh,koliko sam ja samo plakala kad bi me pritisla secanja....
Ne verujem da se ona mene nekad seti.I ne zameram joj.
Verovatno joj je jako tesko sad...
Volela bih da se samo nekad sretnemo,da se zajedno setimo proslih dana...
I da se smejemo glupostima...
Jednom smo brale pecurke,pa smo se izblatnjavile skroz...
Jednom se umalo nismo strmoglavile...
A jednom...jednom...
Pitam se,sta sad vredi secati se??...
Letos sam bila u selu...Nemam sa kim da se druzim...
Cak ni ona mesta ne izgledaju kao pre...Sve je uraslo,i tako je pusto...
Kad bi samo znala koliko mi nedostaje...
Sada mi ostaju samo uspomene na jedan nasmejan i bezbrizan lik cije je prisustvo i pravo prijateljstvo ulepselo moje detinjstvo...
I nada.....da ce jednog dana sve biti kao pre.
P.S.Da li jos nekog zanima zasto mrzim zaborav??.......
)
....
