Sreća je u malim stvarima

Ne!

Greska!

Ne SAMO cetvrtak...

Nego jedan veoma poseban cetvrtak...

Cetvrtak kad je Mala Devojcica super svirala harmoniku,dobila pohvalu od nastavnika.

Cetvrtak kad je moja hyper rekla da je proglasena za odbornika..

Cetvrtak kad se Mala Devojcica osisala na kratko i resila da pocne novi zivot.

Promene na bolje,zna se...

Za pocetak,od sutra dijetica.

Danas je cetvrtak kada su se na blog vratili jedni od omiljenih blogera Male Devojcice...

Mala Devojcica je danas zavolela cetvrtke.Sve.

I one kisovite,i oblacne,i vetrovite,i tmurne...

I one u kojima se place,ali i one koji su kao ovaj sad...

Ispunjavajuci,veliki,nasmejani...

Bas,bas ste mi ulepsali dan...I ovaj,kao i onaj juce..

Zavolecu i srede,obecavam..

Na sledecim blogovima danas mozete pronaci poruke koje sam ja danas htela da zapisem:

Kuhinja i oko nje;mladjanove priche ;M.O.P.H. ;crno belo...

I na mnogim drugim,kao i svakog dana,kao i svakog cetvrtka...

Kazu,na blog.rs-u se zelje ispunjavaju..

Eto,bas zato cu ja ovog cetvrtka,jer je poseban,da pozelim da mi Bog da snage da se izborim sa sobom i pokazem svetu koliko ja lepa umem da budem...

Da se nikada ne pokajem sto zivim,rastem i disem.

I da nikad,nikad ne odem sa ovog procvetalog,mirisnog mesta...

Danas ne umem da pisem kao juce...

Ono sto umem je da vam kazem da vas volim,sve do jednog,i da cu pored vas zavoleti cak i onaj ozloglaseni Utorak...

I da ne bude da sam zaboravila...

JEEEEEEEEEEEEEE!!!(siljka neka se ne prepozna )

I kao i uvek,ja ne znam kako da pocnem..

Ponela sam bolesnoj nastavnici torbe do stana,bila sam nasmejana...drugaciji je utorak!

Prazan "komad" ekrana je ponovo poceo da me inspirise,u glavi se opet radjaju price.

I opet je baladasevic krivac za ovaj osmeh koji danas ne mogu da skinem sa lica. 

Kazna:citati moje postove...

Kad resih da zapocnem novi(stari) zivot iz pocetka,u glavi mi se stvori i slika ljubavi koju treba prepustiti zaboravu,iako je u pitanju ona koja zaborava nema...

Znam,trazices me na svim mestima...
Znam,i to da me vise neces pronaci...
Znas,dragi moj,ja danas mirisem drugacije..

Sve stare parfeme sam bacila,sve one koji su me na tebe podsecali,one koje si bio u stanju da udises celo vece...

Znas,ja se drugacije ponasam...
Iako se cesto setim svih onih noci...
Znas,kazu da je nama rakovima potrebna ljubav...
A da vodolije vole da setaju,da glume...

Ne zelim da priznam drugima,ali,znaj da znam da ti nikada nisi glumio...

To ti nikad nije bilo jaca strana...

Ili to samo ja zelim da verujem da si me nekad voleo toliko da i dan danas mislim da savrsenijeg od tebe nema..

Verujem,da ga nikada necu pronaci.

Nije to bilo ono decije,obicno,zezanje...

Nije bila ni 'recka' u nizu.

Ali,nema vise povratka...

Previse se ljudi i dogadjaja naslo izmedju nas...

Za tebe ne znam,ali ja vise nemam snage da se borim sa vetrenjacama..

A znas li da se jos uvek secam tvojih reci?
I da znam da ces se kad(ako) budes citao ove reci tako slatko nasmejati...

Isto tako sam zapamtila sta si mi odaavno rekao...
"Mazo,pazi kad ti kazem,ja i ti cemo se jednog dana ponovo sresti...I necemo nikad da raskidamo.Vise nikad.Makar samo da budemo zajedno pet-sest godina,kao Milos i D."

 

Verujem,skote...

 

"Niko me nikad nije zvao skote."

 

Znas,skote moj,nocas sam videla zvezdu padalicu...

 Pozelela sam da  se nikad vise ne sretnemo..

A ako se sretnemo da ne prepoznam onaj tvoj sanjivi pogled 

koji te je uvek izdvajao od drugih...

 

Plasim se,bolece vise nego proslog puta...

 

I da,cika baladasevicu,bili ste u pravu...

Ovo,samo da bih vam to dokazala... 

  

 

A,sad,da jedna Vesela Mala devojcica kaze (teti) Dobar dan i izabere drugi put,

sa manje trnja...

 

...Iako zna da se sve staze vrte u krug!

 

(Inspirisana pesmom Tanje Savic-Zlatnik)

Ko je primetio primetio,ko nije-nije...

Malu devojcicu nesto muci...

Jeste,to je onaj BLJAK osecaj,sa ONIM izrazom lica...

Da,bas taj...

Mala Devojcica se..........kaje.

Sumnja.

Pita se.

Menja.

Menja se i ona to zna.

Srce joj kaze.

Srce mase prstom i opominje,a Mala Devojcica ignorise...

Ima neki osecaj,kao da je ni za koga vise nije briga,kao da je postala odvratna osoba;

Kao da...

Mala devojcica je prestala da uci.Sad,kad to najvise treba da radi.

Mala devojcica se mnogo promenila i to je boli.

Maloj devojcici se place,a suza nema...

Maloj devojcici se pisu postovi,a mrzi je i ne moze da zadrzi pogled na praznini. 

Mala devojcica se oseca hladnokrvno,bedno.

Pogled Male devojcice je izbledeo i sad samo tupavo i besciljno luta naokolo... 

Ne zna da opise,verujte...

Samo hoce snage...Samo malkice...

Hoce da se osvesti i da zivi u stvarnosti,a ona samo lebdi i kao da je negde daleko...van vremena i prostora.

Svaki novi osecaj i nepoznato stanje Malu devojcicu preplase...

Nema vise ni cebeta...

Samo...

Praznina

Mrak

Tisina

....a....boli...

"Ne jadikuj mnogo nad sitnim bolovima, jer bi sudbina mogla početi da te leči - krupnim."-Neruda...

 

Jedna mala devojcica je bila,otisla,i vratila se.

Nije ni znala da je toliko umorna,a eto,ovaj sesti april je ceo prespavala...

Jedan je,ali i on prodje...

Prolazeci kroz Sremske Karlovce,gledajuci u prodavca kokica i secajuci se Andjele,pijuci vodu sa cesme "Cetiri lava" i razmisljajuci na kojoj se strani sveta nalazi njena srodna dusa(izgleda u Madjarskoj :P),penjuci se do Strazilova,posmatrajuci vojnike kako ratuju na Petrovaradinskoj tvrdjavi...

Prezivela je Mala Devojcica i tri dana maturske ekskurzije.

Prvo vece je zaista provela u sobi do svoje(koja koincidencija!),

smeskajuci se i dremajuci pored jednog ramena... 

Drugo vece je provela u Nikolinoj sobi,pored jednog drugog ramena,takodje nasmesena(samo sto za ovo drugo rame nije htela da postane nista vise od prijatelja)

Gradska kuca u Subotici joj je licila na Hogwarst(skolu Harija Potera),

vodic joj je licio na njenu srodnu dusu,

Novi Sad je....pa dobro,nije licio na Negotin...

A najlepse od svega je bila pomisao na povratak kuci,kompjuteru i blogerima...

Jeste da sam vas sve pozaboravljala,ali samo mi treba da vidim po jedan osmeh 

i da se prisetim svega... 

U mojoj glavi se ovih dana radjalo puno prica...nazalost,sve su nestale sa par suza i vremenom..

Suze su i bile one koje su mi pokazale te prave vrednosti,a one nikako nisu lep(mrsav) izgled i prazna glava...Konacno i to shvatih,...

Shvatila sam i poslovicu "Daleko od ociju-daleko od srca",ali to je vec za neku drugu pricu,jos samo da se izvinim sto nisam uspela da prebacim slike i da opet posetim carstvo snova...

Sve Vas volim,da ne pocinjem o tome koliko ste nedostajali...

Nije,a kao da jeste...

Jedna Mala Devojcica je zamracila sobu...

Ne,ja nisam tuzna.

Za dva dana postajem,sto bi rekla jedna meni draga osoba,svetski putnik!

Zar je to mala stvar?

Jeste da nisam bas svetski,ali zna se sta za jednu Malu Devojcicu predstavlja odlazak u Novi Sad...

Eej,Novi Sad,ni to nije mala stvar...

Jedna Mala Devojcica jedva ceka taj put.

Dobila je veliku plavu pidzamu sa slikom nasmejane zirafe.

A znate li sta pise na njoj?

Pise,bas ovako,onako lepim narandzastim slovima,Everybody loves me... 

Mala Devojcica je dobila od mame pidzamicu,trenerke i majicu.

Mala Devojcica je poljubila mamu i nasmejala se.

Kasnije se zapitala da li je to bilo dovoljno,ali,mama je jednom rekla da je osmeh 

Male Devojcice najvece "Hvala" i najbolji lek...

Mala Devojcica se nasmejala sama sebi.

Da izleci sve sto je danas bolelo...

Nasmejala se i onom tuznom licu,mozda je vredelo.

Mala Devojcica danas nije tuzna,ali joj uz mrak u jednom sobicku na zapadnoj strani ide i pesma 

koja se u poslednje vreme vrti po plejeru:

05. Tose Proeski - Jedina.m4a 

A ona koja se vrti u glavi,izgleda ovako:

Love is in the air
Everywhere I look around
Love is in the air
Every sight and every sound

And I don't know if I'm being foolish
Don't know if I'm being wise
But it's something that I must believe in
And it's there when I look in your eyes

Love is in the air
In the whisper of the trees
Love is in the air
In the thunder of the sea

And I don't know if I'm just dreaming
Don't know if I feel sane
But it's something that I must believe in
And it's there when you call out my name

(...)

Nista veze s vezom nema...Takva sam vam ja-cudna sorta...

I jos samo da sebi i Vama posvetim jednu strofu(opet Tose),

pa da odem da sanjam o nekim novim,lepsim jutrima... 

Poceh da pisem post i misao mi pobeze u trenutku...Uglavnom,svodi se na pricu o danasnjem danu

Zaista,poceo je nasmejano.Zevnula sam,rastegla se i promolila glavu kroz prozor.

Mislite da sam osetila svez jutarnji vazduh?Ha!(dragi moji,nije ovo bajka...)

Jedino sto sam osetila je otuzan miris ribe,i umesto da se (kao u bajci) zgrozim i prevrnem ocima,
ja sam pocela da se smejem.Jako.Iz srca.

Onda sam krenula sa mamom u grad,,ne kocijama ili "meckom" vec kicma-transom(sto bi rekao moj deka...)

Tamo smo naisle na raspolozenog prodavca(bugarin ili rom,nesto jeste),koji nam je pola sata pricao kako je on celu noc bio u
novootvorenom kaficu,radio kao izbacivac(woow,odusevljena sam) i sad mu je krivo sto je ustao rano kad nema sefte
(kasnije mi je mama objasnila da sefte znaci zarada)...

E,da,i stavljeno mi je na znanje da ako me neko dira,mogu njemu da se obratim...(reci sam memorisala ali se lika ne secam)-Blago meni!

I tako sam prosetala nove krpice,bila u provodu i eto sad sedim pred kompjuterom,ispisujem neke sasave redove i razmisljam se sta ce od svega ovoga da ispadne.

Ovih dana pogled je lutao  po ucionici...

I umesto da se,kao po obicaju,zaustavi na nasmejanom licu mog F-a,lutao je dalje i redovno se zaustavljao na ona tri lika...

U ponedeljak je jos jedan talas zlobe presao preko tih odvratnih,izvestacenih osmeha.

U ponedeljak je jedno lice plakalo zbog tih osmeha...

U ponedeljak je moje srce saosecalo uz uplakano lice.

Moje srce se zapitalo koliko zlobe treba da postoji u jednom malenom decijem srcu da bi imalo povoda da detetu koje je ometeno u razvoju zalepi zvaku u kosu...Ili da isipa sok po torbi...

I koliko bezosecajnosti je potrebno da gledas to uplakano lice i uzivas.

Gledam u ta tri odvratna lika,a zeludac mi se prevrce...

Jedno uplakano lice se setilo onog "razredni staresina je nas drugi roditelj."

Pozalilo se razrednom staresini.

Razredni staresina se nasmejao i ignorisao.

Jedno uplakano lice je zajecalo,tako jako da se cela prostorija uvila od bola...

Malu devojcicu je zabolelo srce.Mnogo.

Mala devojcica je osetila nesto za sta ne zeli da prizna da je mrznja..

Mrznja prema surovom svetu,nepravdi i recenici sa kojom se srece svakog dana:

Vrana vrani oci ne vadi...

Mala devojcica je pozelela da ima snage da se izbori sa svetom...

Ali...

...radost uzivancija... 

U meni veceras jedna reka

razbija ogromna brda daleka,

muci se,

urlice,

razmice klance

i kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce ridje,

jer mora nekuda da izidje

(..i nagovestaj da nece biti dobar...Mada,ko zna...)

Ovo je ono sto se dobije od jedne Male Devojcice posle neprospavane noci i jednog 

odvratnog dana koji je prethodio...

I Mala Devojcica se tek uvece setila da dan valja popravljati...

A prica koju je napisala u toku tog dana,i koju nerado pise i ovde,sad kad je sve proslo...

Kazu da su ljudi koji nose crveno samouvereni.

A eto,ja sam danas bila u crvenom.Ni trunku samopouzdanja nisam osetila.

Naprotiv.

Toliko mi se plakalo da sam se jedva suzdrzavala.Najlakse je zakljuciti:nije taj recept sa crvenom za mene.

A sve mi se cini,opet nisam u pravu...

Mrzim osecaj kad shvatim  neke stvari...

Kad se osetim razocarano,ljuto na sebe i na svet,jadno...

I kad se sve to pomesa dobije se jedna JA koja svima cuti,

koja nema snage da ustane protiv mase koja je gazi... 

I onaj kamicak iz grudi tinja,tinja,samo sto se ne ugasi...

A srce i glava se dvoume izmedju ovakve MENE i toga da mogu da postanem skot kao i ostali...

Nad glavom visi tabla sa cinjenicom:

"Ako precutis puci ces."

.. Visi,i onaj ekser je sve slabiji,a ja je svaki put zanemarim..

Dok jednog dana ekser ne popusti i cinjenica,sa sve kamenom od tone,padne na glavu...

Pa stigne i do srca...

Pa zaboli...

A ja opet precutim..

Sudbina il' ko zna sta li je,moja staza i dalje zalazi za neke planine ...

Da samo mogu da stanem...




Poklanjam klip,svima vama,saljem zagrljaj i poljubac i vracam se carstvu snova...

Obecavam,ovaj vikend necu upropastiti...!

...odnosno jeste bio ranije,ali ovog puta nije...

Sela na klupu.

Ustala.

Opet sela.

Iskljucila telefon i uhvatila se za glavu...

Onda pogledala u nebo i gledala tako nekih pola sata.

A tamo,iznad klupe,medju granjem...

I jedna suza u malom bistrom oku...

"Zdravo!",rekoh i okrenuh se par puta oko sebe.

Neko ce pomisliti da nisam u redu...

A nekad sam bila drugacija...

Nekad sam zivela za svoja srecna,crvena i plava zelena zuta i nasmejana jutra...

Nekad me nije bilo briga sta drugi misle... 

Nekad...

Sad se stapam sa masom...

Nestajem

"Kolega?"....E,jesam smesna....da li ocekujem da mi odgovori?

Iskreno,ne znam...

Samo gledam u onu suzu i cekam da kane...

Prilazim i cujem Dum,Dum,Dum...

Eto,i njih sam pocela da plasim...

A nekad sam ih zvala da lete mojim velikim nebom i hranila ih iz ruke...

Menjam se...Kao vreme ovog martovskog dana...

Sve i dalje boli...zakljucno sa dusom...

Isprljala sam je izlazuci se blatu od ljudi koje srecem svakog dana...

Nadajuci se da ce proci,odlazim u carstvo snova...

Valjda me ono i dalje ceka...tamo...na istoj adresi...

(Inspirisana Tosetovom "Sobom za tugu" i mucnom glavoboljom...)