Sreća je u malim stvarima

Danas sam se sa svim "prijateljima" posvadjala...

Napisala ja ceo clanak o tome.

I on se slucajno izbrisao.

A onda naidjoh na post stepskog vuka,i jedino sto sad imam da kazem je:

" Lutamo svetom kao stranci.
Svakoga dana krecemo se medju drugim ljudima,ucestvujemo u njihovim igrama i nadanjima.Delimo iste strahove i ocekivanja…
A opet svako je sam za sebe,usamljeno ostrvo u okeanu bezdusnosti.
Kada se svetla pogase i publika razidje,ostajemo sami na sceni tihi i pokunjeni,uplaseni tamom i hladnocom koja iznenada nastupi oko nas.
Samoca.
I zudnja da se svoje bivstvovanje podeli sa nekim.
A to je ono najteze u citavom zivotu.
Pustiti drugoga u svoj zivot,razgolititi se potpuno i tako pobediti samocu…
I pre svega toga,strah.
Strah od predavanja drugome svega onog sto jesmo,strah da neko nece vrednovati taj iskreni poklon,da nece razumeti nase zelje.
I zivot prolazi na tankoj zici izmedju samoce i zelje da se dan podeli sa nekim posebnim.
Jedino je ljubav carobni sastojak koji moze da spoji nespojivo,utuli strah i nepoverenje,raspali hrabrost i prkos svemu sto zivot nosi…
A taj caroban sastojak je ono sto se pronalazi teze od najredjih dijamanata,to je tajna koju je teze dokuciti i od dubina svemira,vecitih zakonitosti prirode ili cak smisla samog zivota.
I bas zato treba je traziti."

Odmor,u pravom smislu te reci.

Onaj zvanicno-poslovni,jer sam i u tim vodama "zaplivala" ovih dana.

Naime,tuzna-vesela se zaposlila u frizesko-kozmetickom salonu(preko raspusta,zna se),pa joj je to do detalja isplaniralo dan:

08:00h-14:00h posao

15:00h-19:00h bazen

20:00h-00:00h grad

pa u krug...

...naredna dva meseca.

Kao sto vidite,ovde nema bloga.Nema ni rucka kad ima musterija,da se razumemo.

Ali zato ja imam najlepse iscrtane nokte-sluzim kao eksperimentalno sredstvo i ponosim se time :)

Resila tuzna ove godine da pocrni.

Jes' da sam se i zbog toga propisno isplakala,ali sam danas bila na bazenu.

I,cudnog li cuda,niko nije upirao prstom u mene!Nisu se ni smejali.

Na brzinu svratih da vam kazem sve ove novosti,pa idem da se naspavam,juce sam spavala samo 3 sata.

Vi ste najbolja stvar koja mi se u zivotu dogodila,samo da znate.

I mnogo vas volim.

Pa,ako dozvolite,prijavljujem neplaceni odmor,na neodredjeno...

Ako stignem,u rupama rasporeda,javicu vam kakvo je stanje kod mene.

Trenutno je mokro,umorno,pospano.

..odnosno kad dobije poklon za koji dovoljno dobre zahvalnice nema.

Spisak ljudi koje sam od jutros htela da udavim je dugacak

Pinokia-jer sam od iznenadjenja(tek cete cuti kakvog),lepog naravno,umalo umrla od srece

Hyper-jer je tom iznenadjenju doprinela

Shadow-jer mi je preporucila sisanje

Frizerku-jer me je upropastila

itd...

Prva tri davljenja,u pozitivnom smislu naravno

Naime,odem ja jutros da preuzmem posiljku iz poste,sve ocekujuci cestitku od neke tetke/strine/ujne iz blize/dalje familije.

Dobijem zatvoreni paket,namucim se dok ga otvorim,i od (pozitivnog) iznenadjenja padnem na zadnjicu,izvin'te na izrazu.

Onda lepo upakovanu kutijicu otvorim,a u njoj





Na paketicu lepim rukopisom ispisano

prima:tuzna

salje:pinokio

I istim tim rukopisom unutra divna cestitka...

Drugarica me je sprecila u plakanju na sred grada,al' sam se zato kuci propisno isplakala.

I,samo da vam kazem(hyper i pinokio),pa udavicu vas....

Alii pre toga da zagrlim

i izljubim...

Jer drugacije ne umem!

Hvala do neba Pinokio...

Volim te!

Znate,proslo leto mi je bilo najlepse u zivotu.

Ne znam kako da definisem:najlepse ili najsrecnije.

Znam samo da sam se tad smejala kao nikad u zivotu,da sam volela i radovala se svakom novom danu...

Imala sam volje da zivim,snage da predjem pola sveta,prijatelje o kakvima se sanja...

Isla sam na bazen svaki dan.

Bazen k'o bazen,pun.

Nova poznanstva i,konacno,prihvatanje od strane drugih-sve je sto je jednoj sedmakinji dovoljno da se oseti kao da je osvojila svet...

Danas mi hyper prica o svom izletu na Timok.

Spomenula je i trcanje po vrucem asfaltu,kad je u meni nabujala gomila secanja...

Jedan je od onih sparnih,teskih dana.

Dogovor za bazen "pao" jos dva dana pre-a ja i moja V termin ne preskacemo 

Pocinje da grmi,i dok mi stizemo do bazena,ljudi se rsturaju i polaze kucama.

"V,meni se cini da nece nista opasno,a?"

-"Ma,jok...mi smo na bazen krenule,je l' da?"

Stizemo,i bez otvaranja ranceva skacemo u vodu,dok nas svi,sakupljeni ispod strehe,cudno gledaju.

Posle petnaest minuta prestaje kisa i Sunce ponovo izranja na pozornicu...

Smejemo se.

To je bio najlepsi dan u mom zivotu.

Najbezbrizniji.

Sedimo,naravno,dok se bazen ne zatvori.

Vec kasnimo da se spremimo za grad kad pocinje kisa.Ponovo...

Izlazimo iz bazena i skupljamo stvari.

-"Milence,trcimo do kuce?"

"Haha,ti nisi normalna..."

Jeste,normalna je .Ona je najnormalnija i najbolja osoba koju sam do sada imala prilike da upoznam.Ona je majstor za moj osecaj kao-da-sam-na-vrhu-sveta.

Izuvamo papuce i trcimo po usijanom letnjem asfaltu...

Kao po obicaju,stajemo kod stare jabuke da,cisto iz zabave,ukrademo par jabuka.

Nastavljamo do kuce,i kad umorne stizemo,V mi kaze:"E,ajde da ne idemo u grad.Iscrpljuje,bre,ova kisa."

Pocinjem da placem.Znate,ja placem zbog svega i svacega,cak i kad sam srecna.

-"Ih bre,jesi luda...Aajde,dobro,idemo u grad...Bleso jedna."

Smejemo se i odlazimo na klupu u naselju da se odmorimo.

Ovo ce biti prvi,ali ne i poslednji put da sam joj rekla da je volim.

Ipak je ona zasluzna za to sto sam proslog leta bila srecna kao nikad...

I za gomilu gluposti koje nisam uradila.

Ako nekog zanima zasto sve ovo pisem,rekla sam V da ove godine necu na bazen.

Ona ne zna da se sve vreme u meni to nesto prelama,ali zna da ja,ma koliko se trudila,ne mogu da ostanem karakter do kraja.Zato me je danas pozvala i rekla:

"Ej,gusko,za nedelju dana se otvara bazen...Pozuri sa tom kupovinom kupaceg!"

Sad sam konacno resila da li cu na bazen!

Neko mi rece da nikad ne dozvolim sebi da emocije u meni bujaju i nadolaze,a da ja sedim i cekam da "puknem".

I da uvek kazem sta mislim,ma koliko to bilo protiv nekog ustaljenog misljenja.

Resih da poslusam tu osobu.

Onaj kome se u startu ne dopadne,molim neka se okrene i ode.Vrata su otvorena.

Danima imam neki osecaj...Ne poput Hm ili Hm2.

Ovaj je uobicajen,a pored knedli u grlu karakterise ga i kamen na srcu.Ogroman.

I meni je to postalo tesko.Pocelo je da gusi.Zato resih da to skinem sa sebe,pa kud' puklo.

Gledam sta se dogadja na ovom mestu i to mi se ne svidja.Nimalo.

Vise ni na sta ne lici,nema druzenja ni toka stvari.

Sve stoji u mestu,a svi govorite:"Ajde,bice sve kao pre,idemo dalje..."

E,pa ja necu dalje.Ne ovako.

Zato sto sebe prisiljavam na pisanje komentara(kao i postova),da bi zataskala nelagodnost koja se stvara.

Ali,ja to ne mogu.

Ja nisam kao domacica,ili sanjarenja,kao svi vi...

Na moju veliku zalost,shvatam da ste posle devet meseci,koliko sma ovde,tek sad svi poceli da pokazujete svoje pravo lice.

A,iskreno,vise su mi se svidjale maske.

I da odmah prekinem-ako ste se pronasli,i treba.Moze slobodno bilo ko i da se uvredi...

Da se vratim na temu-ovde sam,kao sto rekoh,devet meseci,i ma koliko ja bila dete moram da kazem da mi se ovde vise nista ne svidja.
Oni koji to tako lepo umeju-neka gundjaju.Sad je pravo vreme.

Do pre dva-tri  meseca sam neverovatno bila vezana za blog i internet uopste.
Sad me na samu pomisao da treba svaki dan da se sretnem sa svadjama i lupetanjima(ovog puta,radi se o SVIMA),i presipanjima iz supljeg
u prazno,zaboli glava.

Takva atmosfera mi se ne svidja.

Ljudi koje volim su trenutno oni koji vise nisu na blogu,ukljucujuci i par onih koji su tu.

Ostale ne svrstavam u tu neku "porodicu",i zao mi je zbog toga.
Ali,pocela sam iskreno pa cu tako i zavrsiti.

Nekad se osecala ljubav-sada moramo da je zapisujemo.

Nekad se svadjalo iz preke potrebe-sad nam je preka potreba da se svadjamo.

Nekad je bilo finih ljudi-sada ih nije ni polovina.

Zato ja zelim da mi blog ostane u secanju kao onakav kakvog sam ga upoznala 29.septembra-dostojanstven,lep i veliki...

Onakav kakav sada nije.

Ne,ovo nije najava mog odlaska.

Daleko od toga.

Ja jos uvek osecam potrebu da se ponovo vezem za ovo mesto,samo sto sada nije pravo vreme za to...

Ovo je objasnjenje nekomentarisanja sa moje strane.

Sto ne znaci da ne citam.

Dok ne resim neke svoje muke(male,ali velike),i sve se na ovom prelepom mestu dovede u red-ljubim vas sve,blogeri moji...

Ljubim i one nove koji su,nazalost,pronasli ovo mesto kasno...

...kad smo mu vec unistili dusu.

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.
 

pesnik:Necu reci.Onaj ko ne prepozna-neka se potpise ispod pesme...

Pola izbaceno...Slika,muzike,reci...

Vazno je da radi!AKO radi....

LINK ZA DOWNLOAD/GLEDANJE...

Da.

Za one koji ne znaju kako to izgleda kod mene,evo uputstva.Mada nije preporucljivo slediti ga. 

1.Za pocetak,uci u administraciju.kazem za pocetak,jer to obicno biva pola sata pre objavljivanja posta.

2.Pregledati clanke koji su vec objavljeni,za slucaj da se neki nije objavio na licnu odgovornost.

3.Pregledati komentare za slucaj da sam nekog propustila.Onda otici na forum ili vec neki drugi sajt i komentarisati sve postojece i nepostojece teme.

4.Deset minuta posle toga setiti se clanka koji ceka da bude napisan.Kliknuti na "Novi clanak" i nastaviti surfovanje po internetu.

5.Po drugi put se setiti clanka.Od tad je proslo 20-30 minuta.Zatim traziti slike po "Google"-u ne bi li nasli inspiraciju za doticnog.Mislim,post.

6.Nazvrljati nesto,pa ceo tekst kopirati u (opet) "Novi clanak",da se ne bi objavio u vreme kad ste planirali da pocnete da ga pisete.

I tako zapoceh pisanje ovog posta tad-i-tad-u-toliko-i-toliko: 

"14/05/2008 16:25"

Status:objavljen.

Autor:tuzna.

Kategorija:slbznjnakvadrat.(i slovima:Generalna)

A poenta,ako nekome nije jasna,slobodno nek pita.

Evidentno je:Google sa sve slikama presusio.Ili stupio u strajk.Za vladicino skidanje sa liste.Ili je na forumu bilo previse zanimljivo...

U istom stilu(mislim,pisanja posta),ostavljam sliku.

Biljane Srbljanovic.

Procitala celu arhivu njenih tekstova i izdvajam jednu dramu neobjasnjivog zanra,tragikomedija,sta li je...Ako neko ima strpljenja neka procita,ja mogu samo da kazem da ce se istom strpljenje isplatiti.

BARBELO, O PSIMA I DECI





Biljana Srbljanović

2007.

Mojim drugaricama:

samoubicama

i ostalim.

LICA



Milica

Mila

Milena



Dragan

Drago



Zoran (ponekad Marko)

Marko (samo Marko)



Kučkarka

Jedan Doktor, dva puta

Dve Lutalice, samo jednom





Jedan pas,

Drugi pas,

Još četiri psa,

najmanje







Autor zahteva human tretman životinja u postavci komada.

Autor ne insistira na istom principu u odnosu prema ljudima.

Takodje ne očekuje nikakvo poštovanje didaskalija.



Radnja se dogadja danas, u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.








Jedna mlada žena sedi na zidiću. Puši i plače. (Pa šta onda? I ja stalno plačem).



Mislim da puši džoint. Niko ne zna koliko je tužna.

Druga mlada žena, šeta svoga psa. Plače, a ne zna zašto.

Jedna nema veze sa drugom. Valjda.



Neki ljudi promiču, svoju decu vraćaju od negde, svoje pse vraćaju iz šetnje. I niko ne plače.

A nije da nema zašto.



Fasade su oguljene, fasade i blistaju sjajem novih bogataša, olupane kuće uglavljene izmedju dve sa čuvarima, smeće na ulici, u i oko kontejnera, oko parkiranih skupih automobila sa probnim tablicama, djubretari štrajkuju već nedelju dana, psi su divlji, a ima i rasnih, svi žive zajedno u istoj ulici.



U kojoj ima jedna kuća, jedna klupa i groblje.

Šta nam više u životu treba?




I hiljadu zašto



Klupa kao svaka klupa. Samo što je ova na groblju.

Jedno dete, jedan mali dečko, svečano obučen, predebeo za svoje odelo, na silu očešljan, s knedlom u grlu dovučen na sahranu, sedi na klupi i ništa ne razume. Posebno ne da je upravo ukopao mamu.



Dete sedi mirno, gleda pred sebe, čak i ne klati nogama, samo čeka da se cirkus završi. Sedi kraj jednog mladjeg muškarca, čoveka pred kojim se mogućnosti već neko vreme ukazuju u neprekinutom nizu, jedna za drugom i svaka bolja od druge, a koji, zamislite, uvek želi - još.

To je dečakov otac.



Koji ne zna odakle da počne.


MARKO

Zozo...


ZORAN

Nisam Zoza. Mrzim to ime. Mama kaže da mi ne stoji.



MARKO

Dobro, sine. Kaži kako voliš?



ZORAN

Marko.



MARKO

Pa kako Marko? Ne može, sine. Marko sam ja.



ZORAN

Pa šta? Mama kaže da je to nekad isto.



MARKO

To se mama šalila.



ZORAN

Nije se šalila.



MARKO

Jeste, znam.



ZORAN

A ja znam da nije.

Uostalom, idi pa je pitaj.

I gde je mama uopšte?

I zašto smo ovde?

Ko je ona žena što me je obukla?

I ko je ona druga, što me je očešljala?

Zašto svi plaču?

Čemu tolike sveće?



Na hiljadu pitanja, Marko svakako ne moze imati odgovor. Nema ni na jedno. Ni pola. Ni polovinu jednog celog pitanja, Marko ne može da savlada.

Žena mu je umrla, ubila se, i sad to treba objasniti detetu.

To ne može niko.



MARKO

Zorane...



ZORAN

Marko.



MARKO

Molim te, uozbilji se.



ZORAN

Ozbiljan sam. Vidi na šta ličim. Hoću da se zovem Marko.



MARKO

Ali to je moje ime! Ti imaš svoje ime, ja imam svoje. Ti nisi ja!



ZORAN

Otkud znaš -

Da nisam?

Ko to može reći?

Ona žena, možda?



Marko tehnički, zapravo i nije udovac. On je već godinu dana razveden, iako ni on niti njegova bivša, sada pokojna žena, nisu našli načina da to objasne svom zajedničkom sinu. Zoranu, ne Marku.

Otac ćuti. Ćuti i sin.

MARKO

Da li si gladan?



ZORAN

Jesam, gladan sam. Ovde smo od jutros.

Mama ništa nije spremila. Mama nikad ne spremi ništa. Čitav dan samo sedi.

Tata, šta je njoj?


MARKO

Vidi-

Sine.



ZORAN

Mama je bolesna?



MARKO

Jeste, bolesna je.



ZORAN

Od čega?



MARKO

Od glave. Mamu često boli glava.



ZORAN

Nisam primetio. Da li je zarazno? Da li je nasledno? Da li će i mene sad da da boli? Koliko i kada? I kad će da počne?



MARKO

Zozo, sine, gde si to...?



ZORAN

Marko. Rekao sam, Marko.



MARKO

Dobro, Marko, gde si ti to čuo? Odakle ti to? “Nasledno”, “zarazno”, ne uče vas valjda to u školi?



ZORAN

U školi? Ne verujem.



MARKO

Pa odakle onda?



ZORAN

Šta ja znam...



Zoran slegne ramenima. Ne zna gde je to pokupio. Ili neće da kaže.

MARKO

Dobro, kad znaš to, onda možes i da razumes da mami nije dobro. Pala je i povredila se.



ZORAN

Kako je pala?



MARKO

Na glavu.

S prozora.



ZORAN

I povredila se?



MARKO

Mnogo.



ZORAN

Je l je boli?



MARKO

Sad više ne.



ZORAN

Zato što je u komi? Ljudi u komi ništa ne osećaju. Osim što možda osećaju, a ne mogu da kažu. Pa kada ih isključe sa aparata, oni ih tako u stvari ubiju.



MARKO

Sad još i koma i aparati, ma odakle ti to...? Zorane, niko nikog nije ubio!


ZORAN

Mama je u komi?


MARKO

Jeste Zozo, mama je u komi.


ZORAN

Nisam Zoza...


MARKO

Zorane, sad prestani. Dosta je bilo. Nije vreme. Mama je jako bolesna i može da umre. Da umre, razumeš? Znaš šta to znači?


ZORAN

Šta?


MARKO

Da ode. Da nas napusti.


ZORAN

Kao ti mamu?


MARKO

Ne, Zorane, ne tako. Da ode zauvek.



ZORAN

I ti si otišao zauvek.



MARKO

Jesam. Ali me ipak vidjaš.


ZORAN

Mama te ne vidja. Mama kaže da te više uopšte ne vidja.


MARKO

Ovo je drugačije. Mama može da ode, da se preseli na nebo.


ZORAN

Kod boga?


MARKO

Jeste, kod boga?


ZORAN

I kod andjela?


MARKO

Jeste, tako je. Kod andjela.


ZORAN

I kod djavola?


MARKO

Ma gde si pokupio sve te stvari?


ZORAN

U školi. Tako nas uče.


MARKO

Ne znam šta vas uče, ali mama ne ide kod djavola. Ne mogu da shvatim da ovako razgovaramo...



Marko ipak pristane na pravila.

MARKO

Zorane, mama je bila dobra i ona ide u raj.



Marko se oseća neverovatno glupo dok detetu koji zna šta je koma i nasledno oboljenje, spominje boga i andjela. Ali kad ih tako uče u školi.


MARKO

Mama ide kod boga i kod andjela.


ZORAN

Kako to - već ide. Pa još nije umrla.


MARKO

Nije. Ali, skoro da jeste.


ZORAN

Koliko skoro? Ti znaš kad će to da bude?


MARKO

Ne znam tačno. Ali vrlo skoro.


ZORAN

Siguran si?

Marko klimne.

ZORAN

I ja je neću više nikad videti?

Marko odmahne. Zoran razmišlja. Pokušava da shvati.


ZORAN

Nije se ni pozdravila.


MARKO

Nije stigla. Nije znala da će da padne. Da će da se tako povredi. Nije znala da će da padne na glavu.

Neka dugačka tišina. Teška, tužna. Mogla bi biti dirljiva, kada ovo ne bi bio moj komad.

ZORAN

Kako nije znala kad je sama skočila?

I ostavila pismo, gde piše da će skočiti.

I kako je živa, kad smo je upravo sahranili?

Ovo je groblje, zar ne? Mi smo sada na groblju, jer je mama umrla?

Zašto jednostavno ne kažeš tako?

Zašto jednostavno ne kažeš: Marko, mama ti je mrtva.

Jer, ona je mrtva, zar ne?

Marko na brzinu razmišlja da li da nastavi glupavu prevaru koju je započeo.

Onda od lenjosti i neke čudne nemoći pred debelim detetom od osam godina, jednostavno odustane.


MARKO

Tako je, sine. Mama je mrtva.

Zoran, opet, kao da se se do poslednjeg trenutka nadao da će ga otac razuveriti. Kao da je mislio da će neko čudo da se dogodi. Kao da je tek sad shvatio.


ZORAN

Baš mrtva? Siguran si?

Marko klimne.
Zoza razmišlja.

ZORAN

Da li si je prodrmao? Jako, rukom?

Da li si je ubo iglom? Iz sve snage i do krvi?

Da li si joj slušao srce?

Da li joj je srce stalo?


Marko ništa ne kaže. Zoza ipak čuje nešto.

ZORAN

Onda tako reci.

Marko zagrli sina, Zoza se, začudo, uopšte ne brani. Ćute.

Neka tužna pakost progovori iz dečka.



ZORAN

Mama je sad kod djavola, jer se sama ubila. Samoubice ne idu u raj.


Zoran pogleda oca pravo u oči.



ZORAN

Znam. Učili smo u školi.



Zoran, malo debelo, tužno dete, ustane i podje kući. Svojoj novoj kući.



mrak 

Ne,ovo nije nastavak price o mojim mukama.

Mada je trenutno jedna od najvecih.

Postoji...postoji taj neki osecaj koji mene muci odavno.

I zelim da me posavetujete kao sto bi svoju decu,iskreno ma koliko lose bilo.

Prvenstveno pomoc trazim od doktorki na blogu,koliko znam doktora nema.

Osecaj je nazvan Hm2,a "simptomi" otprilike ovako:

-Nisam svesna sebe u vremenu i prostoru

Znaci,prisutna sam,pricam sa drugaricama,slusam i sve zapamtim ali kao da u tom trenutku nisam bila ja nego neka druga licnost,neka senka ili san kroz koji se ja izrazavam.

Stvarno ne znam kako da objasnim.

Ono sto znam jeste da me plasi do bola,traje nekih mesec dana i pocinjem da mislim da sa mojom glavom nije sve u redu.

Kad se malo dublje zamislim,shvatim da gledam kroz ljude kao kroz vazduh i da uopste ne postojim,reci mi ne dopiru do mozga ili sta vec.

I samo nemojte da kazete da je u pitanju pubertet...Jer nije...Nisam samo ja u pubertetu,pa su  svi ostali normalni.

Moji virtuelni prijatelji,druge mame i tate,vi koje volim vise nego sebe samu...

Molim vas...

Plasim se...