Remek-delo
"Ti ne znaš kako je carobno
znati da nege postojiš
jednako draga i krhka
i na poludelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srecom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako vec budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uvijek negdje postojiš.
...
Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv...
...
A kada ostavim zvezde
hocu da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
zacas da odu vragu...
...duboko ispod vode...
mutno ogledalo...
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak...
ostani
samo
još
malo...
...
Kiša i nebo mutno do placa...
San je posljednja mogucnost
da se sacuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U ocima pijanog sviraca
jutros je previše vode
...nemir... i jedna jesen daleka..
...
Možda zvijezde veceras namerno na pcelinjak lice
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše price,
al ne znas kada dodju, jos manje kada odu.
...
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pcela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vecno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
...
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
...
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l' je bar malo zaboli...
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noci koje se cuvaju u ocima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
...
Ko zna... možda joj nocas neke slike ponovo znace,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da place
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
...
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Secam se bila si zvijezda veca od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
...
Ah, da, jednom davno, skoro se ne secam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more...
...Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako zari.
Kad jednom kroz miris mora osetiš miris nara
poveruj da negde za mnom mesec zaklan krvari."
znati da nege postojiš
jednako draga i krhka
i na poludelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srecom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako vec budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uvijek negdje postojiš.
...
Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv...
...
A kada ostavim zvezde
hocu da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
zacas da odu vragu...
...duboko ispod vode...
mutno ogledalo...
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak...
ostani
samo
još
malo...
...
Kiša i nebo mutno do placa...
San je posljednja mogucnost
da se sacuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U ocima pijanog sviraca
jutros je previše vode
...nemir... i jedna jesen daleka..
...
Možda zvijezde veceras namerno na pcelinjak lice
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše price,
al ne znas kada dodju, jos manje kada odu.
...
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pcela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vecno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
...
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
...
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l' je bar malo zaboli...
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noci koje se cuvaju u ocima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
...
Ko zna... možda joj nocas neke slike ponovo znace,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da place
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
...
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Secam se bila si zvijezda veca od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
...
Ah, da, jednom davno, skoro se ne secam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more...
...Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako zari.
Kad jednom kroz miris mora osetiš miris nara
poveruj da negde za mnom mesec zaklan krvari."
Miladin Beric – Tetovirana jesen
12 Komentari |
0 Trekbekovi
