Javljam se.....
Mladjane,imas urokljive oci(ili reci)
Domacice,ugojila sam se od tvojih kolaca.
I sad planiram da odem da sredim sobu i da legnem da spavam...
Eto,ziva sam,zdrava sam,inspiracije i ideje i dalje nema nigde,jos cu postati mrzovoljna jer sam umorna i jer sam skuvala gomilu kafa a one nikako da navrate....
Evo,par stihova omiljenog nam Balasevica,cisto da ne bude da samo trabunjam kao po obicaju....
Uhvati me čvrsto i ne popušta...
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me
U svoj plavičasti dol...**
Najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira jesenju sonatu...
Snio sam vrata u tom suvom zlatu.
Strah me da prođem,
Al' proći ću...**
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...**
Nikad u dilu s bagrom... Nikom u stranu... Nikome dužan...
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan...
Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan...**
"Kad zadnju brazdu zaorem,
po tragu senke rodine...
Procvaće zimske ružice...
Po prvi put te godine...
Naić'e studen atarom...
Kao regiment oklopni...
I biću samo mirna vlat,
kad okopni...
Ja nemam nigdi nikoga...
Al’ moja priča prosta je:
Što god ih manje zavoleš,
manje ti njih nedostaje...
I nisam kadar svindlati...
za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog
kom ću faliti...
Obeć’o sam da te neću pominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti...
Orcati i veseliti...
Obeć’o sam srca teška...
Obeć’o sam...
Al’ jebeš ga...
Kad zadnji čokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana...
U bokal bistre plemenke zapašće trunka tamjana...
Strahovi mladi umiru...
Priču sam kraju priveo...
Još onda kada sam
i njih nadživeo...
Obeć’o sam da ću makar
za beštiju...
Da ću naći lepšu, bolju i veštiju...
Nemeskinju... Gospodičnu...
Ni po čemu tebi sličnu...
Obeć’o sam srca teška...
Obeć’o sam...
Al’ jebeš ga...
I utom pašće i zadnji sneg...
Preko svih prvih snegova...
A perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova...
Spreman je Onaj varati...
Olovni kantar skovati...
Al’ danas više ne bih treb’o
psovati..
Kad je tuga, treba da se cuga
Život nije uvek bog zna šta
al' za svaki slučaj uvek uzmem šta mi da
parče neba, parče leba
i najviše sna
A kad sam tužan
da bi mi bilo fino
ja često sam taj džumbus
potopim u vino
Dajte mi vino,
vino nek se toči,
dok traju dani,
a naročito noći
jer tu je tuga ta moja stara druga
a kad je tuga onda treba da se cuga
Dešava se da izgubim sve:
ženu koju volim,
neke dobre drugove.
Zaboravljavam sve
i praštam davne dugove,
sve svoje boli ja lečim znanim lekom:
rumenim vinom, ta neću valjda mlekom?"
Odlazi cirkus
"Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Širokim drumom što izlazi na most...
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
Ko je domaćin, a ko je bio gost?
Nestaje cirkus u širokoj ravnici,
U kišnoj noći za njim se srebri trag...
Žena od gume, i majstori na žici,
I tužni pajac što bio mi je drag...
Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il sve te maske kriju bol?
I neki sasvim drugi lik?
Pričaće deca o svetlima arene,
Vežbaće krišom kod kuće neki štos...
Ali već sutra, čim prođe neko vreme,
Samo će retko pomišljati na to...
Ostaće okrugli trag na mestu šatre
Tu, gde se rvao s tigrom hrabri Grk...
I par plakata, na njima gutač vatre
Kome će klinci već docrtati brk...
Odlazi cirkus, za sve je bolje tako,
Mnogi su predstavu shvatili dosad...
Nove pajace će masa naći lako,
Jer drugi cirkus će doći u naš grad..."