Sreća je u malim stvarima

Taj osecaj...

Generalna — Autor tuzna @ 18:32

Mene uhvatilo neko cudno osecanje...Sve me podsecana Novu Godinu,lezim tako u mraku,slusam pesme i uzivam...

Da podelim i sa vama ovaj osecaj...Mnogo je lep...

(Savetujem od srca da pogledate klipove do kraja,jer oraspolozuju i smiruju,bar mene jesu...)

NE DAJ 

Ne daj da nam godine i snegovi zaveju trag 
i da zaboravis da ja jos uvek postojim 
ne daj zaboravu nekog ko ti je bio drag - 
Zamisli da jos uvek na starom mestu stojim... 

Ne daj da moja secanja uzaludna budu - 
da gorcina oboji tamom secanje na me. 
Da vratim vreme ne mogu, ni prvu mladost ludu, 
ali jos uvek okom mogu da razbijem sve tame 

Ove jeseni put juga prve su otisle laste 
i prva pahulja snega , belinom ulice boji 
neka te ne boli moja sreca sto raste, 
neka te ne boli svi novi putevi moji... 

Jer, ja se cesto starim putevim vracam 
i ulice moje korake nose...i broje.... 
Ne daj da tvojom tugom svoju srecu placam- 
ja uvek mogu da ozivm sve umrlo moje i tvoje 

Ne daj da sva proleca odlaze iz ovog grada 
svi sutoni mirisni da tvoj lik zaborave... 
Jednom se vrati s lastama, samo ne reci kada- 
da ne znam jesi li prividjenje sna ili jave.

Raduj se-Mika Antic

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“
 

 

Radjard Kipling (svom sinu kao testament)
Ako mozes 

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe 
gube svoje i okrivljuju te za to; 
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju 
i sam pridodajes njihovim sumnjama; 
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje, 
ili,ako si prevaren - da sam ne varas, 
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis, 
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar; 

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom, 
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj, 
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom 
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste; 
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao 
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale, 
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot 
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras; 

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive 
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio, 
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi 
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!" 

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe 
i ne istaknes svoju superiornost, 
ili da u drustvu s visima od sebe - 
sacuvas svoje dostojanstvo; 

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut 
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi - 
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj, 
i,iznad svega,bices covek,sine moj!

(Ovu poslednju pesmu mi je mama istampala i zalepila iznad kreveta...Da me stalno podseca da sam COVEK,kako ona kaze...)

I evo jos necega o snegu:(Aleksa Santic)

"Ponoc je, je li?
Svrh vrata bije
Casovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna nasa
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi blize
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se zari,
I hukti, i bukti
U peci toj."
 


Odrastanje,zelje i slicne muckalice

Generalna — Autor tuzna @ 00:36

Sedim tako,i razmisljam...Ni sama ne znam o cemu...

Ne filozofira mi se uopste... 

A tako mi se pise o necemu,ni sama ne znam o cemu...

I volela bih da vidim nekog,ni sama ne znam koga....

Da li je to ono o cemu bih da pisem???

Znam samo da vec pola sata sedim ovako...I buljim u ekran...Povremeno protrljam oci,kad mi se slika zamuti...

Ali ne ide mi se u krevet...

Eto,dodje i mama...Pita,hocu li caj...Zaustih da joj kazem kakav,ali se setih da zna...

Posle pet minuta ulazi i donosi nanu...Znala sam da zna...I pricamo...Osecam krivicu jer nismo pricale odavno...I opet onaj stari,dobri osecaj...Smejemo se...Divan osecaj...A napolju sneg...Ponovo pocinje...Volim sneg...I o tome razmisljam...Kako je moguce da neko ne voli sneg??Ta belina me smiruje...Pogledam samo s' prozora,ne moram da izadjem.Jer znam da cu da se razocaram.Nije to onaj pravi,mekani sneg...U kome sam nekad pravila andjele...

A onda me tata podigne,pa padne i napravi se kao da sam ga ja povukla...A meni malo srce puno...Pa gadjam striceve,a oni vriste kao da sam ih ubila...I sve je ispunjeno nevinom decjom radoscu...

Ili kad odem u selo za Bozic...I obidjem baku(ne rodjenu),napravimo zeljanicu i tracarimo...I kad se ona pravi da me sve razume...I da je zanimam...A kad shvatim da je zaspala iskradem se pa uvijena u njen ogroman dzemper smestim na terasu i gledam sneg....

I to mi je bilo dovoljno za srecu...Moje srculence bi,mislim,prepuklo kad bi me "strefila" jos neka ispunjujuca stvar...

A odrastanje sa sobom nosi probleme,dileme,pitanja bez odgovora,obaveze...

I mislim se tako,da li u  svetu postoji ono "carstvo"...?

I jos,da li postoji mesto gde ti se ispuni sve sto pozelis...?

I da li...I da li...?

-Ali,znam da odgovora nema...-Odrastanje...

A kad bi takvo magicno mesto postojalo,izgledalo bi kao san,zivelo bi u nekom lepsem vremenu iz mojih secanja,i pozelela bih samo jednu zelju:jos malo snega.....Da pretvori secanja u stvarnost... 


Powered by blog.rs