Sreća je u malim stvarima

Obecanje-samo za orashchitja i ostale koji su uz mene...

posveceno — Autor tuzna @ 22:01

{i opet,ko razume-shvatice...}

Da napisem i zvanicno...Da obecavam...Podstaknuta pisanjem jedne od blogerki koje obozavam..(Obratite paznju na sliku...Posebno domacica...)

Sreco...

Ukrascu tvoju senku,obuci je na sebe i
pokazivati svima.Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog.Pa i onda,kad
dotrajes,iskrzanu,izbledelu,necu
te sa sebe skidati.Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove decije duse.I da se vise
ne stidim pred biljem i pred pticama.


Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.


Zasivacu te vetrom.Posle cu,znam,pobrkati moju kozu sa tvojom.
Ne znam da li me shvatas:
to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim.Ljubav je neciji miris,sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak,i svet postaje hladniji.Ti si moj nacin toplog.Obuci cu te na sebe da se,ovako pokipeo,ne prehladim od studeni svog straha i samoce.

 

 

KUNEM SE!

P.S.Volim vas...Sve vas volim...Mnogo..

P.P.S.I hocu veceras da poklanjam...Zato,uz svu ljubav koju moje srce moze da pruzi,svima saljem jedan topao zagrljaj...I poljubac...Ma,na hiljade zagrljaja i poljubaca..Samo da i vi budete sreci,i da se osetite potrebnim i voljenim kao ja... 

 

 

 


Pratim te,i kad ne gledam po koraku te znam...

Generalna — Autor tuzna @ 14:57

Nemojte mi zameriti ako iznesem na videlo cinjenicu da ja ne mogu bez tuge...

Ili ona ne moze bez mene...I stalno je tu...

Da li je to zbog toga jer se sreca uplasila samoce(nisam je na vreme primetila),ili jer sam tugovanju i depresiji sklona,ja ne znam...

Eto,ni sneg me nece...Pozelim da pada,kazem,neka me bar to usreci,a on stane...Kao u inat....

Danas sam dobila cetvorku...Neko bi rekao "Blago meni",a ja,eto,ne prestajem da placem...

Ne mogu da shvatim da neko ko je bio najbolji,kao ja,neko ko je pun ambicija,neko ko razume i bez blejanja u knjigu po dva sata,dobije 4...

Streber,mamina maza...Nazovite me kako hocete.

Izgleda da ja ne mogu bez tuge.Kao da jurim za njom posle odredjenog vremena njenog odsustva.I vucem je za nogavicu,jer je ona mnogo veca od mene:"Ostani...Molim te..."

Mozda,jer je ona jedina koja je uvek ostajala uz mene,i kad sam srecna i kad mi se sve srusi.I kao da iz nje crpim energiju za zivot.Cini mi se,bas kao sto rekoh ranije,imam tu pretplatu...I cekam da ona istekne,ali,bojim se,mozda je dozivotna...

Jos sam zakljucila da cesto placem.Zasto ja najcesce placem:

1.zbog svog izgleda(zbog koga,inace,nista i dalje ne preduzimam)

2.zbog svog izgleda no'2-nemam drustvo

3.zbog svoje tvrdoglavosti

4.zbog pokoje cetvorke

5.zbog negativnih kritika(i nikako ne mogu da shvatim zbog cega su one bas meni upucene)

6.zbog toga jer mi cesto jednostavno dodje da placem... 

I danas sam plakala.I gledala kroz prozor u sneg koji se otopio.A bila sam tako srecna...Samo pola sata pre tog casa...Potrcala sam dvoristem prekrivenim tim mekim,ledenim zvezdama i pocela da vristim od srece...I bilo je tako divno...A onda....Ne znam kako da opisem taj osecaj...

I V me je zagrlila.Srce moje.I cutala je.Znala je da mi bas to treba.I volim je zbog toga...

I sad hocu da se smejem,jer znam da cu se kad dodje ono 'sutra' smejati na ove budalastine...Znam...Ali...eto,ni to ne mogu...

I sad vas molim za sve,samo ne za tisinu...Jer hocu da se smejem...Zivot nije lep ako ga ne prozivimo sa osmehom... 

I jos,bez onog zaoduhovog "nepridavanje znacaja"...jer...znam...

P.S.Jos mi ne zamerite sto pisem ovde kojesta...i to mi dodje ponekad...I sto sam ja,doktorka za osmehe,prva poklekla pred tugom...

Samo se nadam da ce se i moja prica zavrsiti kao i ova pesma

"Tu sam da ti nadu vratim,ako padnes da te uhvatim..."


(Inspired by Tose Proeski-"Pratim te" )

 

P.P.S.mojoj tugi:

"Zoveš li me ti to ponovo?

Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.

Zoveš li me ti to?

Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?

Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.

Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?

Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?

I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?

Moraš li me zvati, nemirnice?

Neka onda tužne oči uzalud bde i plaču.

Neka žižak gori u samotnoj kući.

Neka splav vrati domovima umorne radnike.

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv."


(Rabindranat Tagore) 


Powered by blog.rs