Sreća je u malim stvarima

Domaci zadatak no'3-SRECA

o meni.... — Autor tuzna @ 22:43

Znam da nije tek treci,ali meni jeste...I posto vidim da su se ovi zadacici zapostavili u poslednje vreme,najbolje odeljenje se opustilo,evo moje ideje...

Kako ima puno pesnika i pisaca na blogu,pozivam ih da se oglase...:)

Ja cu napisati pricu,ali vi mozete i pesmu,ili sta vam vec drago.

 

 

 

"Kao jedan grumen zlata,kao onaj prvi plac,kao zora iznad mora,vredi jedna rec..."

Dugo mi je trebalo da shvatim...Da spoznam to osecanje...Mislila sam,nije to nista posebno...I lutala u potrazi za lepotom...Nekom nedostiznom...A ona je stalno bila tu,iza mene,nudila mi svu lepotu svog bica,svoju ljubav i privrzenost.Kazu,covek cesto ne vidi nesto dok se o to ne spotakne... 

Ali ona to nije znala...A ni ja....

Lutala sam u magli,opipavala,trazila,molila...Ali sve je nekako bilo vece od mene...Lepse...Nedostizno...

I lutala sam dugo,spoticala se o pogresno kamenje...

Sretala pogresne ljude...I svakom od njih sam dozvolila da mi bude vodja...Da bude moje svetlo u tunelu zivota...A svaki bi me odveo na pogresan put...

I svaki bi na mom srcu ostavio po jedan oziljak...Tako,oziljak po oziljak,osoba po osoba,ja sam ostala sama...Sa ranjenim srcem...Malim,ali ranjenim...

Odjednom,tu se nasla ONA...

Bas u onom trenutku kad su me svi ostavili,kad mi je najvise trebao zagrljaj...

Onako mala...Skromna...Prosta...

Stidljivo me pogledala i pruzila ruku...Malu rucicu...Poput decije...

Shvatila sam da je i ona dete,kao i ja....

Molecivim,neznim glasom mi je rekla:"Dozvoli da krenem sa tobom...Tako sam usamljena...Dozvoli da rastemo zajedno..."

Bila je tako cista...A...Ipak...Mala....Tako mala....

Obrisala mi je suze,previla rane na srcu...

Izgleda da i nisu toliko bolele...

Odnosno,nisu bolele od kad je ona bila tu.

Moje ranjeno srce ponovo je ispunio tracak nade.

I tako je prijalo...

Provodeci sa njom sve vise vremena,videla sam da je ona prijatelj koji sve od sebe daje,a nista ne trazi...Provodila je sa mnom svaki sekund,i kad bih se spotakla o jos neki pogresni kamen,ona bi me pomazila i rekla:"Nije to strasno,malena...Bice i gore..."

Znam da ce biti gore...I da moj zivot nije zasluzio da ga prozivim sa pogresnim prijateljima...Posebno sad,kad znam da je ONA tu...Moja drugarica...

Ali,sada i njoj treba pomoc...Odeca joj se rascvetala od klecenja...Iscrpelo ju je stalno trcanje za mnom...Moljakanje...

Sada sam ja tu!Da ja nju razveselim,da joj pruzim ruku kad je neko odbije kao sto sam je ja odbijala....I da ne budem ljubomorna...Jer ona je prijatelj koji ima ogromno srce...Za ceo svet...

A sacinjena je od tako malo stvari...I samo jedan moj osmeh,dovoljan je da ona prezivi...

Zato se smejem,bez prestanka...Da i jednog dana kad ja nestanem,ona nastavi da zivi...

Do sad nije htela da mi kaze kako se zove...Iako sam je toliko molila...

Sada,kad sam joj se zaklela da cu zauvek biti uz nju,da je necu ispustati ma koliko strmih puteva da presece moju stazu zivota,rekla mi je:

"Moje ime je...SRECA...."

 

Znam da vi mozete bolje..tesko mi je,jer ima toliko divnih osoba ovde...Da moram da izdvojim samo  nekoliko....Ali,vi cete nastaviti,i niko mi nece zameriti(nadam se),zato sto prozivam

 

hyperblogger

heftalicu

domacicu

orashchitja

zaboravi

flordelunu

di-ja :)

 

Ljubi vas vasa Veselica...I samo da znate,VI STE KRIVI sto sam  Je pronasla...I hvala vam za to!

P.S.HVALA vastagu za komentar,ali ja nisam bas mnogo vesta sa uredjivanjem bloga,tako da sam u pokusaju dodavanja slike piiip pola postova...:)

Eto,i njega pozivam da se oglasi:vastag,ozbiljno ti kazem,cekam post...! 

 


Powered by blog.rs