Sreća je u malim stvarima

Nesto staro..

Generalna — Autor tuzna @ 19:45
 Delici magicnog mozaika mog detinjstva...Moja lupetanja i moje carolije ツ

 

~Lutajuci nocas nekim skrivenim ulicama svog grada ponovo se srecem sa svojim mislima.Zeleci da ih sacuvam,poslala sam ih nekada davno daleko od sebe...A vratile su se lukavo,bas kao sto se vracaju ove glupe jesenje kise i kvare mi frizuru.

 

~Misli mi lutaju,skacu sa slike na sliku.Zeleci,valjda,da mi privuku paznju,bocnu me u srce pa zaplacem.Sklizne biser po smrzlim decijim obrazima i ostavi trag.Bez razloga.Cisto da se javi,da je tu.

 

~Kao da sam mislila da cu odbiti da nazdravim s tobom!Nastaje tisina i odzvanjaju dve case.Zvuk zaledjen u vremenu i prostoru.Pogledi.Vec sledeceg trenutka ti sapucem da si nedostajao.Posmatram vrat i usne koje su nekad bile samo moje.Bezobrazno napacena dusa...

 

~Zaljubila sam se u tebe iz potrebe da nekome pripadam i da neko meni pripada,ali,unapred sam znala da ja nisam iz ove price...Neko mi je greskom upisao ime i poslao me na dvoboj sa samom sobom.

 

~Mislim da si danas pomerio svet.Samo jednim korakom.Kao jos par puta,sudbina je htela da bas u tom trenutku stanem kraj prozora.Kad si prosao i kad mi je srce lupalo kao ludo,mislim da sam konacno priznala sebi da jos nisam spremna da te zaboravim.I necu biti jos dugo.

 

~Trebas mi,da samo pred tobom skinem ovaj lazni osmeh,i onu svoju uobicajenu recenicu:"Kod mene ljubav uvek super"...Mrzim tu recenicu.

 

~Trcim u susret svetlosti i shvatim da se samo sunce igra sa rosom.Pisem,a znam da niko nece razumeti...Zelim da jednom ostavim do kraja,onako kako se ispili iz glave.I da zapisem u trenutku vremena,a proci ce,jer prodje i ostalih milion.

 

~Muka mi je od laznih ljudi i praznih prica...pa,ako negde postojis,sad je vreme da te sretnem.

 


Generalna — Autor tuzna @ 15:30

Bog je Maloj Devojcici danas vratio veru u cuda....

 


 

 

HVALA.


Nabacano i iskreno

o meni.... — Autor tuzna @ 20:25

 

Naslov bez tacke.

A oduvek sam mrzela recenice koje se ne zavrsavaju...

(Kao da mene neko pita sta mrzim.)

I dalje tama...Spava mi se.

Danima mi se spava,a ne znam zasto.I spavam,a opet sam umorna.

Umorna od svega...

Nedavno sam donela jednu od najtezih odluka u zivotu-ispisala se iz jedne skole...

Bolelo je,nije da nije.Ali nisam pokazivala bol,uopste...

Potiskivala sam je sve dok je nije nestalo,(ni sama ne znam gde),dok mi oci nisu postale sive.

Otad mi je otet ogroman komad srca,a na njegovom mestu je ostala praznina.

Razliku izmedju "preopterecenog" i "obicnog" zivota sam tek sad pocela da uvidjam...

Sad,kad mi nedostaju ljudi koji stvaraju lepo ni iz cega,ljudi koji zele od ucenika da stvore velike osobe,ne samo ucenike...

Ljudi sa kojima sam mogla da pricam,a koje sam tako lako izbacila iz svog zivota!

Umela sam da placem i da se smejem,da se nerviram i zahtevam uvek vise od sebe...

Bila sam samopouzdanija i imala snage da razvijam dar koji imam.

Danas nemam nista od toga...Pozelim da prespavam veliki period zivota i probudim se kad prvi sneg prekrije sve blatnjave tragove...Kad sve bude kao pre.

Ispunjava me gledanje u jednu tacku i ambicije su isparile.

Ne pricam puno.

Samo me jos muce misli o proslosti,o tome kako je lepo bilo i kako se blistavo moglo zavrsiti...

Svaka bol me je oblikovala po svojoj meri...

Svaka je od mene kidala komadic,dok nisu ostale samo krhotine kroz cije otvore nocas duva jesenji vetar i hladi mi srce.

Srecna sam u retkim trenucima kad se setim stvari kojima sam hladno okrenula ledja,kad se setim proslosti i ona me podseti kako sam umela da letim...

Retkim trenucima kao sto je ovaj.

 

 


«Prethodni   1 2 3

Powered by blog.rs