Sreća je u malim stvarima

Dugo sam mislila o tome.

I dalje pamtim svaki detalj te veceri,svaku kap alkohola koja mi je dala snage da ti sve priznam...

A tek sada imam hrabrosti da pisem o tome.

Dugo sam te gledala,prvo tebe,a onda i nju kad je stigla,uporedjivala se sa njom i govorila sebi da ni ona nije dovoljno dobra,jer,jel'te,niste vise zajedno...Kao stari okoreli alkoholicar,uzimala sam casu za casom,u stvari,nisam ni mnogo popila,nego me je stigla tuga koja se u meni gomilala citavih sest meseci,nastala je neka pogresna reakcija i sve je pretilo da izleti napolje brzinom lave od 300 stepeni...

Kad su noge vec pocele da mi klecaju,i vise mi nije bilo do igranja,izasla sam da zapalim cigaru i usput ti mahnula...Drugarica je posla za mnom i istrgla mi je iz ruke..

"Ne radi mi to...nisi ti takva."Zagrlila me jako,i to je ono sto je bilo potrebno da mi milion vrelih suza sklizne niz lice u nizu...

Cucnula sam pored auta,naslonila se i plakala kao kisa...Jedino sto sam u tom trenutku znala bilo je da te zelim pored sebe,da mi je dosta svega i da po prvi put imam hrabrosti da ti sve priznam...

Imala sam neki osecaj da je bas to ono pravo...Da ti kazem....

Ne znam kako sam uspela da ubedim drugarice da te pozovu,ali znam da ste se zajedno vratili posle nekih 15ak minuta.Jedna me je povukla u stranu i rekla mi "Ajde,idi da pricate,drugarski..."

Zamolila sam te da se prosetamo i,na moje veliko iznenadjenje,pristao si.Zazmurila sam i,osetivsi neku cudnu,ogromnu snagu,rekla sam ti :"Mislim da znas da samo sad imam hrabrosti ovo da ti kazem.Volim te."

I zagrlila sam te jako...U trenutku kad si i ti mene stegao,kamen mi je pao sa srca i pocela sam da jecam... 

-nastavice se- 

Otkad znam za sebe znam i to da sam i u najboljim stvarima na svetu umela da pronadjem trunku prasine koja bi ih ucinila nesavrsenim.

I uvek sam u sve lepe stvari sumnjala,govoreci sebi da ih ne zasluzujem i da cu ih kad-tad izgubiti.

Desi mi se,tako,ponekad,da placem kao kisa,i da me nesto uzasno i jako boli,ali me pokori navika za osmehom-ona kojoj me je majka ucila jos od najmladjih dana...

Njene price "sve lose stvari ostavi u kuci,a na ulici tasnu na rame i osmeh na lice" tipa,oduvek su za mene bile tako svete i velike,da ih i sad,kad mi ih ona vise ne ponavlja smatrajuci da sam ih odavno naucila,sebi ponavljam zeleci da nesto tako snazno i ja jednog dana izgovorim.

Ali me isto toliko i bole,jer kad god imam potrebu da placem i da suze nikad ne prestanu-dodje osmeh i opet cutim,nakupljam...

Mnogo puta su me  u zivotu ljudi ponizavali.I nikad nisam digla ruke od sebe,uvek sam tezila visem i smejala se na svaku grubu rec...

Okretala drugi obraz,sto bi rekli,a u sebi se iznova i iznova lomila na milion komadica...I svaki put bi neko novo lice,koje bih ja primila u srce bezuslovno i pruzila mu puno poverenje,razbilo sve u meni i ostavilo me praznu...

Od neke svoje cetvrte godine verujem u bajke,posebno u svoju u kojoj imam par pravih drugarica i princa iz snova.

Tek sam u cetrnaestoj,kad mi je muskarac prvi put slomio srce,shvatila da princa necu docekati.

Ovo za prijatelje,shvatam iz dana u dan.

I jos uvek savetujem druge,moji su saveti nezamenljivi,ali ih sama ne slusam..

Jos uvek dozvoljavam sebi da svakog dana placem zbog neke sitnice,zbog propustene sanse ili ignorisanja od strane "najboljih drugarica".

I opet se setim svoje majke,sa njenim "najbolji prijatelji ne postoje..."

U stvari imam jednog jedinog,i to je upravo ona,i sve dok nju imam nikada necu moci da kazem da sam sama na ovom svetu...

(Inspirisano cicilinim postom i casperinim komentarom...U zelji da iskazem NESTO...)

Sta je sumnja? Osecaj koji nas tera da trazimo ono sto ne bismo hteli znati.(De Flers)