Sreća je u malim stvarima

Pao je prvi sneg :)Mojoj sreci nigde kraja,ali dok mi ne pobegne misao,zelela bih da napisem pricu.Veceras,o ogledalu.

Da Vas nisam srela tog dana,dragi Gospodine,mozda nikad tako ne bih volela ulicne prodavce...

Mozda taj dan ne bi bio nista poseban,da me samo jednom recenicom niste zadivili.

I ne bi mi danas svaki pogled na ogledalo izmamio onaj magican osmeh... 

Stajali Ste tamo,kraj ruiniranog zida Niske tvrdjave,i umorni od cekanja oslanjali se dok sam Vam prilazila.

Nasmesili Ste se,i tim smeskom me cudesno podsetili na mog deku.

Ispred Vas nesto nalik na satorsko krilo,i po njemu poredjano dvadesetak ogledala.

Malih i velikih,svaki sa nekim posebnim i zanimljivim ramom.

Savijam se i gledam zadivljeno u njih.

"Lepi su",komentarisete,kao da mi citate misli.

"Ja tako,deko,sakupim ogledala od prijatelja pa se zanimam,pravim ramove i ukrasavam ih."

Smesim se.Odusevljava me to sto i pod stare dane ljudi imaju u dusi umetnost nalazenja smisla.U svemu.

"Koliko su?",pitam ocekujuci da mala remek-dela prodajete po ceni koja je srazmerna njihovoj lepoti.

"Evo,koliko das....Mogu i da ti poklonim to malo",govorite hvatajuci mi pogled ka najmanjem ogledalu,ukrasenom plavim papirom sa iscrtanim kruzicima.

Ostajem zamisljena,a Vi nastavljate:

"Znas,dete,covek nekad ide,recimo,umazan,i cudi se cemu se ljudi oko njega smeju,a nema odgledalo da to proveri.Zato ja uvek nosim jedno sa sobom",govorite iz srca(Boze,bas onako kako moj deka ume) i pokazujete mi malo crno ogledalo u dzepu starog somotskog kaputa.

Jos uvek nosim malo plavo ogledalo i pricam o Vama... I sad kad prodjem kroz Nis,i kad negde vidim ulicne prodavce ili samo u prolazu setnem deku koji me podseti,nasmesim se...

Bila sam puno puta u toj ulici,ali Vas vise nikad nisam srela...

I vama,dragi moji,poklanjam po jedno ogledalce...Nosite ga svuda sa sobom.Pronadjite neku magiju u njemu,ili mu se samo nasmesite svako jutro...Uzvratice istom merom.