Nocas sam u maloj kolibi na planini.
Prozor mi sara bezbroj malenih pahulja.
Pored zida kamin,ispred njega bela ponjavica.
Pored kamina fotelja i ja u njoj.
U sobi okicena jelka sa tri paketica.
Sedim i razmisljam,
Sanjarim.
Tisina mi pravi drustvo;
sjaj lampica sa jelke se igra sa senkama u sobi.
Mala devojcica dugih plavih pletenica mi spava u krilu.
Na zidu slika oblaka,na stolu topla cokolada.
Toplo je,
dremam...
Nocas sam ovde
Ne znam kako bih pocela pricu o ovom prijateljstvu.
Ne znam ni kako je veceras zavrsavam.
Proslo je,nekim sasavim redom,vec sest godina kako ja i ti sedimo zajedno u klupi i ne razdvajamo se.
Nismo iste.
Tebe jure momci,mene ne...
Ti si komunikativna,ja nisam...
Ja sam vukovac,ti si prosecna...
Ja volim belu,ti crvenu...
A opet,sve vreme i ja i ti sa ponosom pricamo kako ne mozemo jedna bez druge.
I kada smo krenule u tu glupu srednju skolu-ono vreme kada su jesenje kise najavile suze-odvojile smo se...
Ti u jednu skolu,ja u drugu...
Drustvo nam nije isto,ali ja i dalje volim da kazem kako nema bolje od moje seke.
Za tebe ne znam.
Koliko mi se cini,postala si hladnija.
Nekako bezosecajna,nezainteresovana.
Ne,ne drma te pubertet.
I ne,zaboga,nije sve isto kao pre.
Priznaj i meni i sebi.
Olaksaj tisinu koja se stvori
kad te pogledam u oci i pitam
"Mozes li,molim te,da mi ne okreces ledja...?"
Tebe jure momci,mene ne...
Ti si komunikativna,ja nisam...
Ja sam vukovac,ti si prosecna..
Ja volim belu,ti crvenu...
Ja tebe poznajem...ti mene ne.
Powered by blog.rs