Sreća je u malim stvarima

Dakle,vezano je za skolu...Volela bih da mi pomognete...

Ovo je moja prica:Bila sam odlicna ucenica,najbolja u odeljenju,uzor drugovima i jedina koju su nastavnici uvek isticali.Onda,u osmom razredu(tj. sad),pobegla sam,pocela da se izmotavam,dobila dve jedinice(koje pojma nemam kako da popravim),mahala nekim drugaricama kroz prozor zbog cega ce sada neka namcorasta nastavnica da me tuzi kod razrednog.

Sve je cesce pitanje :"Milena,sta je sa tobom?",a ja na to odmahujem glavom ni sama ne znajuci odgovor,nadajuci se da je pubertet i da ce,stoga,jednog dana proci... Do tad,stvarno bih volela da i ovu godinu zavrsim sa odlicnim uspehom i dobijem Vukovu diplomu.Mada ne znam kako to da ostvarim...

Volju za ucenjem sam izgubila,vezbanje mi je dosadno,uvek mislim "znam ja to",a na casu..... Sutra imam kontrolni iz hemije(to stvarno znam-zasad),pitace me istoriju(dobila sam jedinicu jer sam pricala na proslom casu),i mnogo sam uplasena...Nadam se da ce bar neko znati da me posavetuje...Molim vas.....

"BLAGOSLOVENI BILI ONI KOJI NEMAjU STA RECI,A IPAK CUTE"

Procitala sam negde ovu poslovicu,tj aforizam(nazovite ga kako hocete),i kad sam je posle pola sata ukapirala,odusevila sam se...A vi razmislite pa mi kazite kako ste je vi shvatili...

Da vam napisem ovde lepo "izvestaj",zbunise me komentari...:)

 

Ovako,prvo za dijetu:smrsala sam 1kg(da nije mnogo?) za ova 2dana,sinoc sam pojela jednu kiflu i zeludac poceo da mi se uvija,valjda zaboravio kako se vari,sta znam...Ali primetila sam da mi se apetit smanjio...Danas idem na rucak kod prijatelja pa cu jesti normalno(naravno malo manje),a od sutra cu opet poceti da gladujem...Sve dok mogu da izdrzim...

2.(Da ne dodje do zablude:nisam ja neka rugoba ili ne znam kakvo cudo,ali o tome cemo drugi put,sada sam pisala iskljucivo i prvenstveno o debljini...) Sto se tice mene i prijatelja(bilo je dosta komentara o tome),ja sam inace jako duhovita i dobra osoba,naravno jos bolja drugarica(i ne kazem to ja za sebe,da ne pomislite da sam umisljena,to su rekli drugi),ali prvo sto ljudi vide je spoljasnji izgled...Cini mi se,ne dozvole sebi da me upoznaju dovoljna,jer se uvek ispreci tih 20-30kg viska...Valjda me takvi "prijatelji" i ne zasluzuju...Sad sam to shvatila...Do sad me je bolelo sto obni uvek imaju razlog da me vredjaju kad se posvadjamo a ja ne,ali u poslednje vreme sam na sve oguglala...

3.Mnogo sam razmisljala o mom zivotu.Cini mi se,srecnija sam sto sam debela,jer ovako (ako ) kad smrsam,nikad necu dozvoliti sebi da postanem losa osoba i da povredjujem debele osobe kao sto "mrsavice" sada mene povredjuju...Hvala Bogu,prave prijatelje imam na blogu,pa se ne brinem...:)Ljudi volim vas sve MNOOOGO....................!

 

P.S.(Ostaje pitanje da li bi se druzili sa mnom da me vidite uzivo,ali u to necu da zalazim...:) )

 

:***************************************(za svakog po jedan)

Pa da kazem nesto i toj "tabu" temi... Ne,necu da pisem kako mi je debljina unistila zivot,kako je za sve kriva sudbina.Svesna sam toga da sam sama kriva za svoj izgled.Iskreno,ona jeste kriva za mnoge moje neuspehe i odbacivanja u zivotu,ali sve je to posledica moje nenormalne potrebe za hranom... Sa tri godine sam izgledala normalno.Od kad sam pocela sama da se hranim,sve vise sam se gojila.U prvom razredu sam imala 36kg,i svake godine se gojila bar 10kg(stidim se toga ali resila sam da budem iskrena do kraja...).Pa vi sad izracunajte do koliko sam sad dogurala.Mene je previse sramota da napisem.U svakom slucaju,DEBELA SAM,i to stoji.Doduse,izgledam normalno jer sam dosta visoka. Debljina...Oduvek sam znala da sam debela.I nisam se tesila da nije mnogo.Uvek sam bila predebela,a sad najvise.Da ne pominjem komplekse zbog svega vezanog za debljinu:kritike,omalovazavanja. Svako je imao prave reci za mene,svi su znali savrsene dijete,a niko nije mogao da zamisli kako je meni...Kad ceo zivot jedes,uzivas u hrani,ugojis se kao svinja,i onda moras da se odreknes svih tih lepih stvari...Da,u svim teznjama sam bila ambiciozna i uporna,samo sam kod mrsavljenja posustajala...Padala u depresije,pomisljala da se ubijem,naravno sve to lecila hranom,i tako u krug. Postala sam zavisnik od hrane. Znam to. Stigla sam i do famozne MATURE.Dan kad treba da izgledas odlicno i isto tako se doteras,jer ce inace da ti se smeje/ogovara te ceo grad.E,u toj sam ja situaciji sad.Sa sve svojih ...kg,sramota me je bre...Znam,reci cete "kad nije do sad razmisljala o tome,sta joj ovo sad znaci?" Svesna sam svih svojih slabosti i mana..Mekusac sam u zivotu...Prave prijatelje i nemam,uostalom retko i imam prijatelje,i ne krivim ama bas nikog zbog toga.Cure treba da nadju momke(a to pored mene nece moci),momci su vec dovoljno muskarci da se druze sa tamo nekom... Ma niko nije kriv...kriva sam sama... Samo da znate,resila sam da smrsam!!!A ako se ne sredim do mature,necu ni ici,neka mi to bude kazna sto sam jedna bolesno prozdrljiva osoba... P.S.I JOS SAMO DA SE ZNA:NE ZELIM NICIJE SAZALJENJE AKO JE NEKO OVAJ POST SHVATIO TAKO,SAMO U IME SVIH DEBELIH DA PORUCIM:"SHVATITE NAS,I AKO NAM NE POMOGNETE,NE VREDJAJTE NAS,I MI SMO LJUDI..:((" izvinite na ovako razbacanim redovima,umorna sam ...

                           SAMO PRONACI PRAVI KAMEN...?

                              

Koliko god htela da napisem puno lepih reci o jeseni stila zuto lisce-zimnica-kise,ne uspeva mi...Jer mene ne odusevljavaju sve te lepe stvari...Ok,volim ponekad da vidim drvo i ispod njega gomilu zutog lisca,ali to je jedino sto volim kod jeseni...Sta vise,mrzim jesen...Mrzim hladnocu,vetar,kise i blato.Kao i tmurnilo neba koje me samo jos vise baca u bedak.Zubato sunce,i to samo na pet minuta.I onda opet sivo,bledo,bezivotno... Najezim se od svega toga...i onda mi je najlepse kuci,uz pec i TV...Mada,zimu volim...Zimu prosto obozavam.Kada se na brezuljku ispred zgrade skupimo svi i prisetimo se proteklih godina,skijamo se,sankamo.I belina u tihim vecernjim satima kada sam neustrasiva,kada izadjem sama da prosetam i mojoj masti nema granica.Tada sam taklo bezbrizna i srecna... Ali,cemu se radovati ove godine?Zaboravili smo cak i kako izgleda pravi,beli sneg.Prosle godine nas je svojim prisustvom udostojilo samo nekoliko pahuljica.Racorala sam se u zimu,nebo... Da li ce ove godine biti bolje,ostaje mi da vidim.A do tada se molim da mi zivot vrati osmeh na lice makar tom jednom pahuljom...Kao nekada...

E,pa konacno se oporavila od balada....Kao i od NJEGA...Cudnom koincidencijom i sticajem okolnosti,ostavila sam ga iza sebe i sve vezano za njega bas DANAS...Danas,popsto je proslo tri meseca od raskida(4 od pocetka)...Pre tacno mesec dana sedela sam na ovom istom mestu i plakala...Lila krokodilske suze...A danas mi se ne place...Cak sam i zaboravila koji je datum...Nisam ga videla skoro...Kao da se skriva od Sunca...Mozda je tako i bolje....Kad me je drugarica podsetila da je danas "dan D",samo sam se nasmejala... I tako sam srecna...Konacno sam shvatila da je ovaj zivot mali,kratak i da u njemu nema mesta za tugu...Ovih tri meseca,bio je moj ispad...ili ne znam kako vec to da nazovem...Znam samo da sam uspela da ne mislim na njega kao pre,da mi nije najbitniji u zivotu.Pocela sam da volim samu sebe,sto do sad nisam znala.Samo sam nesebicno volela druge,a na sebe sam zaboravljala i bila u drugom planu...Jutros sam se probudila nasmejana,ali ne sa mislima o NJEMU,vec o tome kako je lep ovaj zivot...I to mi se dopalo... Sunce se usunjalo u moju sobu,sad,posle jaako dugo vremena,i dalo mi snagu da zivim,da se radujem novim pocecima i lakse prebolim krajeve.

 "DA SMO ZIVI I ZDRAVI JOS GODINA STO, DA JE PESME I VINA I DA NAS CUVA BOG... ...JER OVAJ ZIVOT JE KRATAK I PROZUJI ZA CAS!!!"

Trudila sam se da shvatim koliko su nasi preci bili u pravu kad su smislili ovu poslovicu.... I danas sam shvatila...Iako je primer koji cu navesti nebitan i obican,ovo mi se danas desilo i najvise mi pomoglo da shvatim ovu poslovicu a samim tim i istinu koju ona kazuje:da sam budala.Najprostije receno. Naime,u toku je decija nedelja.I ovi nasi iz skole pevali na trgu.Naravno,i Nikola(objasnjenje:moja draga V ga i dalje voli iako je to bilo pre ihihii...zar nismo slicne?).I ona guska zapela da ide da ga gleda.Naravno,sve to u toku casova.I ja kao njena najbolja drugarica,morala da podjem sa njom.Ne,nismo pobegle(pobegle smo posle).Trcale smo za veliki odmor do grada(koji nije bas blizu) i nazad.I stigle na cas.Medjutim,on nije tad pevao.Kazu,kasnije ce.I ajde da idemo kasnije.Ali odmor 5 minuta a nastavnik nece da nas pusti.I sta onda da radimo?Skupimo drustvo i pobegnemo. I zamislimo da sve to prodje odlicno.Razrednom cemo reci da je doslo do greske u komunikaciji i da smo shvatili da nas je nastavnik pustio.Sve isplaniramo i krenemo.Do tamo svi pretrnemo jer nas je prosli put kad smo bezali taj isti razredni jurio 200 metara pa nas za usi vratio u skolu. A kad stignemo tamo imamo i sta da vidimo:ljudi otpevali svoje i posli.Uhhh zesca ispala.I sta raditi dalje?Da se vratimo u skolu,ne ide.Proslo vec 10 minutra od casa.Odemo u drugu skolu i ostanemo tamo do kraja casa.I sad zapnu da se vratimo na matematiku(imamo nastavnika dusa od coveka).OK.i tu se svi slozimo i krenemo.A kad stignemo u skolu tamo nas cekaju nasi dragi drugovi iz odeljenja na celu sa razrednim(mozete misliti koliko smo se obradovali kad smo ga videli).Nije nam pomoglo ni 1000 "molim vas",ni suzice kajalice. I nas 15 sad ima ukor razrednog staresine sa smanjenjem ocene iz vladanja,neopravdani,i keca iz fizike. Sta smo postigli? -Jedno veliko NISTA. A oni koje smo u nedostatku pametnijih izraza nazivali streberima zato sto su ostali na casu-zakljucene petice.Bas lepo.I evo sad ucim fiziku,a znam da ce naci neki razlog da mi da jos jednu jedinicu.Ali sta cu...jer,"budala se na svojim greskama uci"...i?zar nisam budala?