Sreća je u malim stvarima

Skakućem posmatrajući svoju senku koja se igra po komšijskim zidovima.

Okliznem se ponekad, ali se zadržim za nadu, skočim više ili puzim do odredišta koje je svake noći drukčije.

Sanjala sam noćas baku i predivno mirno more na kom smo se lelujale u nekom čamcu. Onda sam pokušavala da upalim svetlo pritiskajući redom svaki od petnaestak prekidača, ali nijedan nije bio odgovarajući.. Rekla mi je da se okanem toga i legnem da spavam.

Asocirala sam to sa svojim životom, stojim na raskrsnici ali mi ni na jednom semaforu nije zeleno. Osvrćem se, tražim alternativni put, ali nema mi druge-ili ću protrčati kroz crveno, ili ću zauvek ostati tu. Da spavam. 

''Nekad reči tako malo znače.'' 

Noćas, na primer. Ovaj post počinjem rečenicom:,,Trebalo bi da sam najsrećnija...'', ali nije me briga šta bi trebalo i koje su moralne norme ovog odvratnog društva u kom živim, jer to očigledno nije slučaj.

Zapravo, ne znam ni šta bi mi značilo noćas...Mislim da sam pala ispit i zeznula nekoliko drugih. Videla sam nekog posle šest meseci i smejala se u kameru puna tri sata. Sviđa mi se ono što mi govori, prija mi njegovo društvo. Ipak, sve više verujem u to da nisam osoba zbog koje bi neko kupio avionsku kartu i prešao 1344km preko okeana.

*

Mislim da sam prilično umorna od igranja raznih igrica. Smešim se prijateljima iako nisu u pravu, jer ne mogu da ih ubedim ds greše i da se velike životne odluke NE SMEJU doneti u dvadesetoj godini, trpim one važnije od mene jer im ni ne pokušavam objasniti da ocena nije merilo znanja, gutam svoje neuspehe i tim knedlama od nagomilanih bujica emocija gušim one koji reše da me istrpe.

Ne bih volela da nešto pogrešim, ne smem da se opustim, ko zna šta će pomisliti.

Sad ćuti, sad pričaj.

Čije smo to marionete nesvesno postali? Ko nam vuče konce, i to ka ponoru?

*

Ne želim da pobedim u igri, jer to ne ide tako. Nagrada je pokajanje, tuga i griža savesti koja pritiska grudni koš i onemogućava disanje. Želim da neko dođe i otvoreno kaže da ne poznaje pravila igre niti želi da ih upoznaje ili postavlja svoja. Želim da ostavim mamu na miru, umesto što je zovem uplakana svakodnevno tražeći empatiju u zvuku njenog glasa, i da mi nemire savlada ta čuvena srodna duša.

Želim da želim da želim.

Ko zna, možda se i ostvari. 

Antonije, sanjam ga noćima, sanjarim o njemu preko dana.

Ležimo na travi, na teget ćebetu, ja u beloj haljinici, on u šortsu i majici sa kapuljačom.

Dodiruje mi ruku i priča, priča nezaustavljivo...Priča i više od mene, možeš li to da zamisliš?

Reci mi, kako da mu kažem.

Kako da stavim tačku na ove naše igrice, a da se ne uplaši?

Zar ne shvata da me umaraju sivi oblaci, nepoverenje među ljudima, sopstveni neuspesi?

Kad stignem u stan umorna i uplakana, ne treba mi da glumim. Treba mi topla kafa i zagrljaj...

Odmahnuću rukom samoj sebi. 

On vidi moj osmeh onako kako ga ja čujem. Spava okrenut leđima, ljubi me u vrat dok nam spremam ručak.

Bori se s mojim imaginarnim neprijateljima dok učim do kasno. Smeje se horoskopu zajedno sa mnom. Grli me kad me stegne nostalgija. Ponaša se kao Toni Soprano kad smo sami.

Srela sam ga sasvim slučajno na ulicama Beograda. Imao je setan pogled i razumeo je moja ćutanja.

 On ne laska, čak me ni ne hvali često..dovoljan je način na koji me posmatra dok nešto radim, ili se spremam za izlazak.

Ćutanjem smo se zbližili.

Upoznali se nismo još. Još uvek se ćuteći tražimo. 

Entoni, srećni ti praznici.

Nemam šta Novo da kažem, opet mi nedostaje stara budala, opet okreće glavu od mene, a ni ove nove nisu nešto.

Novogodišnja odluka u 2014. je ona koja mi se prethodnih 10 godina nije ostvarila, a znam da neće ni ove.

Zdravlje nek me posluži kao i do sad, i mene i moje bližnje. Više njih nego mene, ako mogu da biram.

Takođe, od srodnih duša zauvek odustajem. Ne postoje, brate, nema ih.

Niko nas nikad nije podelio na dva dela i pustio da lutamo po svetu, i sad tek shvatam koliki si ti lažov i hohštapler jer si mi davao lažnu nadu.

Dobra stvar u dobrom ljetu čiji već sedmi dan pregurah je ovaj dolazak u rodni grad, naravno, pod uslovom da zanemarimo sve uspomene koje srećem na ulicama i maglu od koje ne mogu da dišem. Brat i ja smo ponovo petogodišnjaci, a mama i ja prave devojke. Tata mi, kao i obično, najviše pomaže u prejedanju, tu smo nepobedivi.

Ne učim. Zato ću sutra plakati. Ali, Bože moj, o tom-potom.

A sad odoh da degustiram sa bakom i dekom kuvanu rakiju. Živeli!