Sreća je u malim stvarima

Kao mala sam pisala pismene zadatke na temu zime klasicno:"Dodje teta Zima i isara nam prozore svojim ledenim dahom...."

Klasicno,i samo zato sto sam morala.

Pa sam vremenom pocela da pruzam ruke i da zelim da upoznam tu zenu magicnih prstiju

I danas

Zivim za sneg.

Ima tu,ispred moje zgrade,igraliste.Moje malo dvoriste.

I ima davnih zima kad odem na to igraliste i legnem u sneg.

Sama,

legnem i cutim.

I tako satima.

Posmatram zvezde i  stvaram svoje male bajke.

Slikam praznine svoje podsvesti prozirnim pahuljama,

bojim ih u sareno.

Prosle su zime

U kojima sam svako vece

Kraj prozora

Pricala zimi svoje tajne.

Doslo je vreme kad na sneg ne stignem ni da pomislim-

ili ga prodje ili ja odzmurim...

Doslo je vreme kad saceka zimu,ono za koje zivim,pa me ostavi ispred vrata

da sneg obojim u bol. 

A ja,...

Jos uvek cekam zimu. 

Od svih poklona,Boze,za Novu godinu i sve rodjendane,za Bozic i ostale praznike...

Hvala za sneg...

Nadam se da se nekome dopada.Danas bih jos samo da Mu porucim:

Ako me volis,dozvoli da te ubijem. 

Pitao se Tose,pitam se i ja.

Sta tacno natera ljude da vam svakodnevno nadgledaju sve vase pokrete i pricaju medjusobno o njima?

I da onda nabace onaj odvratan,cinican osmeh i pitaju vas "Kako kod tebe?".

Milion sam puta do sad pozelela da ih gurnem  u prolazu,da postanem kao oni ili da im jednostavno u lice kazem sve sto imam.

Nisam.

Sve se nadam,to znaci da sam bolja od njih. 

Danas sam i to probala:na pitanje "Gde ti je ...?" umesto uobicajenog "Zasto meni?!",jednostavno sam odgovorila "Valjda je kod kuce."

I,nemate pojma koliko je lep osecaj.Bar su sve alapace ostale razjapljenih usta.

Jos da se molim da tako ostane do daljnjeg. 

Oprostite blogeri,oprosti Katarina ako ovo citas,i oprosti zeno sto slikas najbolje na svetu...

Evo me pa mi sudi, al’ ne prestrogo
nocas majka sinu budi sto se spotak’o
na taj kamen sto ga ti
sto ga ti srcem zoves
pa ti nije tesko da odes 

Evo me pa mi daj tugu na dar
evo me pokraj tebe kao neka stvar
ko vreo led za prste lijepis se
znam, to je to, ti svetis se 

ref.
Ja nisam tvoj kisobran 
zaboravljen u autobusu
naci cu sebi nekog na ovom globusu
ja nisam tvoj slovo i broj 
zaboravljen na tvom potpisu
naci cu sebi nekog na ovom globusu...

Nocas sam u maloj kolibi na planini.

Prozor mi sara bezbroj malenih pahulja.

Pored zida kamin,ispred njega bela ponjavica.

Pored kamina fotelja i ja u njoj.

U sobi okicena jelka sa tri paketica.

Sedim i razmisljam,

Sanjarim.

Tisina mi pravi drustvo;

sjaj lampica sa jelke se igra sa senkama u sobi.

Mala devojcica dugih plavih pletenica mi spava u krilu.

Na zidu slika oblaka,na stolu topla cokolada.

Toplo je,

dremam...

Nocas sam ovde

Ne znam kako bih pocela pricu o ovom prijateljstvu.

Ne znam ni kako je veceras zavrsavam.

Proslo je,nekim sasavim redom,vec sest godina kako ja i ti sedimo zajedno u klupi i ne razdvajamo se.

Nismo iste.

Tebe jure momci,mene ne...

Ti si komunikativna,ja nisam...

Ja sam vukovac,ti si prosecna...

Ja volim belu,ti crvenu...

A opet,sve vreme i ja i ti sa ponosom pricamo kako ne mozemo jedna bez druge.

I kada smo krenule u tu glupu srednju skolu-ono vreme kada su jesenje kise najavile suze-odvojile smo se...

Ti u jednu skolu,ja u drugu...

Drustvo nam nije isto,ali ja i dalje volim da kazem kako nema bolje od moje seke.

Za tebe ne znam.

Koliko mi se cini,postala si hladnija.

Nekako bezosecajna,nezainteresovana.

Ne,ne drma te pubertet.

I ne,zaboga,nije sve isto kao pre. 

Priznaj i meni i sebi.

Olaksaj tisinu koja se stvori

kad te pogledam u oci i pitam

"Mozes li,molim te,da mi ne okreces ledja...?"

Tebe jure momci,mene ne...

Ti si komunikativna,ja nisam...

Ja sam vukovac,ti si prosecna..

Ja volim belu,ti crvenu...

Ja tebe poznajem...ti mene ne.