Sreća je u malim stvarima

Dočekujem, ispraćam.

Sada sam sasvim sigurna:to je moje sudbonosno mesto. Nije park ispod Ajfelovog tornja, nije Terazijska česma ili ostaci Berlinskog zida.

Autobuska stanica.

Kad strepim i pitam se da li ćeš uopšte stići baš na taj peron.

Kad čekam, zamišljam u glavi način na koji me grliš, pucketam prste od nervoze ili popravljam kosu.

Kad se nadam da ću te osvojiti osmehom koji samo ti mozes da izazoves.

Kad se nerviram jer ću se postideti, a nisam stidljiva, ćutaću a nisam ćutljiva.

Više od osam meseci mi mamiš osmeh i motivišeš da se ne predajem u beskonačnom kovitlacu zvanom-Život.

Više od osam meseci moji prsti vežbaju da se savršeno uklope s tvojima, glava da se nasloni na tvoje rame, oči da se izgube u dubini tvojih.

Kad čekam, drhtim neprimetno i žmurim, moleći Boga da mi ovakve trenutke nikada ne oduzme.

Sada sam sigurna.

Nije Frankfurt, ni Estonija, ni Beograd, ni Miroč, ni Alpi, ni Azerbejdžan, ni Sombor, ni Zlatibor, ni Prag, ni Somalija.

Autobuska stanica.

Najlepše mesto na svetu.

Najdraže mesto na svetu.

Zagrli me.