Munje
Milion puta mi je u zivotu na pamet palo da mi zivot ne treba,da mi nista vise ne znaci i da je sve ravno....
Ali milion i jedan put sam odmah posle toga pomislila na svoju porodicu,prijatelje...Poznanike...
Danas sam se prvi put srela sa nekom vrstom izazova.Proverom jacine i ljudskosti.I,nekako sam prebrodila i to.
Srela sam se sa onim najgorim u ljudima-nesposobnoscu da saosecaju sa drugima...
Danas je jedna osoba sebi pokusala da oduzme zivot.Meni bliska.
Nije bitno kog je pola,ni zasto je to ucinio/la...
Bitan je osecaj koji se u meni javio dok se ta Osoba,lezeci mi u krilu,uvijala od bolova i molila me da joj pomognem...Stajala sam bledo i ponavljala "Izdrzi,mozes ti to",a u meni je sve pucalo...
I ljudi oko nas su se jednostavno smejali...Tada mi je doslo da ih sve pljunem,sa zadovoljstvom..
Sada je dobro.
I sve je proslo...
A sta je sa mnom bilo?
Malopre odrzah sestri predavanje kad je lupila da hoce da se ubije.
Obasuh je gomilom reci(doduse,sa smislom),a sve to jer nije svejedno sresti se sa necim takvim...
A kad su Osobu odveli u hitnu pomoc,samo sam se spustila na pod i pocela da jecam...
(P.S.Oprostite sto iskljucujem opciju komentarisanja...Danas mi treba samo zagrljaj,i znam gde cu ga naci...)