Oprostite....
...sto sam povredila.
Oprostite sto sam otisla.
Oprostite sto cu se vratiti.
Navikla sam,valjda,da se sklonim kad me nesto razocara...ili kad se osetim suvisnom.
A bas sam to juce i prekjuce radila.
Pokusavala da dokazem sebi da sam niko i nista i da me svi mogu brzo zaboraviti.
A na blog sam dolazila na svaka dva sata.
Tako sam i planirala,da se ne vracam.Ali bez vas nisam mogla.
Iako sam rekla sebi "makar plakala svaki dan,necu se vratiti",
vec kad je krenula prva suza pozelela sam da se kao i uvek izjadam i naidjem na milion toplih
reci...A nisam mogla.
I nekoliko puta sam dosla u iskusenje da napisem nesto.
Onda bi me pecnuo taj ponos,ili sta je vec,i odustala bih.
To se za ova dva dana nagomilalo...
Ko bi rekao,tako mnogo stvari za tako kratko vreme.
I siljkin post je presudio.Posebno neka od zadnjih recenica,koja glasi otprilike ovako:
"Od njenog bloga ostalo je samo podsecanje da je sreca u malim stvarima..."
I iz mene je eksplodiralo sve...
Pocela sam da placem,ne znam da li od srece ili tuge.
Jednostavno,cinjenicu da nekom nedostajem nisam mogla da shvatim.
I ote mi se komentar.
I resih da vise ne povredjujem.
Vratih se.
Ali veoma crvenih obraza.
Ipak,sa nadom da ce te razumeti.
I oprostiti.....