Sreća je u malim stvarima

 Antonije, dugo nismo razgovarali. Meša nam se frekvencija sa gomilom tuđih, a ja neću sa njima da delim sve ono što samo ti znaš.

 Juče je Mala devojčica odradila većinu obaveza i rešila da se časti. Kuvano vino sa puno cimeta, dve posebne osobe i Tašmajdan. 

 Hodam nogu pred nogu, stidim se svoje šminke, neko ko pada kolokvijume ne treba da izgleda tako, treba da uhvatim knjigu toliko jako da prsti krvare. A i ružna sam, bez obzira na sav taj sjaj, razočaranje mi kroz sve pore izbija i vrišti prolaznicima u lice. Razočaranje u prijateljstva, u ljude, u život.

 Razgovaram sa ljudima ne dajući im da dođu do reči, a prepričavajući svaki detalj svog života u nadi da će mi neko vratiti veru u ljude, volju za napretkom, i, što je najvažnije, potvrditi mi da je svima tako, da nisam jedina i da moj problem nije nerešiv.

 Ulice su prašnjave i užurbane. Galopiramo svakodnevno ne osvrćući se na njihovu lepotu, a onda jednom zažalimo. Kao ja, danas.

 ***

  Antonije, zagrli me. Sedim sklupčana na istom kauču, sama, već godinu dana. Pozovi me sa klupe za rezervne igrače. Dozvoli mi da dobijem ulogu u sopstvenom životu.

 Mala devojčica se ponovo vratila u svoje melanholično raspoloženje. Uplašila se obaveza...Unapred. Njen ofucani mačak iz Balaševićeve pesme nikako da stigne. Iako drži oči širom otvorene čekajući, nadajući se beskrajno..

Neko ko bi joj dao snagu sada je možda na drugom kraju planete, ili bar u nekoj Severnoj Evropi, ili na Južnom polu. Isto tako briše cmizdrav nos rukavom, plaši se i širi ruke u prazan zagrljaj. 

Napolju je hladno, unutra još hladnije. Ko joj je kriv, kad nije upisala neki umetnički fakultet, da joj esejsko pitanje na ispitu bude :-Traženje smisla života u načinu na koji lastavice preleću Knez Mihailovu u četiri popodne jednog lepog decembarskog dana.

I šta koga briga što su lastavice već odavno otišle? Smisao života ionako je čista besmislica.

Ne daj se, Mala. Nek Miš pokaže svom Praslinu da može. Kao nekad. Nek načulji uši i izoštri čula. Životna bitka nikada ne prestaje. 

''Znam, al' ne smeš biti bronzani kip, punom parom-to je moj plan,

jer, dok lupiš dlanom o dlan već si samo polovna stvar...''  

 

D, bruko.

Zašto mi to radiš?

Daješ mi lažnu nadu pored svih muka koje me snađoše.

Kupiću naočare i nećeš me više voleti.

Kupiću ružan okvir, da više ne žmirkam na predavanjima.

Izgledaću kao pravi štreber.

D, dođi i ostani.

Postajem očajna.

Počeću da želim ma čiji zagrljaj, što neće biti dobro po tebe.

D, prestaću da igram tvoje igrice. Zar ne vidiš da ne znam pravila?

Premalo sam dete za tako nešto.

Zagrli me tako da se ugušim, da pucaju kosti.

Poljubi me tako da odlepršam u neke lepše svetove,

i više se ne vratim. 

D, noćas mi je potreban neko ko će doći u subotu u 23h, zazvoniti na vrata, kročiti preko praga i prisloniti smrznute obraze na moje. 

Noćas mi je potrebno da sam sa tobom, 1334km odavde, od ovog praznog stana u kom odzvanjaju moji koraci.

Napravila bih ti palačinku u obliku srca-znam, izlizano je, ali takva sam noćas...

Slušam Vivaldija, vučem sobne papuče po parketu. Nedostajem te. 

*

D, volela bih da nisi tako hladan. Sa tobom sam se smejala.

Opet se ne smejem. 

Zašto se menjaš, zar si kao ostali? Zašto se iko menja, dragi moj D?

*

Noćas mi treba da opsuješ zimu i povučeš me u zagrljaj koji miriše na maglu u Beogradu, novogodišnji sajam u Frankfurtu, na tople radijatore i svetlu budućnost... 

Osećam se kao da sam život promašila. Uporno se trkam s vremenom, a izmiče mi. Ne da se.

Ustaje Mala devojčica, stresa prašinu sa široke cvetne suknjice, osmehuje se kroz nalete suza. Stisni zube, malena. Ne daj se.

Ti si pobednik rame uz rame sa najboljima. Sve zavisi od tebe, i sreća ti čuči na ramenu, samo je dohvati.

Poslušaj D.

Kao što si rekla, malecka, sreća je uz tebe....Kad se boriš.