Sreća je u malim stvarima

On kaže da sam njegov mali pobednik.

Generalna — Autor tuzna @ 22:21

A ja konačno plačem kao kiša...

Želim da isplačem sve suze koje su se mesecima skupljale u meni...

Da suzama prizovem onu osobu kakva sam bila kad sam pisala ovde o gomili snova, kad sam verovala u vile i pričala sa cvećem...

Danas nisam ni trećina od te osobe. Danas samo životarim, čak se više i ne plašim da porastem, ponovo sam negde u letu ispustila svoju srećnu misao...

Hyper mi je jednom rekla da veruje da je svaki naš korak zapisan tamo negde, ali da nam na velikim raskrsnicama  Bog dopušta da sami izaberemo put...

 

 

 

Počinjem da se plašim da sam negde pogrešno skrenula. Šta ako je trebalo poći levo, a ja sam srenula desno? A šta ako su oba skretanja bila iluzije, ako je trebalo da nastavim pravo i prokrčim sebi put do kraja duge?

Ne znam...Više ništa ne znam i tako sam užasno zbunjena. Nikada u životu kao sad nisam osetila potrebu da dignem ruke od svega.

Ljudi mi ponavljaju da sam jaka, da ću uspeti jer sam jedina uvek uspevala da se izborim sa problemima, ali džaba kad ja u to ne verujem...Nisam toliko jaka koliko delujem.  

Znam, to ne liči na mene..

I sad plačem zbog nekih sitnica, ali upravo one su prepunile bokal u kome se mesecima skupljala prašina propalih snova... Kažu da jedna vila umire kad prestanemo da verujemo u nju. Ja sam, dragi moji, masovni ubica. 


Powered by blog.rs