Oni
Sreli su se sasvim slučajno, između nekih čudnih redova u kojima su prepoznali jedno drugo.
On je bio Mali Princ, ona je bila sreća.
Zajedno su bili čudo.
On je obećavao da će biti jak za oboje, umeo je da prepozna svako njeno osećanje kroz samo jednu reč; bio je tako drugačiji od drugih, tako savršen.
Ona je počela da veruje da zaslužuje bajku o kojoj celog života sanja, počela je da se smeje vetru i da grli oblake. Pravila je planove, maštala, sanjala. Redovno. Bila je iskrena do bola, kao i uvek. Sanjala je za oboje, prepričavala mu snove, čekala jutro samo da bi znala da se bezbedno vratio kući..
On je slao poruke samo da bi joj rekao da misli na nju. Umeo je da razgovara samo jednom rečju. Pisao je čudno, ali je i stavljao srca. Ljubio je bez uzvičnika, savetovao je pametno.
Ali je i voleo kišu i jesenji vetar, a ona se toga boji. Jedan takav joj ga je i odneo...
Konačno je i on bio iskren. Bacio je u vodu sve čudo o kom je toliko pisao. Završio je dvema rečima.
A ona nije imala snage da nastavi.. Rekla je nešto što nije mislila. Pritisla je jedan taster. Zažmurila.
Rekla je:''Mogu ja sama.'' I otišla. Ne znajući da će put koji tek počinje biti užasno dug...
3 Komentari |
0 Trekbekovi
