Sreća je u malim stvarima

Ja.

o meni.... — Autor tuzna @ 15:30

"*Ponekad se cini da je ceo moj zivot sastavljen iz prica o debljini.

*Salo ne mozete sakriti.Mozete boraviti u kuci dok sunce ne zadje.Ali ne mozete sakriti svoj stomak i svoje blede ruke.Telo nece lagati za vas.Ma sta debela zena nosila,debela zena izgleda kao debela,debela zena.

*Trebala bih da placem,ali ne cinim to.Navikla sam na ovo.Oguglala sam.Stid me je i ja se mirim sa svojim sitdom.

*Ne smem da grlim ako me ne zagrle,da poljubim osim ako me ne poljube.

Niko ne podize debelu devojcicu.Takodje,nijedna odrasla osoba,izuzev mozda nekog pedofila,nece vas pozvati da mu sednete u krilo.Zelela sam da budem podignuta visoko u vazduh,kao sto sam vidjala da podizu drugu decu.Zelela sam da jezdim kroz vazduh i da me vrte.

No,meni je zemlja bila sudjena.

* I eto mene,debele devojke koja je samu sebe stvorila,skrivene ispod tapacirunga koji je sama stvorila.Zasticena sam u salu,zasticena salom.Iako to ne zelim,zavlacim se sve dublje u pecinu od sala.Dodajem samo,kilogram po kilogram,po kilogram.

* To da cu,ako ako vam ne kazem koliko sam teska,izgledati manje debela,to je takodje apsurdno.

*Ali,niko ne kaze glasno ni rec o tome koliko ste debeli.Debela zena je slon u sobi,tema o kojoj se ne prica,a svi imaju da kazu barem nesto.Prijatelji nece reci da ste dobili nekoliko kilograma.Ali,vi znate da je to ljudima u glavi,jer kad smrsate isti ti prijatelji koji vam nisu rekli da ste tenk reci ce:"Oh,izgledas sjajno.Svaka cast." 

*Mozda ce vas to iznenadtiti-a mozda i nece-ali cesto nisam svesna da sam debela,ili koliko sam debela.Desavalo se to i ranije;ja bih mislila da izgledam prihvatljivo i privlacno,ili cak lepo,a onda bih videla fotografije koje prikazuju moje siroko dupe i nabrekli stomak i one ruke velike kao kobasice koje vise s plafona delikatesnih radnji.

*Haljinice s uskim steznicima koje nose devojcice tanke kao grana ne mogu nositi debele devojcice.Zelela sam pastelne boje i karirane i stampane materijale;zelela sam siroke i nabrane suknje.Zelela sam zabice,zudela sam za suknjama koje bih mogla vrteti.Nosila sam tamnoplave i smedje nijanse.Tako je izgledalo biti debela devojcica.

* Posmatrala sam decake kako posmatraju devojcice vitkih nogu sa belim carapicama podignutim visoko,do listova.Znala sam da mene nikada nece tako gledati.

*Nisam volela to sto niko nije hteo da sedi pored mene za stolom u trpezariji.Nisam volela to sto sam uvek sedela sama.Ali prestala sam da toliko brinem.Zazidala sam se,iskljucila se.Pronalazila sam nacine da se zabavim.Govorila sam lazi koje su skrivale moju tugu.Niko me nikuda nije pozivao i ne krivim ih zbog toga. 

*Znala sam medjutim,duboko u svom debelom stomaku,da nikada necu biti majska kraljica niti navijacica niti Seventin devojka.Nisam marila za to sto sam sretala i devojke deblje od mene;srce mi je slamalo to sto sam ja bila debela,debela,debela.

*Bila sam isuvise debela za ljubav.Posmatrali biste me kako jedem sopstvene prste,kidam zanokticu i grickam i smesim se.Mozda biste rekli:"Ova devojcica jede samu sebe zivu."Ali,ne biste pomislili da sam devojcica koju bi bili spremni da povedete za ruku i volite.

*Kad sebi odredim rezim mrsavljenja,sama sam sebi stroga gospodarica.Pridrzavam se dijete.Ne pojedem ni mrvicu vise od dozvoljenog.Nijednu.Ali pored toga sto gladujem i pored toga sto hodam po sat vremena i vozim se kilometrima bez cilja na mom propalom biciklu,moje salo ostaje.Kada odredim sebi stroge tromesecne i cetvoromesecne dijete i osecam se slabom,umornom i gladnom,kaem sebi:"Seti se ovoga kad sledeci put budes krkala puter na debelo parce tosta.Seti se kako si ocajna bila i koliko je to trajalo.Seti se kako si odlazila u krevet toliko gladna da nisi mogla da spavas."Nikad se ne setim.

Ne mrzim sebe zbog izdaja,zbog toga sto sam radila iza ledja ljudima koji su u mene imali poverenja.Mrzim sebe jer nisam lepa.Mrzim sebe zato sto sam debela. "

(Dzudit Mur,"Debela devojcica") 

~Ovo je,ukratko,moj zivot isprican citatima Dzudit Mur...

Jos bih da zavrsim onim najvaznijim:

"Jedan od razloga zasto ljudi tuzne price zadrzavaju za sebe jeste to sto ne zele da ih drugi zale.Ni ja to ne zelim.Ne zelim da me zalite.Ni samu sebe ne zalim.Ja sam to sto jesam.Drago mi je sto sam ovo napisala i zahvalna sam-veoma zahvalna-sto ste mi za to vreme pravili drustvo."  


Domaci za baba-tetka-strinu

Generalna — Autor tuzna @ 12:01

 

 Mozda necemo ostariti zajedno i radovati se novim svitanjima,ali cu uvek u sebi nositi jedno mirisno prolece i tvoj lik...
Ja sam tvoja malena i zauvek cu to biti.Bojim se,ako me neko drugi nazove tako,nestace ona carolija koja ucini da sva ustreperim kad te vidim i ulepsas mi vece svojim osmehom-najlepsim na svetu...

Posmatram te iz daleka.Da te ne znam docrtala bih te po svojoj intuiciji,ali osecam da smo kao jedno,stapamo se,dopunjavamo...

Volim te.

Znas to i nadam se da nikada neces hteti da zaboravis.

Volim te.

Vise od svega na svetu.

Ostale volim na drugi nacin,ali tebe volim u svim oblicima i duginim bojama.

Volim tvoju crnu jaknu i nacin na koji se osmehujes kad se sretnemo.

Volim to sto si me zamolio da ti nikad na ulici ne okrenem glavu,ma koliki skot bio.

Volim te jer si zapovednik mog srca i mojih misli,jer bih dala mnogo za samo tren sa tobom.

"Za svet si samo neko,ali za nekoga si ceo svet",kazu,i to u tvom slucaju vazi.

Volim te,ma koliko ti mene ne voleo.

Volim te ljubavlju za dvoje.

Sada,i zauvek.


Balada o Suncu

Balade zivota — Autor tuzna @ 09:17

 

"Kuće – kutije nasukane na visoke
nasipe. Red belih zuba pred mirnu
plimu tela. Vetar dubi svoju prtinu
kroz plitke ulice, lagano klizi pored portala
usnulog drveća. Svetlost isparava sa
vlažnih pločnika, obavija se oko

uspravnih skeleta ulične rasvete.
Buka prometa narasta brže – ravno-
merno talasanje muklih boja – nastanjuje
blizinu, putuje dalje, preko krovova, ka dalekom
kutku tame gde se nečujno preliva u milinu.
Ustati od stola. Izaći napolje. Šetati se

oko zgrade, probajući novu travu. Ne
misliti ni na šta. Žmirkati ka suncu. U daljini
slutiti hladni zavet šljunka. Nevidljivim
mastilom zapisati raspravu ptica. Nikakvog
života, ni pre ni posle. Samo negde, u
zakulisju krhke konstrukcije sećanja  
– iskre, koje drže i vode kroz vazduh.
Dan je staklo. I noć je mak. Reči su tragovi
pustinjskog peska. Dela – semenje žita
oduvano u prazninu. I grad, svetli
nanos spušten u glas koji tiho traje
dok mu iz ruke u ruku premećeš udaljeno vreme."
 


Prica o jednoj harmonici

o meni.... — Autor tuzna @ 15:00

 Moja...

Moja.

Samo moja.

Weltmeister.

Zlatne boje.

Pokidanog i sto puta lepljenog meha.

Moja...

Harmonika koja je u mojoj porodici citavu deceniju.

Prvo je pripadala bratu,a kad ju je on "prerastao" dobila sam je ja.

Uz nju i jednu "veeeliku" obavezu-ici u muzicku skolu.

Mucilo me je to mesecima...

No,nisam zelela da se predam bez borbe.

Nastavnik koji mi je predavao taman je bio stigao u skolu,bas kao i ja.

Zajedno smo ucili pravilno drzanje ruke i raspored basova...

Od 80 basa,preko 96 stigoh i ja do one od 120.Uspeh!

Pored osnovnih stvari o muzici i muziciranju,od njega sam naucila i kako da budem veliki covek.Svaki moj cas bio je jedna nova avantura iz koje sam izlazila bogatija za desetak iskrenih saveta. 

Muzicka skola,i,uopste muzika,bila mi je obaveza sve dok nisam prvi put naucila kompoziciju napamet i dobila peticu.

Od tad,cini mi se,nisam je ispustala iz ruke.

Kad sam bila tuzna ili besna,ona mi je bila najveci ventil.

Ona je jedino imala hrabrosti da bude sa mnom u tim trenucima.

Zatim sam krenula na takmicenja...Jedno,drugo,trece.

Moja harmonika,moje prve nagrade i ja.

Ponos i veliki osmeh na nastavnikovom licu.

Cini mi se,kao tren proslo je pet godina...

Stigla je sesta,zavrsna.Tad sam vise nego ikad plakala.

Pocela sam da zapostavljam harmoniku i da obracam paznju na pubertetske stvari.

Ocene su se smanjivale...

Blizio se prijemni ispit i ja nisam znala sta da radim.

Moj divni nastavnik(najbolji nastavnik i covek na svetu) se nije mesao.

A ja resih da upisem smer muzickog izvodjaca,harmonika.

Pripadoh profesoru kog sam znala od ranije,a koji je takodje jedan veliki covek.

Danas,dok sam spremala program za zavrsni ispit,krenuse mi suze...

Setih se cokoladnih bananica koje nam je nastavnik kupovao pred svaki ispit ili takmicenje,koliko sam plakala kad je trebalo da ode u vojsku...

Kako sam uplaseno otisla na prvi cas,i kako sam polozila krajnji ispit u osnovnoj muzickoj skoli...I najboljeg takmicenja u mom zivotu,koje pamtim do detalja...

I kako bih rado da vratim to vreme.Da ispravim to sto sad imam 3 iz harmonike.Da je volim onoliko koliko ona voli mene.

Kako sam porasla i kako se,evo,danas navrsava osma godina mog druzenja sa harmonikom...

Ponekad mi se ucini da je stara i umorna,poput starice koju je zivot namucio.

A i dalje ima najlepsi zvuk na svetu-zvuk uspomena... 

 


«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs