Sreća je u malim stvarima

 Moja...

Moja.

Samo moja.

Weltmeister.

Zlatne boje.

Pokidanog i sto puta lepljenog meha.

Moja...

Harmonika koja je u mojoj porodici citavu deceniju.

Prvo je pripadala bratu,a kad ju je on "prerastao" dobila sam je ja.

Uz nju i jednu "veeeliku" obavezu-ici u muzicku skolu.

Mucilo me je to mesecima...

No,nisam zelela da se predam bez borbe.

Nastavnik koji mi je predavao taman je bio stigao u skolu,bas kao i ja.

Zajedno smo ucili pravilno drzanje ruke i raspored basova...

Od 80 basa,preko 96 stigoh i ja do one od 120.Uspeh!

Pored osnovnih stvari o muzici i muziciranju,od njega sam naucila i kako da budem veliki covek.Svaki moj cas bio je jedna nova avantura iz koje sam izlazila bogatija za desetak iskrenih saveta. 

Muzicka skola,i,uopste muzika,bila mi je obaveza sve dok nisam prvi put naucila kompoziciju napamet i dobila peticu.

Od tad,cini mi se,nisam je ispustala iz ruke.

Kad sam bila tuzna ili besna,ona mi je bila najveci ventil.

Ona je jedino imala hrabrosti da bude sa mnom u tim trenucima.

Zatim sam krenula na takmicenja...Jedno,drugo,trece.

Moja harmonika,moje prve nagrade i ja.

Ponos i veliki osmeh na nastavnikovom licu.

Cini mi se,kao tren proslo je pet godina...

Stigla je sesta,zavrsna.Tad sam vise nego ikad plakala.

Pocela sam da zapostavljam harmoniku i da obracam paznju na pubertetske stvari.

Ocene su se smanjivale...

Blizio se prijemni ispit i ja nisam znala sta da radim.

Moj divni nastavnik(najbolji nastavnik i covek na svetu) se nije mesao.

A ja resih da upisem smer muzickog izvodjaca,harmonika.

Pripadoh profesoru kog sam znala od ranije,a koji je takodje jedan veliki covek.

Danas,dok sam spremala program za zavrsni ispit,krenuse mi suze...

Setih se cokoladnih bananica koje nam je nastavnik kupovao pred svaki ispit ili takmicenje,koliko sam plakala kad je trebalo da ode u vojsku...

Kako sam uplaseno otisla na prvi cas,i kako sam polozila krajnji ispit u osnovnoj muzickoj skoli...I najboljeg takmicenja u mom zivotu,koje pamtim do detalja...

I kako bih rado da vratim to vreme.Da ispravim to sto sad imam 3 iz harmonike.Da je volim onoliko koliko ona voli mene.

Kako sam porasla i kako se,evo,danas navrsava osma godina mog druzenja sa harmonikom...

Ponekad mi se ucini da je stara i umorna,poput starice koju je zivot namucio.

A i dalje ima najlepsi zvuk na svetu-zvuk uspomena...