Sreća je u malim stvarima

Neko me je upitao danas kakav mi je bio dan.Skuvala sam šolju prejake kafe, otvorila knjigu iz fiziologije na 40. strani, poklonila se i počela da pišem. 

D mi je poslao poruku da me voli, a zatim odveo svoju devojku na večeru. 

Koleginica me je grlila deset minuta uz želju da me neki muškarac voli onoliko koliko me ona voli. Mislim da je to najiskrenija čestitka koju ću dobiti za Dan zaljubljenih ikada.

Sad čitam kako je On Njoj čestitao, i kako je nečija tetka dodala-moja dečica.

Ja sam šest meseci čekala iz vojske spavajući u njegovoj majici, dve godine bojevala njegove bitke i bila muškarac u vezi, organizovala događaje koji su mu bili ''najlepši u životu'', kupovala skupe poklone, jeftine poklone, pravila poklone, ljubila gde boli i krpila njegovu napaćenu dušu dok mi nije prekipilo. Ipak, nikad nisam bila ta koja se uklapa u šablon ''dečice'' jer sam, iako poštujući njegovu rodbinu kao svoju, uvek jasno postavljala granicu između ''moje'' i ''tvoje''. Iz kog razloga bi, zaboga, njegova tetka mene nazivala svojim detetom? Ima ih već troje. Nisam bila slatkorečiva, nisam poltronisala, i baš zato sada ovde sedim

sama kuvam svoju kafu

sama ispijam gutljaj po gutljaj

sama sam obišla dva tržna centra, od radnje do radnje, i kupila sebi gomilu poklona.

Sama ću spremiti svoj doručak, svoju romantičnu piletinu u slatko-kiselom sosu

i nikada u životu neću biti

voljenija.