Nervozna.
Ležim na krevetu i učim. Isti ispit, treći put, godinu dana razmaka. Položiću, nekad.
Plakala bih. Ali ovo bi bio dvanaesti dan koji bih provela plačući, pa neću.
Niko nikada nije bio lud za mnom. Igrali su se mojim osećanjima dok sam ih ja idealizovala, uživali u pažnji koju sam nesebično davala. A onda, kad bih se probudila iz tog balona od sapunice i ostavljala ih shvativši da zaslužujem više, govorili bi-šteta, bila si najbolja od svih, i pre završetka rečenice odlazili ne osvrćući se.
Šteta za mene, što sam dvadeset i pet godina lutala tražeći ruke koje će me spasiti. Sada bi motivacioni govornici rekli da su one ispod mojih ramena. Ali ja danas ne umem.
Nervozna sam. Neću plakati. Samo ću ležati i učiti. Čekaću (se) da se spasim.
1 Komentari |
0 Trekbekovi