Sreća je u malim stvarima

Danas je tačno četiri meseca od kad sam te upoznala.

U međuvremenu sam prekinula kontakt sa tobom.

Znam da mi nisi suđen.

Ali znam i da o tebi ne razgovaram ni sa kim.

Samo uhvatim sebe da, kao danas, gledam u našu jedinu sliku

I zamišljam gde bi nas to "Đe si, mala" dovelo

Da smo bili opušteni

Da nismo ujedali jedno drugo

Plašeći se da spustimo gard i pokažemo emocije

Volela bih da nisam kukavica

Koja je sebično pobegla od nekog ko joj otvara srce

bez da ga sasluša i razume

Volela bih da sam Mala devojčica iz mojih priča

Koja se ne boji intime i otvaranja nekome;

Volela bih da nisi onaj koji svakoj priča istu priču

Da si bio uporniji kad si mi rekao:"Pričaj mi o sebi, nekako smo sve spontano..Ne želim da se ovo ovako završi"

Da si me duže grlio na rastanku

Da mi nisi rekao:"Bežiš od mene, i ti"

Da me nisi te noći ponovo pitao:"Mala, đe si?" I ostao bez odgovora...

Jer je Mala pobegla, da se sakrije,

Da četiri meseca kasnije piše o tebi, da te se seća svakodnevno

zaštićena iza svojih zidina samoće..

Da se pitam šta bi bilo kad bi bilo, da sam ti te noći rekla da dođeš

Da me zagrliš, da mi kažeš da sam blesa još jednom

Da te ne pamtim po neizvesnosti koju sam za sobom ostavila...

Ś. Zlatibor, 2017 *

Da mi je neko pričao da ću posećivati košarkaške utakmice i biti vatreni navijač Zvezde,

nikad mu ne bih verovala. 

Mala devojčica koja sluša Balaševića, piše priče i čita ljubavne romane,

na tribinama stiska pesnice i ustaje na himnu Republike Srbije.

Samo da ti privučem pažnju, da ti se uvučem pod kožu jer ne umem drukčije

Da ti gledam osmeh kad pobede i oštre ivice donje vilice kako se grče kad promaše koš.

Pored tebe se osećam kao da i ja imam devetnaest.

Nestašno se smešim i bojim se da ne pogrešim.

Ti si druga osoba u životu pred kojom crvenim. 

Motivišeš me za velike stvari.

Ponekad se čak osećam smešno,

Da li uz tebe savršenog ide neka savršenija od mene?

Ionako mislim da sam te srela iz nekog drugog razloga.

Da to moje saplitanje i slučajni dodir ruku

i moje drhtanje i tahikardija ne znače ništa.

Da mi te je neko poslao da bih videla kako to može da izgleda.

Da me nauči da ne pristajem ni na šta manje..

ni na šta slabije.

Od toga što u meni,

izdaleka,

izazivaš. 

 Hvala ti, M.

Često pitanje.

I zbunjujuće.

Danas sam prvi put iskreno odgovorila na njega. 

Nekad sam super, nekad užasno. Sve je u mojoj glavi. Ako ustanem mrzeći sebe, kopajući po starim ranama, praveći nove, naravno da nisam odlično. Loše sam tada, tešim se hranom i bežim od ljudi dok se ne regenerišem. Nekad sam super. Volim život prosto jer sam živa. Idem ulicom i bukvalno kličem od sreće. Drugarici je drago, prolaznici me čudno gledaju. Boje se sreće jer je možda nekom od njih baš tih dana loš dan.

Kad ti je loš dan, kad si zarobljen u svojoj glavi, srećni prolaznici koji kliču suncu samo te iritiraju. Ne mrziš njihovu sreću nego mrziš sebe još više, jer nisi kao oni, tog jutra pronašao razlog za osmeh. Razloga je pregršt, ali ti ih ne vidiš, zarobljen si pod sivim oblakom svojih misli,a  nijedna od njih ti nije prijatelj.

A ima i onih neutralnih dana, kakav je ovaj, današnji. Malčice prosvetljujućih. Kad sedneš i pišeš. Svesna si i lepih i ružnih stvari u svom životu, ali si nekako svesna i toga da nije sve do tebe, i da ništa nije konačno. Nisam uplatila treninge-uplatiću danas. Danas počinjem da spremam ispite. Danas prihvatam sebe takvu kakva sam jer uopšte ne mora da znači da ću ovakva ostati zauvek.

Potrebno nam je, s vremena na vreme, da se osamimo. Da previjemo samoiskopane rane i odležimo dok eliksir prihvatanja ne počne da deluje. Da pogledamo u sunčano nebo i shvatimo da smo sitni pod istim. Ali je ipak baš nama data šansa da ga gledamo. I gazimo po travi obema nogama. I osećamo kako dolazi proleće, svim čulima.

Kako ste?

Ja sam dobro.