Sreća je u malim stvarima

,,Ma, šta ti mogu, rođen si sa greškom, sve je to u tvojim genima, a ja, samo emotivna luda-ceo život sa kretenima...''

Slušam Cecu ceo dan. Bila sam izgubljena, sluđena, najtužnija na svetu...To je trajalo skoro šest meseci. Nisam znala ko sam i šta sam, hodala sam po inerciji.

I, odjednom, probudila sam se. Ista kao nekada. Probudilo me je prolećno sunce i miris belog jorgovana...On ne zna koje mi je omiljeno cveće. I dok jorgovani venu prolazimo pored njih kao da ne postoje...

,,Ličiš na moga oca, isto je mojoj majci užasne stvari radio, rukama golim
 njeno nevino mlado srce iz grudi na živo vadio...''

Po čemu se meri naša ljubav prema nekome? Da li po broju ubranih jorgovana ili po tome koliko sanjamo bivše dok smo s njima? Zavidim im. Kažu da shvataju kakvi su ljudi. Oni imaju 26 godina. Ja sam to shvatila sa osamnaest.

Piše mi se na engleskom. Tada reči zvuče mnogo lepše. Imaju smisla. Napisala bih: I went. Ili: I'll be back. To tako dobro zvuči. Prvo, ne drugo.

Umem ja da pišem. Samo, neću. I don't want to. 

Tačkasto.

I need someone to run in circles with me.

To hold me and tickle me.

,,Ovo sećanje ruši meni sve, moj Beograde, zagrli me...''