Sklon'te čaše i bokale, razbila bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla...
Kad vas neko pita kako ste, taj neko zapravo i ne očekuje odgovor od vas. Koliko sam samo puta u poslednje vreme na to odgovorila sa:,,Evo...'', nasmejala se i produžila, a u sebi nosim vulkan reči koji bi da eksplodira, bujicu koja će me preplaviti kad-tad...Evo ŠTA?
Umesto da otvorim usta i vrisnem na sred neke od sivih ulica mog grada, naslanjam glavu na njegovo rame, brišem nos maramicom, ali ne i suze...I govorim mu sve, tihim, najtišim glasom na svetu...Govorim mu da mi uši i grlo bubre, da nemam snage da uzdržim dah da ne kinem hiljadudvestapedeset i peti put tog smrznutog podneva...Govorim mu da mi se srce razdire od gutanja knedli...od ćutanja...od nepravde...I od još ćutanja...
Sluša me ne dišući, a onda prinosi mojim usnama šolju sa čajem iz koje se uzdiže para sa mirisom cimeta...I ljubi me u obraz...Govori da će sve da bude u savršenom redu, iako oboje znamo da neće...
Kad jednom odem odavde, i spustim istu sivu neprozirnu zavesu na grad koji zaudara na tugu, otići ću zauvek od njega...Od mame i tate...Njih...I tek tada ću biti usamljena, najusamljenija na svetu, u gomili nepoznatih ljudi...I možda, samo možda ću sresti nekolicinu onih drugih koji će me razumeti...
Danas sam gledala divan film. Jedan od dijaloga me je naterao da se zapitam, i svela sam se, otprilike, na isto:
,,You know something funny?When my first picture became a hit,there were a whole lot of people lined up waiting to kiss my ass.Then, when the movie started to junk, they lined up behind sobebody elses ass.You got to have people in your life who'll be there for you whether you're somebody or you're not.
-Did you find somebody like that?
-No.''